ZVEZDIN BARI 1991: PANČEV PONAVLJAO "SAMO NE SAD", A ON ČEKAO I ČEKAO! Kobra za MONDO: Kako sam dao gol? Prvi se slomio!

Jednom je samo u karijeri dao gol iz slobodnog udarca.

"Ma da… sve na sreću (smeh). Čekajte ljudi, pa ne igramo Loto majku mu… ja da sam imao toliko sreće, igrao bih Loto ceo život, ne bih se mučio sa fudbalom… odgovarao sam svojevremeno na pitanja čitalaca Tempa, pa su me pitali da predložim brojeve za Loto… i nijedan nisam pogodio. A sećate se utakmice protiv Rendžersa u Beogradu… dok se Bina nameštao za centaršut, ja sam bio iza četvorice škotskih igrača. Kada je lopta stigla u 16, ja ispred sve četvorice. Pitaju ljudi kako? Pa baš tako, Loto (smeh)".

U karijeri je uspešno realizovao oko 30 penala. Samo je dva promašio.

"Meni je Ljukovčan na početku karijere u Vardaru skinuo dva penala u mečevima sa Crvenom zvezdom. U principu, svaki je penal težak na svoj način, ali je ovaj u Bariju bio specifičan. Idem ka golu i ponavljam u sebi 'ne daj bože da promašiš… samo ne sada… daj ga i ne moraš više ni da se baviš fudbalom. Generacije navijača čekaju 50 godina na ovaj trenutak. Svi čekaju… cela Jugoslavija. Kucnuo je čas. Ne smeš ih izdati. Tap-in… ili jesi ili nisi'. Šta mislite, kako je Džonu Teriju kad ga sretnu na ulici i ne pitaju ga ništa o gomili trofeja koje je osvojio tokom karijere, već ga pitaju za promašeni penal u Moskvi protiv Mančester junajteda?“.

Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Darkom Pančevom, čovekom koji je 29. maja 1991. čekao do poslednjeg trenutka da Olmeta krene u jednu stranu. Ali je imao samo jedan problem. I Olmeta je čekao njega…

VARDAR 1983-88: Prvi strelac SFRJ sa 18!

Kandidati iz Vardara:

Golmani: Momčilo Grošev, Dragan Mutibarić, Slobodan Mutibarić, Goran Živanović, Ljupčo Lazarov
Odbrana: Dragi Jakimovski, Čedo Janevski, Mijalko Madžunarov, Dragi Setinov, Venčeslav Simonovski, Milko Simovski, Ilija Najdoski, Boban Babunski, Jovan Jovanovski, Dragi Kanatlarovski, Blagoja Kuleski, Ljupčo Markovski, Božo Simovski, Vujadin Stanojković, Zoran Trajčevski, Mirko Spaseski
Vezni red: Nikola Avramovski, Kočo Dimitrovski, Petar Georgijevski, Slobodan Goračinov, Nikola Ilijevski, Đorđe Jovanovski, Vasil Ringov, Toni Savevski, Tome Trajanovski, Zoran Velkovski, Jovče Džipunov, Ljupčo Naumovski, Mario Vujović
Napad: Goran Jordanovski, Sandro Manevski, Borče Micevski, Nedžat Šabani, Stojimir Urošević, Zoran Boškovski, Mirko Petrov, Gordan Zdravkov
Treneri: Anton Dončevski, Vukašin Višnjevac, Ilija Dimoski

Igrom sudbine, prvu utakmicu u seniorskoj konkurenciji odigrao je baš protiv Partizana.

"Igrao se neki zimski turnir, mi smo dobili Zvezdu u polufinalu sa 2:1, Partizan je izbacio Radnički i sreli smo se u meču za prvo mesto. Imao sam nepunih 17 godina i to mi je bilo vatreno krštenje. Treneru Višnjevcu se dopala moja borbenost, imao sam ogromnu želju da debitujem golom. Pobedili smo 4:2, ja sam bio dvostruki strelac. Sticajem okolnosti, utakmica je prenošena na televiziji, što je sa ove tačke gledišta sasvim normalna stvar, ali je u to vreme bila prava retkost. Tako sam se prvi put predstavio širem auditorijumu i odmah skrenuo pažnju na sebe".

Ubrzo je usledio i zvaničan debi u prvenstvu Jugoslavije.

"Višnjevac je bio mudar i pametan, nije me odmah bacio u vatru. Davao mi je šansu na kašičicu, tako da sam u toj sezoni svega četiri puta ušao u igru i to pred kraj utakmice. Plašio se da ne izgorim. Liga je bila jaka, igralo se oštro, da me neko slučajno ne povredi. Vardar je u finišu prvenstva imao teoretske šanse da izbori Kup UEFA, imali smo sjajnu ekipu sa Ringovom, Kočom Dimitrovskim, Manevskim… Gostovali smo u pretposlednjem kolu Dinamu iz Vinkovaca koji se borio za opstanak, sudija nas je silno oštetio, izgubili smo sa 2:1, a utakmicu smo završili sa tri crvena kartona…".

… i eto šanse za Pančeva.

"U poslednjem kolu protiv Željezničara bukvalno nije imao ko da igra. Meni je Višnjevac rekao da se spremim jer ću verovatno dobiti šansu od prvog minuta. I pazi kakav kuriozitet, državna televizija je odabrala baš našu utakmicu da ide u direktnom prenosu. Četiri meseca posle Partizana, opet sam bio na malom ekranu i opet sam dao dva gola u pobedi Vardara od 3:0. Tad je već počelo ozbiljno da se piše o meni, rađa se nova zvezda na jugoslovenskom fudbalskom nebu, skopski Gerd Miler i slično. Već od naredne sezone stekao sam status standardnog prvotimca i počeo da tresem mreže kao od šale".

Bilo je bukvalno tako. Kao od šale. Sa 18 godina je postao najbolji strelac prvenstva i oborio rekord legendarnog Florijana Alberta kao najmlađi fudbaler na svetu kome je to pošlo za rukom.

"Za tu informaciju sam saznao iz lista Sport, njihovi novinari su precizno izračunali da sam bio osam dana mlađi od čuvenog mađarskog golgetera kada sam osvojio Zlatnu kopačku jugoslovenskog šampionata. Ako se ne varam, taj rekord do dan danas niko nije srušio. Imao je Haland priliku prošle sezone, ali nije uspeo. Jako je teško u tim godinama, još si dete, 18 godina… Imao sam sreću da igram u najboljoj generaciji Vardara svih vremena. Iskreno, ne sećam se da smo za tih pet sezona, tri ili četiri puta izgubili na domaćem terenu. Pamtim da je blagajnik Setinov u jednom trenutku imao problem da isplati premije, jer smo zaređali sa pobedama i niko nije mogao da nas zaustavi".

Kao neukrotivi strelac, našao se ubrzo na meti protivničkih štopera, a najviše su ga tukli Rama iz Prištine, Macan iz Vinkovaca, Bošnjak iz Dinama i Kalinić iz Osijeka. Ne može se reći ni da su ga sudije uzimale u zaštitu, pre svih Šoštarić, Džuka, Jović…

"Kod mene se od starta izgradio odbrambeni mehanizam, jer sam na grubost morao da odgovorim isto tako, grubo. Tada se igrala striktna markacija i treneri su govorili svojim defanzivcima 'čuvaj Darka i prati ga čak i u WC ako krene'. Pa kad te potkače kramponima, izuju te iz kopački. Danas gledam ove napadače, malo ih udare, oni se deset minuta valjaju na terenu. Sećam se jedne utakmice u Novom Sadu, dobili smo Vojvodinu 3:2, dao sam gol… mislim da je štoperski tandem bio Dmitrić-Bekvalac. Ja neiskusan, 18 godina, skočim, neko od njih dvojice mi postavi lakat i pukne mi arkada. Tada sam rekao sebi ’čekaj, ne budi naivan, digni i ti ruku pa kud puklo da puklo’".

Za anale ostaje šampionska sezona 1986/87, kada je titula odlukom Suda udruženog rada oduzeta Vardaru i priznata Partizanu.

"To je za mene i dan danas jedna velika farsa. Vardar je igrao Kup šampiona, UEFA nas je priznala kao prvaka, pa kako onda neko drugi može da broji tu titulu kao svoju. Ne razumem. Znalo se na početku prvenstva koje ekipe kreću sa minus 6 bodova, zašto tada nisu rekli da ne žele tako da se takmiče. Partizan nam tokom sezone nije bio glavni konkurent, više je to bio Hajduk. I šta sada, da je Hajduk postao šampion, mislite da bi titulu tako lako oteli Splićanima i dali je Partizanu. Čisto sumnjam. Mi smo zasluženo ušli u istoriju kao prva generacija Vardara koja se okitila šampionskim lovorom i to nijedna sudska odluka ne može da ospori. Nikada neću da zaboravim gol koji sam postigao u meču odluke protiv Hajduka i ludnicu na stadionu u Skoplju koja je nastala kada je sudija odsvirao kraj".

Gol odluke Pančeva protiv Hajduka:

TOP 11 – Vujadin STANOJKOVIĆ (odbrana)

"Razmišljao sam o Groševu, ali u tom slučaju ne bih imao mesta za Diku Stojanovića ili Valtera Zengu. Neka bude Stanojković. Za njega je interesantno da je u Vardar došao kao špic, a pre toga je branio boje dva nižerazredna kluba. To je neverovatna priča, on je subotom igrao za jednu makedonsku ekipu u kumanovskom regionu, a nedeljom za jedan seoski klub sa teritorije Srbije (smeh). Naravno, u Vardaru je bila žestoka konkurencija na poziciji napadača… Ringov, Zdravkov, ja… Vujadin je na vreme shvatio da nema šta da traži u špicu i poslušao je savet trenera Dončevskog da proba na mestu desnog beka. Kasnije se nadogradio i postao jedan od najboljih bočnih igrača u celoj Jugoslaviji".

VOJNA ČETA JNA - SA DEJOM I U VOJSCI

Kandidati iz Vojne čete:
Golman: Ivica Perić (Osijek)
Igrali: Ante Miše, Dragi Setinov, Stijepan Andrijašević, Dragutin Čelić (Hajduk), Goran Bogdanović, Milinko Pantić, Goran Stevanović (Partizan), Dragan Jakovljević (Sarajevo), Zvonimir Boban, Kujtim Šalja (Dinamo), Dejan Savićević (C. zvezda)
Trener: Ivan Čabrinović

Darko je prvi učesnik serijala Mojih TOP 11 kome smo na spisak klubova dodali i vojnu četu. Pogledajte imena vojnika i shvatićete zašto.

"Izvanredna ekipa, možda i bolja od nekih klubova za koje sam igrao tokom karijere. Služio sam prvih šest meseci u Nišu, bez ikakvih privilegija. Išao sam dva puta na vežbu u Svrljigu, imao sam obuku, gađanje… sve kao i drugi vojnici. Oni su mislili da neću ni da razgovaram sa njima, a kada su videli kakav sam čovek, jako su me zavoleli. Sećam se kada sam odlazio na prekomandu u Beograd, cela četa je došla na kapiju da me isprati. Nisam bežao iz kasarne, ponašao sam se korektno, iako su dva puta odbili Zvezdinu molbu da me puste na odsustvo, da bih odigrao utakmice protiv Francuske i Milana. Pretpostavljam da je taj pukovnik koji je bio kapetan kasarne, navijao za Partizan i da namerno nije hteo da mi izađe u susret".

Mnogo je sjajnih anegdota i zanimljivih detalja iz vojničkih dana Darka Pančeva i njegovih klasića. Evo samo nekih pojedinosti:

• Darko je jedini od fudbalera u četi imao na kapi petokraku sa srpom i čekićem, a oni koji su bili u JNA znaju šta to znači.
• Zvone Boban i Dragi Setinov su bili portiri na prijavnici kasarne. Znate oni što viču preko razglasa ’Vojnik taj i taj da se javi na kapiji, stigla mu je poseta’…
• Tri A reprezentativca Jugoslavije koji su te godine služili vojsku, Milko Đurovski, Aljoša Asanović i Predrag Jurić, nisu bili članovi Fudbalske čete, uz obrazloženje da se nisu stekli ’uslovi’ da fudbaler profesionalac postane član Selekcije JNA
• Vojnik Dejan Savićević je te ’uslove’ objasnio ovako: "da bi neko postao vojnik-fudbaler mora prvo da prođe vojničku obuku, da dobije najviše ocene iz znanja, vladanja i vojničkog ponašanja, a onda na red dolazi mišljenje čete. Na četnom sastanku vojnici govore o tom kandidatu kakav je drug, pa ako se oni slože, ide se dalje kroz još nekoliko filtera".
• A izostanak Aljoše Asanovića, idejni tvorac Fudbalske čete Miljan Miljanić objasnio je ovako: "Nećemo dozvoliti nijednom vojniku, ma kakav bio fudbaler, da nam pokvari celu četu i celu ideju. Onaj ko nije u stanju da bude pravi vojnik, nije u stanju da bude ni pravi fudbaler. Uostalom, lakše je biti vojnik, nego talenat poput Milka, Jurića i Asanovića. Ali, ovde se traže kompletne ličnosti".

"Ne sećam se baš najbolje svih tih detalja, ali je tačno da se tražila disciplina i da je vojska bila škola života. Uživali smo tih godinu dana, igrali fudbal po celoj Jugoslaviji, narod se radovao, navijao… gde god smo išli, stadioni su bili dupke puni. Igrali smo čak i Kup Maršala Tita pod imenom Selekcija JNA. Jako lepa ideja. Nije mi poznato šta je Aljoša uradio pa su ga ražalovali (smeh)… moguće da je imao neki incident u kasarni, ne sećam se… Ali ga jako poštujem. Bio je dobar igrač, odličan momak, igrali smo zajedno i za reprezentaciju“.

TOP 11 – Goran BOGDANOVIĆ (vezni red)

"Dopadao mi se kao igrač. Imao je onaj bicikl najbolji u zemlji… on kad ti uradi ono sa loptom, kad je ispreskače u mestu, nema šanse da ga zaustaviš. Svi partizanovci iz čete su bili izuzetno dobri igrači… Bogdanović, Stevanović, Pantić… Generalno, Partizan je u to vreme imao sjajnu ekipu… sećam se i onog Đorđevića, čuvao me je par puta. Baš u toj šampionskoj sezoni, vodili smo žestoke duele i u Skoplju i u Beogradu".

"Pored utakmice sa Hajdukom, jako je bilo bitno da ne izgubimo u finišu prvenstva od Partizana u Skoplju. I nismo, bilo je 0:0, taj bod nam je obezbedio nedostižnu prednost u trci za titulu. Što se tiče vojske, nismo mi tih godinu dana bili u nekoj sjajnoj formi. Kad sam par godina kasnije Šalimovu u Interu pričao kako jugoslovenski fudbaleri u jeku svojih karijera moraju na odsluženje vojnog roka, on se krstio i levom i desnom. Pazi, on koji je iz SSSR, nije mogao da veruje da sportski profesionalci nisu oslobođeni vojne obaveze".

CRVENA ZVEZDA 1988 – 1992

Kandidati iz Crvene zvezde:
Golmani: Branko Davidović, Stevan Stojanović, Milić Jovanović, Željko Kaluđerović, Zvonko Milojević, Dragoje Leković
Odbrana: Miodrag Belodedić, Milan Ivanović, Goran Jurić, Zlatko Krdžević, Ilija Najdoski, Slavko Radovanović, Refik Šabanadžović, Goran Vasilijević, Dragi Kanatlarovski, Duško Radinović, Zoran Vujović, Slobodan Marović, Siniša Mihajlović, Rade Tošić, Mitko Stojkovski, Miroslav Tanjga
Vezni red: Dejan Antonić, Enes Bešić, Zoran Dimitrijević, Žarko Đurović, Boško Đurovski, Jovica Nikolić, Robert Prosinečki, Dejan Savićević, Dragan Stojković, Vlada Stošić, Vladimir Jugović, Ivica Momčilović, Milorad Ratković, Nebojša Krupniković
Napad: Miloš Bursać, Vladan Lukić, Mitar Mrkela, Husref Musemić, Dragiša Binić, Ljubiša Milojević, Slaviša Čula, Elvir Bolić, Ilija Ivić
Treneri: Branko Stanković, Dragoslav Šekularac, Ljupko Petrović, Vladica Popović

Već ste imali priliku da pročitate fenomenalnu Darkovu priču o prelaznom roku 1988. godine, pregovorima sa Dinamom iz Zagreba, Hajdukom i Partizanom, kombinacijom za Čelzi i razlozima zašto se odlučio za Crvenu zvezda.

U Zvezdu je stigao kao zvezda prelaznog roka. U paketu sa vojnim klasićem Dejanom Savićevićem.

"Nisam se plašio konkurencije, ja sam većinu tih momaka poznavao iz reprezentacije. Sa Šabanom sam bio super prijatelj, sa Piksijem takođe. Počeli smo zajedno kod Ćeleta Vilotića i prošli smo skoro sve reprezentativne selekcije. Meni je bilo najvažnije da se fizički dobro pripremim i tu je ključnu ulogu odigrao Peđa Stanojević koji je za mene ubedljivo najbolji kondicioni trener u istoriji jugoslovenskog sporta. Kada je to sve leglo, golovi su došli kao logična posledica. Ja sam znao da će pored Piksija i Deje, dobrih lopti i dobrih centaršuteva biti koliko hoćeš. Poenta je bila da pratim i da ulazim u šanse. Ljudi sa strane uglavnom gledaju površno na fudbal i ne shvataju da tu ima puno finesa. Ja kao napadač, moram prvo da cimnem štopera, onog istog što je dobio naređenje da me prati do WC-a (smeh)… dakle, moram da trznem na prvu stativu, pa da pobegnem na drugu. Jer kad napravim taj metar prostora u šesnaestercu, on više nema nikakve šanse da me stigne. E, to su te finese".

Iz 'prebarijevskog' perioda, poseban značaj ima tripleta protiv Vojvodine na Marakani i gol koji je ušao u anale jugoslovenskog fudbala.

"A bio je jako lep. Piksi mi je poslao dugu sa 50 metara… i pazi, volej izuzetno težak da se uhvati. Lako je uhvatiti volej kada centaršut stiže sa strane. Ali ova lopta je išla iza mene…. Trčim, gledam loptu i stvarno sam je dobro poklopio. Čedo Maras je fantastično odbranio… izvanredno, svaka mu čast… ja nastavljam da trčim, to je ono što sam imao, da ispratim svaku akciju do kraja… lopta ostaje tu negde, u visini prečke, ja skačem i šaljem je u mrežu. To je bio moj jubilarni 100. gol u Prvenstvu Jugoslavije. Inače, utakmica jako teška sa psihološkog aspekta jer je došla odmah posle poraza u Kelnu. Dao sam tri gola i donekle amortizovao gnev navijača zbog sramne eliminacije u Nemačkoj. Šteta što u Kelnu nisam imao pravo nastupa zbog žutih kartona. U Beogradu skočim sa Heslerom koji ima metar i 50, a sudija mi ničim izazvan pokaže žuti karton. Neverovatno".

Put do lovora u Bariju

GRASHOPERS

Bina je u ovoj istoj emisiji rekao da je utakmica u Beogradu protiv švajcarskog šampiona jedina na kojoj je Pančev njemu asistirao za gol na putu do titule evropskog šampiona.

"(smeh). Vidi, ja sam stalno govorio, Bina je bio fenomenalan sprinter. Posle Juseina Bolta možda i najbolji sprinter na svetu. Sjajna građa, duge noge, kad gurne loptu i prođe niko nije mogao da ga stigne. To je priroda, čovek se jednostavno rodi sa takvim predispozicijama. Ali da ne zaboravimo, ja sam sa Binom samo jednu godinu igrao u Zvezdi. A dao sam 150 golova, računajući sva takmičenja. Sa Piskijem sam takođe odigrao jednu sezonu, sa Robijem dve… najviše sam igrao sa Dejom, ako računamo te vedete našeg fudbala. Dakle, nije sve u njihovim asistencijama, ima nešto i do mog instinkta. Bini toplo savetujem da ode na jutjub i da pogleda Zvezdinu sezonu 1990/91, videće da sam mu namestio četiri gola, isto koliko i on meni. Pa ne, najbolje da je samo on nameštao, a ja davao golove (smeh)“.

Bina se sigurno neće složiti…

"Ma postoje dokazi… neke od tih asistencija imam i sada u glavi… evo, u Zrenjaninu na moj pas daje gol… u Kupu, opet protiv Proletera, ja mu glavom vraćam, on sam na penalu prima loptu i trese mrežu. U Sarajevu protiv Želje, ja mu dajem pas… vidi, Dragiša, otvori jutjub i pogledaj… šta ja sada tebi da objašnjavam (smeh)".

Cirih je bio prelomna točka na putu ka evropskom tronu.

"To mi je jedna od najboljih utakmica u dresu Crvene zvezde. Bio sam jako motivisan, borben, raspoložen… istrčao puno, doprineo da pregrmimo krizu jer bi bilo svašta da nismo prošli. Dao sam prvi gol i tu nam je laknulo. I to pazi, nisam dao gol iz neke izrađene akcije ili bog zna kakve asistencije… Stoške mi je dao dugu loptu, na moje fudbalsko umeće ja sam dobro zagradio štopera, ušao ispred njega i rutinski zatresao mrežu. Jako bitan momenat, posle je bilo lakše igrati. Dve polukontre, dva penala nada mnom… slavili smo ubedljivu pobedu što je bilo od krucijalnog značaja za atmosferu u ekipi i za celokupno raspoloženje javnosti".

GLAZGOV RENDŽERS

"Ekipa koja je bila dominantna u tom periodu, kao što je Seltik u poslednjih desetak godina. Vrlo interesantni igrači, legendarni Grem Sunes na klupi. Ali definitivno, Zvezda jača u fudbalskom smislu. Škote smo prošli i lakše nego što se očekivalo. Mnogo mi je drag onaj gol na Hempden Parku… jako interesantan i u isto vreme izuzetno težak. Kada smo se vraćali čarterom za Beograd, pričao sam sa nekim tvojim kolegama koji mi nisu verovali da sam onu loptu uštopovao glavom… kažu ’ma Darko, prsima si sto posto’… Jok bre, glavom. Bio sam između dva igrača Glazgova, smirio sam je glavom i na brzinu polu-makazicama dao fenomenalan gol. Novinari su sutradan došli na trening i rekli ’gledali smo snimak, bio si u pravu, stvarno glavom’. Zaista težak i vrlo efektan gol".

Efektan je bio i onaj u Beogradu protiv Glazgova… na Bininu asistenciju.

"E, to je taj drugi što mi je namestio (smeh)… dobro je (smeh)… Bila je zaista filigrantska akcija. Od našeg do njihovog gola. Znao sam da Bina procentualno više centrira na prvu nego na drugu stativu. Ruku na srce, nije mu bila laka situacija, iz okreta je stvarno dobro iscentrirao… ja sam u tom momentu bio iza četiri njihova igrača… prozreo sam Bininu nameru, krenuo ranije i odjednom se našao ispred sve četvorice. Kako? Eh sada, kako.. Pa loto, rekao sam ti (smeh)". 

DINAMO DREZDEN

"Nemci su Nemci… pusti to što je reč o Istočnim Nemcima… šta se razlikuju Srbi iz Bosne sa Srbima iz Srbije ili Srbima iz Austrije i Švajcarske? Ili Makedonci iz Skoplja i oni iz Australije. Mentalitet je isti. Nemce ne smeš da potceniš nijednog trenutka. Tačno je da smo ih razbili u prvoj utakmici… u igračkom smislu, taktičkom, rezultatskom… u svemu. Ali nema opuštanja. Smatram da je ta prva utakmica protiv Drezdena bila vrhunac moći te naše generacije. Partija iz udžbenika, sve do perfekcije. Tu je i javnost shvatila da Zvezda može da ide do samog kraja. Robi iz slobodnjaka… Miha, Deja… Sevalo je sa svih strane i bukvalno smo mogli da postignemo 10 golova".

BAJERN MINHEN

"Verovali smo u sebe, imali kapacitet da budemo najbolji. Gubiš 1:0 u Minhenu, logično je da uđe voda u uši… da primiš još tri… je l tako? Ali ne. Malo samo, par minuta konfuzije i odmah smo konsolidovali redove i počeli da igramo. Da gazimo. Pokazali smo moć i karakter. Pazi, moglo je tu da bude i 2:2, a mogli smo da slavimo i ubedljiviju pobedu. Na 2:1, Ilija mi odigra dugu loptu sa naše polovine, ja je primim na grudi, okrenut leđima i nisam imao kontrolu gde je gol Bajerna. Kad sam se okrenuo, već sam bio na liniji šesnaesterca… zaobiđem Aumana i odem suviše iskosa… Zaustavim se, pa je vratim Bini… eto vidiš, opet ja njemu namestio šansu (smeh)… i tu je morao da positgne gol… čisto zbog statistike, da se kaže da je Pančev imao više asistencija ka Biniću nego Binić ka Pančevu (smeh)“.

Pamti Darko svaki detalj svoje karijere, svaki gol, šansu, situaciju na terenu… ali nam se čini da je omašio sa Najdoskim kao asistentom u Minhenu.

"Ma sto posto je Ilija dao tu dugu loptu… možda ti zvuči čudno da baš on odigra pas od 50 metara… ali nema greške… pamtim dobro… lopta je došla sa leve strane terena… nema ko drugi…".

Savićević…

"Nije Dejo sigurno… smem da se zakunem da je bio Najdoski… šta će Dejo sa te strane… morao bi da šutne desnom…".

OP AUT: Ipak je bio Savićević! Znate li kako je dodao loptu? Levom spoljnom! To i jeste suština genijalnosti. Potezi za koje i tvoji saigrači ne veruju da si u određenim okolnostima sposoban da ih izvedeš.

Ma kakva voda u ušima. Zvezda melje Bajern u Minhenu i posle dve spektakularne akcije stiže do antologijske pobede.

"To je ta finesa koju vrhunski špic mora da poseduje. Predosećaj, čitanje igre… Znao sam da Bina tu loptu može da iscentrira samo oštro, po zemlji i na drugu stativu. U svakoj drugoj okolnosti, Koler i Auman su u prednosti i ja u toj akciji nemam šta da tražim. Pogodio sam i tajming, bacio sam tačno na vreme i spoljašnjim delom kopačke ubacio loptu u mrežu. Sve je bilo perfektno izvedeno. Baš kao i kod drugog gola… tu loptu je neko od naših štopera slučajno izbio iz našeg šesnaesterca… i ona stiže do mene, bio sam poludesno… vidim Kolera koji je tu blizu i Deju koji hvata zalet za sprint… ako je primim i povedem, postoji opasnost da Dejo uđe u ofsajd… to je čista logika, kad neko krene na vreme da trči, ovaj drugi što ga juri može da bude Jusein Bolt i nema šansi da ga stigne. Zato sam gurnuo loptu u prostor, a Dejo je pretrčao Kolera kao onaj arapski konj na trkama kad sve pregazi i prvi prođe kroz cilj".

Rezultat iz snova, ko bi se nadao završnici za infarkt u Beogradu.

"Sebičnost je mogla skupo da nas košta. Miha je dao gol i svi smo počeli da igramo za sebe. Možda je to i ljudski, počeli smo da ulazimo u neke filmove, da slavimo pre vremena… Ušao sam na poluvremenu u svlačionicu i rekao ’daj bre ljudi, nemojte da se zezamo, na šta ovo liči…’. Umesto da vodimo dva ili tri razlike, mi i dalje strepimo za prolaz u finale. I naravno… Nemci kao Nemci… Dika primi onaj gol… nesrećno, ne možeš ništa da mu zameriš… to mu je bio prvi i jedini kiks u toj sezoni. Opa, šta sada… konfuzija… i pazi kako te bog kažnjava… nikakva akcija, centaršut, Mare ne vidi loptu, ona ga prvo preleće, posle se odbija od njega i pravo Benderu na nogu. Najgori mogući epilog i kazna za svu našu nonšalanciju".

A onda, prsa u prsa u poslednjih 10 minuta. Najurnebesnija završnica neke utakmice u istoriji Kupa šampiona.

"Trgli smo se tek posle njihove stative. Ista akcija kao u Minhenu, lopta u prostor, Volfart bocka i svi je već vidimo u mreži… gotovo, kraj… košmar… ona pogađa stativu i odbija se dovoljno daleko da Efenberg ne može ništa da učini. Kao da nas je neko u tom trenutku probudio i rekao nam da je utakmica ponovo počela. Dejo mi daje neku loptu, ja šutiram sa 15 metara, ali sam proklizao i šutnuo visoko iznad prečke. Posle je i Bina imao polušansu… sve se to dešava na isteku 90. minuta. Niko nije znao koliko će Galer produžiti utakmicu…".

I dešava se…

"… Juga vodi loptu, ja mu prilazim, on mi daje kraću, pa ja uklizam da sa njim odigram dupli… Juga je pokupi i produži, pa je da Robiju… Robi je na ćošku zaustavi, ja nastavim da ispratim centaršut… Robi doda Mihi, Miha centrira… pazi, relativno loš centaršut za napadača… niska lopta… ja krenem po inerciji… vidim da Augentaler hoće da izbije, ali loše zahvati loptu… ja nastavim kretanje ka Aumanu… i to stalno pričam prijateljima, da je bio neki golman poput Kurtoe ili Nojera, on bi je lagano izboksovao preko prečke u korner. Ali Auman nije bio nešto preterano visok… možda su ga i reflektori malo zaslepili… možda ga je i moje prisustvo malo zbunilo… uglavnom, ooooop…. Lopta pada u gol, čujem prvo Deju koji viče GOOOOOL i leti mi u zagrljaj… skače na mene, da sam imao ovaj stomak kao sada, lakše bih to podneo (smeh). Gol za nevericu. Da se ne lažemo, takav gol se postiže jednom u 20 godina. Sećam se pre desetak godina da je golman Hanze primio sličan gol… i to je to".

Uoči finala, Bina jedini pogađa rezultat. Kao iz topa kaže 0:0.

"Eto vidiš, on je više od mene bio za Loto (smeh). Da ti nešto kažem, mi smo bili izrazito napadačka ekipa i normalno je da nam nije odgovarala defanzivna taktika. Jednostavno, nismo navikli da imamo inferiornu ulogu na terenu. Ali bilo je puno objektivnih razloga zašto se Ljupko opredelio za zatvorenu varijantu… pre svega ta opterećenost prošlošću… ajde dosta više da glumimo Brazilce i da umiremo u lepoti, a nikada ništa nismo osvojili. Daj malo da budemo Španci i Italijani. Marsej je u to vreme bio u rangu Sakijevog Milana. Podsetiću ljude da je Marsej dva puta u tri godine izbacio taj isti Milan iz Kupa šampiona. Pele, Vodl, Piksi, Verkris… pozadi onaj Mozer, Boli… sve reprezentativci svojih zemalja. Ljupko ih je dobro proučio i šta je zapazio… ako se otvorimo, postoji opasnost da primimo neki bezveze gol i posle je jako teško da se vratiš“.

I onda totalna defanziva.

"To nas je kočilo i ubilo… jer pazi, gde ćeš Deji i Robiju da kažeš brani se… ili meni i Bini… moram da priznam, Bina je odradio veliki zadatak u odbrani… vraćao se, pratio beka, alal mu vera… Ali nismo mi na to navikli. Ne pamti se utakmica na kojoj smo imali manje šansi, kao ta u Bariju. Bina je jednom šutnuo iskosa u spoljni deo mreže i ja sam u finišu meča primio loptu na prsa, pa me je Boli faulirao i malo je falilo da Robi iznenadi Olmetu iz tog slobodnog udarca. I to je sve. Jako teško. Nismo puno razmišljali o Piksiju jer smo pretpostavljali da zbog svih onih problema koje je imao sa povredom verovatno neće početi utakmicu. Posle kad je ušao, bila je frka, drž ne daj i sudija je ubrzo odsvirao kraj".

A, onda...

Penali… jedan po jedan… u Zvezdi svi nepogrešivi… U Marseju takođe… svi, osim Amorosa. I onda, peta serija. Pančev uzima loptu, a ona nije iste težine kao lopte koje je prethodnih desetak godina nemilosrdno slao u protivničke mreže.

"Ma ni približno… bila je teška kao tuč. Idem ka golu i ponavljam u sebi 'ne daj bože da promašiš… samo ne sada… daj ga i ne moraš više ni da se baviš fudbalom. Generacije navijača čekaju 50 godina na ovaj trenutak. Svi čekaju… cela Jugoslavija. Kucnuo je čas. Ne smeš ih izdati’. Svaki penal je težak na svoj način, ali ovaj je baš specifičan. Tap-in… ili jesi ili nisi. Šta mislite, kako je Džonu Teriju kad ga sretnu na ulici i ne pitaju ga ništa o gomili medalja koje je osvojio tokom karijere, već ga pitaju za promašeni penal u Moskvi protiv Mančester junajteda?".

Levi ili desni ugao… gore, dole ili poluvisoko… snažno punom ili plasirano… mnogo dilema u glavi u trenutku kada od jednog šuta zavisi sudbina čitave fudbalske nacije.

"Uvek sam čekao golmane. Meni je na početku karijere u Vardaru, Ljukovčan skinuo dva penala u mečevima sa Crvenom zvezdom. Jednom po blatu u Skoplju, jako težak teren, šutnuo sam loše i lako je uhvatio… drugi put po sredini gola, mnogo jači šut, ali je pročitao i odbranio. Tada sam rešio da nikada više pre vremena ne donosim odluku o načinu izvođenja penala. Čekaću golmana do poslednjeg trenutka. Čekao sam i Olmetu. Ali ko za inat, čekao je i on mene. Za razliku od prethodna četiri šuta, kada je uvek ranije polazio u stranu, sada se ukopao i čeka. Šta da radim… neko će od nas dvojice morati da prekine sa čekanjem".

Sreća je došla u 22:55… 29. maja 1991.

"Olmeta se slomio i ja sam šutnuo u kontra stranu. Zato na snimku deluje da je blizu lopte, da može da odbrani. Ona jeste blizu njega, ali golman u tim situacijama ne može više da se vrati".

GOOOOL! Kraj. Zvezda je šampion Evrope.

"Okrenuo sam se i nisam više znao šta da radim. Video sam Diku koji trči ka meni… posle toga slavlje u hotelu. Mnogo mi je drago zbog te generacije. Funkcionisali smo zaista kao porodica i zaslužili smo da uđemo u istoriju. Nije mi žao što sam u nekim situacijama na uštrb svog statusa u ekipi, stajao na stranu saigrača i borio se da svi imamo iste uslove. Sećam se utakmice protiv Galatasaraja, imali smo od navijača neke ekstra premije za pobedu i ja saznam da je neko dobio 2.000 dolara, neko 500. Na sastanku sam prvi digao ruku i rekao da to ne može tako. Ne može Duško Radinović da dobije manju premiju samo zato što ne postiže golove. Šta ćemo sa njegovim uklizavanjem, duelima, ubacivanjem po boku, centaršutevima… Svi smo u istom košu i svi dišemo kao jedan. Iskreno, mislim da su taj sastanak i ta moja reakcija imali ključni uticaj u stvaranju timskog duha koji nas je i doveo do evropskog i svetskog trona".

TOP 11 – Robert PROSINEČKI (vezni red)

"Neće mi Robi zameriti što ga stavljam na poziciju koja nije bila njegovo pravo mesto u ekipi. Fenomenalan momak. Vaspitan, kulturan, radan. Bio je genijalac, ali vidi… Robi je i trčao puno. Neverovatan radnik na terenu. Neumoran. Očigledno je imala efekta činjenica da ga je tata Đura pravio u Nemačkoj (smeh). Povukao je malo tog nemačkog mentaliteta. Izvanredan trkač. Za njega me vežu samo lepe uspomene. Da odigra pas, da iskreira igru, da zadrži loptu kad ekipa treba da dođe do daha… a o slobodnim udarcima da ne trošim reči".

OP.AUT: Ovo nije sve! U premium-epizodi Mojih TOP 11, urađenoj specijalno povodom tri decenije od trijumfa u Bariju, Darko Pančev je pričao sa Nebojšom Petrovićem o još mnogo detalja iz svoje karijere. O utakmicama protiv Mančester junajteda, Kolo-Koloa, Anderlehta, Panatinaikosa, Sampdorije… O neslavnoj, ali vrlo interesantnoj i poučnoj epizodi u Interu… o svojim trenerima, najdražim golovima, neostvarenim snovima. O nastupima u dve reprezentacije. Ukoliko želite da čujete životnu i fudbalsku priču jednog od najboljih golgetera u istoriji jugoslovenskog fudbala, uživajte.

I naravno, saznajte kako je Kobra sa Vardara kompletirao svoj idealan tim u jednoj od najgledanijih epizoda od kako postoji emisija Mojih TOP 11.