SAŠA ĆURČIĆ SE PRESVLAČIO, A MADRID APLAUDIRAO! Tomić za MONDO o ludim danima sa Đanijem - Zna li Kamačo ko sam ja?! 

On pripada staroj gardi fudbalskih romantika.

#Ma sve sam znao… posle Omerović, Radović, Rojević, Ješić, Kaličanin, Radanović, Klinčarski, Živković, Mance, Vukotić, Prekazi… a ulaze Vermez, Bobe Pavković, Mašić, Zvonko Popović… Dinamo šampion ’82, Partizan ’83 sa Milošem Milutinovićem, Nenad pomoćnik… Moca daje gol u Zagrebu, lomi Zajeca, gore desno… 4:3, mi u belim Sportovim dresovima, nije bilo Adidasa… četiri godine kasnije, mi u kadetima i daju nam te iste dresove da koristimo za utakmice… ja kažem ’ljudi, jeste li svesni da je Partizan u ovim dresovima pobedio Dinamo na Maksimiru’. Ludilo mozga".

Milina ga je slušati dok se divi fudbalskim umetnicima. Čak i onim koji su nosili dres Partizanovog večitog rivala.

Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Đoletom Tomićem, čovekom koji anegdote ne prepričava na uobičajeni način. On ih oplemenjuje glasom i osmehom koji pucaju od strasti i emocija. Uživajte!

PARTIZAN 1992 – 1994

Kandidati iz Partizana:
Golmani: Goran Pandurović, Nikola Damjanac
Odbrana: Vujadin Stanojković, Nebojša Gudelj, Gordan Petrić, Budimir Vujačić, Vuk Rašović, Petar Vasiljević, Bratislav Mijalković, Zoran Mirković, Miroslav Čermelj, Đorđe Svetličić
Vezni red: Slaviša Jokanović, Albert Nađ, Zlatko Zahović, Goran Bogdanović, Branko Brnović, Dragan Ćirić, Saša Ćurčić, Darko Tešović, Ivan Tomić.
Napad: Ljubomir Vorkapić, Savo Milošević, Slobodan Krčmarević, Dejan Čurović, Nenad Bjeković jr,
Treneri: Ljubiša Tumbaković

San mu se ostvario leta 1987. godine.

"Bio sam u Sremu iz Jakova, sa ovim mojim drugarima… Ćira, Dejan Radak, Saša Radovanović Maradona, Nikola Drakulić, Gojko Janculović… baš dobra ekipa. Igrali smo protiv Partizana na Gimnaziji, poluvreme 2:2, ja dam gol iz slobodnjaka i nadamnom penal… u pauzi mi priđe Blagoje Paunović i kaže 'desetka, dođi ovamo, za koga navijaš'. Ja ko iz topa, za Srem i Partizan… Paćko kaže 'trening je u utorak u 15, budi pola sata ranije na stadionu'. Nisam znao gde je levo, od uzbuđenja, drugo poluvreme nisam ni igrao".

U utorak je među prvima došao na stadion.

"Kadeti su trenirali na onoj 'grbavici', dočekali su me Vuk Rašović i Beli Bjeković. Radimo trojke, prve tri lopte oni centriraju, ja sve tri šutnem na teniski teren. Prozivaju me i dan danas 'mi te primili kao najrođenijeg, a ti gađao golubove iz prva tri šuta'. Pošto je Paćko njima rekao da iz Jakova stiže strašan igrač. Na svakih deset godina obeležavamo jubilej našeg druženja. Sednemo negde, opustimo se, prisetimo anegdota… Baš je 2017. bilo 30 godina od tog prvog treninga i mojih prvih koraka u dresu Partizana. I tih čuvenih ćoraka (smeh)#

Otac mu je pričao bajke o Blagoju Paunoviću i zlatnoj generaciji crno-belih koja je igrala finale Kupa evropskih šampiona.

"Tata je obavljao sve moguće funkcije u FK Srem, radio je u Elektrodistribuciji u Zemunu i peške je išao na svaku utakmicu. Taj tim se u našoj porodici znao kao pesmica… Šoškić, Jusufi, Vasović, Rašović, Mihajlović, Kovačević, Bečejac, Bajić, Hasanagić, Galić, Pirmajer… tata se divio svima njima… kad god bi video Paćka, toliko bi se uzbudio da nije mogao da priča. Moje prvo fudbalsko sećanje vezano je za Argentinu '78, Svetsko prvenstvo, Piri i kompanija… posle toga, Zvezda-VBA ’79, kao kroz maglu… pa Evropsko u Italiji ’80…".

Da, fudbal je mnogo više od igre. Više od svega.

"Ja sam sa Belim i Ćirom išao da gledam i Zvezdine utakmice. Pa dođe reprezentacija, idemo da gledamo Bobana… uživali smo u fudbalu. Sećam se Kvins Parka, tamo 6:2 za njih. Klinča da gol, po strani ušao… i ona Manceova majstorija, spoljnom preko nege, u raklje… ovde u revanšu 4:0 za Partizan. Baš sam pre neki dan sedeo sa Klinčom… Klinča, ja, Đalma, Varga, Žile, Krčma, Prekazi, Plavi Stevanović… prisetili smo se svega. U to vreme nije bilo direktnog prenosa, nego se iz Beogradske hronike uključuju uživo ako padne gol. Nije bilo lako doći ni do ulaznice. Pratio sam sve živo… košarka Cibona, rukomet Metaloplastika…".

Ako je tako "goreo" pored televizora i na tribinama, kako li je tek podneo seniorski debi u dresu Partizana.

"Protiv Vojvodine sam sedeo na klupi, prvo kolo prolećnog dela… Vorkapa ili Peđa, ne sećam se tačno ko je dao gol. I tri dana kasnije, dobijam šansu u Kupu protiv Zastave iz Kragujevca, ušao sam umesto Zahovića… mart '93… dobili smo 4:1. Odigrao sam te sezone dve od početka i na još par ušao kao rezerva… protiv Borca iz Banjaluke, Rada, Hajduka, Spartaka… sećam se poslednjeg kola protiv Budućnosti, penal za nas, Peđa mi prilazi i daje mi loptu da se i ja upišem u strelce. Jer su se te sezone svi upisali, osim mene. Čak i Pandurović. Nije mi bilo prijatno, 20.000 ljudi na stadionu, slavi se titula… samo da ne promašim… Leković se dobro bacio, ali je nekako ušla. Hvala bogu".

Večiti derbi je posebna priča.

"Osim odlazi, Tumba uzima ekipu. Zakačio sam oba ta perioda. Možda i najjači tim u istoriji Partizana, igrali smo egal sa Crvenom zvezdom koja je u to vreme evropski i svetski šampion. Titulu su nam uzeli na penale (šutirali se penalu u prvenstvu u slučaju nerešenog ishoda, op.aut), ali smo u Kupu slavili posle velike drame. Buda je dao gol na Marakani, Peđa i Jokan na JNA. Sledeće godine, Zvezdi odlaze sva zvučna imena, ali su opet imali solidan tim… Drobnjak, Ivić, Adžić, Rambo Petković, Maslovar… Živa na klupi… Živa je Živa, ozbiljan trener u to vreme… superiorno smo osvojili prvenstvo, a u Kupu su nam se revanširali. Đavo Simeunović je odbranio penal Mijatoviću, potom savladao Pandurovića i rešio meč".

Godinu dana kasnije, nije bilo iznenađenja. Kaznena ekspedicija iz Humske prošetala se kroz oba takmičenja i osvojila oba trofeja.

"Otišli su Brna, Gordan, Vorkapa, Gudelj, Pandurović… a došli Bata Mirković iz Rada, Đani iz OFK Beograda i Dejan Čurović iz Zemuna…. Pokojni Ćure, čudo, majstor fudbala. Dao je te sezone 20 golova… izgledao je onako puniji, ali zato i desna i leva… primi je kako treba, prvom do sebe, otvaranje, nastavak igre, egzekucija… moć… da ne govorim o karakteru i autoritetu. On i Brna su držali svlačionicu. Izuzetan momak i sjajan igrač. Jedan od najzaslužnijih za Duplu krunu. Zvezda izgubi od OFK-e na Marakani, Beli Bjeković da dva gola Zemunu i tu smo uzeli titulu".

Kup je ponovo izrežirao dve spektakularne utakmice u polufinalu.

"U prvoj 1:0 za njih, na JNA 3:1 za nas. Mislim da je Sava Čokanica sudio… dosudi dva penala… nije bio ni za njih, ni za nas… nama kao da vrati. Savo povisi na 2:1, vreme ističe... I Peđa Vasiljević zategne sa 35 metara, ona uđe, delirijum, ludilo… kad smo skočili na njega, malo je falilo da ga ugušimo. Sutradan na treningu, igramo ševu, Peđa pogreši… Adi, Ćira i ja mu ne damo da uđe u krug… ti si tvoje obavio na utakmici, danas uživaš. Jako emotivna utakmica, ako pitate navijače Partizana za najdraži gol u životu, mnogi će se uhvatiti baš za taj Vasiljevićev. Znali smo da nam donosi trofej, jer smo u finalu bili apsolutni favoriti u duelu sa Spartakom".

TOP 11 – Saša ĆURČIĆ (vezni red)

"Dugo sam razmišljao, zaista težak i nezahvalan zadatak. Koga staviti iz Partizana kad je bilo mnogo vrhunskih igrača u obe te generacije. Trudim se da ukomponujem tim koji će imati neku fizionomiju, a da se niko ne naljuti. Ne mogu da se opredelim između Adija i Ćire, još teže između Belog i Save. I onda solomonsko rešenje – Đani Ćurčić. Bio je ogroman potencijal, sećam se utakmica gde je protivničke igrače bukvalno dovodio do ludila. Motorički i brzinski besprekoran, jedan na jedan, talenat, fizičke predispozicije… Morao je da napravi bolju karijeru, sam je kriv. Kako da se izrazim… prosto… ne znam… daleko od toga da Đani nije voleo fudbal i da je zabušavao na treninzima. Naprotiv. Ali jednostavno, nije mu to bila glavna preokupacija u životu“.

Suština Mojih TOP 11 su anegdote nepoznate široj javnosti. U Đanijevom slučaju, to je prosto nemoguće.. sve se zna… ili skoro sve…

"Kako to da pričam… malo su nenormalne stvari… cirkuse je pravio gde god se pojavi. Završila mu se sezona ranije u Engleskoj i dođe na dve nedelje kod mene u Madrid, zajedno sa našim drugom Kizom koji je bio dobar sa ovim starijim igračima, Peđom, Budom, Gordanom, Brnom… Ispred zgrade teniski teren i mi svaki dan rekete u ruke i cepaj… a Đani stvarno dobro igrao tenis… zvali smo ga Petr Korda, pošto je češki teniser u to vreme bio aktuelan a građom podsećao na Ćurčića. I to je šou… mi onako opušteni, a Đani kao na Vimbldonu… bele patike, bela majica, šorts, steznici… igramo tri seta i ne možeš da mu uzmeš poen. Dobije nas 6:0, 6:1, 6:0… bekhen, forhend… to udara, ubija… Ali šta je fora? Kad god izgubi poen, on slomi reket i ode preko puta u Korte Iglesijas po novi. Međutim, ne kupi samo reket, kupi kompletno novu opremu, presvuče se i vrati na teren. Ovo će vam sada zvučati čudno, ali je živa istina… jednog dana je meč trajao pet i po sati, on je devet puta išao u robnu kuću i vraćao se nazad… ovi su se krstili u Korte Iglesijasu, ljudi sa okolnih zgrada aplaudirali… kažu, brate ovaj definitivno nije sam".

O Saši Ćurčiću su tih godina pričali svi:

Daj Đole još neku priču… tek smo se zagrejali.

"Dođu Brna, Peđa… družimo se po Madridu… Espanjol je u to vreme bio zainteresovan za Đanija, Brna ga preporučio i Kamačo hoće da ga angažuje. Peđa organizovao menadžera, zakazao sastanak, ja treba da prevodim… i Brna mu kaže 'Daj obuci se normalno, ponašaj se pristojno, ovo ti je prilika da potpišeš ugovor i zaradiš velike pare'. A Đani svaki dan crvene cipele, plave pantalone i žuta majica… ili obrnuto… ofarbao se u plavo, mačevi neki… ide ulicom, svi se okreću za njim. Peđa rekao Brni 'Iskontroliši da dođe normalan, teget majica, teget pantalone'… ja mu rekao 'Brate, Kamačo… znaš li šta to znači…'.

"Bujo, Ćendo, Kamačo, Sančiz, Jero, Gordiljo, Galjego, Mičel, Butragenjo, Hugo Sančez i Valdano… izdiktiram mu ceo tim slavne generacije Reala… pitam ga ‘znaš li ti uopšte ko je Kamačo’. A Đani me gleda i kaže ’ma brate, zna li on ko je Saša Ćurčić iz Aston Vile?’ (SMEH). Preznojio sam se tokom sastanka kao nikada u karijeri. I naravno, nisu ga uzeli. Kako da ga uzmeš… čovek kad ga gleda, vidi da nije u vinklu".

OFK BEOGRAD i HAJDUK 1994 – 1995

Epizode na Karaburmi i u Kuli nisu trajale duže od šest meseci, što ne znači da nije bilo avantura i urnebesnih anegdota.

"Malo sam se izbezobrazio i promangupirao, nisam bio idealan za saradnju i morao sam na pozajmicu. U OFK-i desetak utakmica, strašna ekipa… Saša Petrović na golu, linija Terza, Miloje, Manislavić… Obrad levi bek, Dule Petković, Podunavac, Šljivić, Banjac, Ivljanin, čarobni Milovanović… pošto je Beli Milovanović sam sebe zvao čarobnjak… izađe na teren, žonglira i kaže čarobni, šta ćeš ti ovde, idi u La Korunju. Ovi se smeju, padaju na zemlju. On posle šest meseci stvarno ode u La Korunju (smeh). Ma zezanje, smeha koliko hoćeš… mi 20, 21 godinu… treninzi nisu treninzi… Todor centarfor, sve je znao, majstor fudbala… odigraš mu, on ti ostavi povratnu, toliko osećaja za igru.... Jestra i Peka klinci, tek ulaze… odemo u Pljevlja, ja namestim Jestri gol za pobedu… teška utakmica, pobiše nas tamo… čak smo i kasnili na početak meča, vozio nas neki bus iz Ko to tamo peva (smeh), dva dana smo se vraćali za Beograd".

TOP 11 – Rade IVLJANIN (napad)

"voumim se… Prvo, Dule Petković je mnogo bolji igrač nego što ljudi misle. Banjac takođe, levonog, brz, nezgodan za čuvanje… Ali Rade Ivljanin… pobedimo Zvezdu 2:1, to je neka 1995, oni jaki ko zemlja, Darko Kovačević, Rambo Petković… Rade ih je pregazio, to je strašni sud. Onako stamen, čvrst, nisko težište, ne možeš da ga srušiš. Tada su bile kvestra lopte i kopačke… ali vreme embarga i dobijamo treću klasu ko zna odakle… stigla neka tura iz Mađarske, lopte teške kao olovo, sedam igrača je otišlo na operaciju prepona posle tri meseca. A Dule, Rade i ja ostajemo posle treninga da šutiramo slobodnjake. Pao mrak uveliko, još bila jesen pa se lopte natopile vodom… Ja sam u jednom trenutku pao u nesvest od bolova… A Rade ništa, nije se ni počešao".

A Hajduk…

"U Kuli kod Bekvalca… takođe šou. Delić i Karanović bekovi… Amidža, Markela, Simonović… Đuka i Peulić iz Banjaluke, pozovu ih te godine u vojsku, odu na ratište i Peulić nastrada tamo… užas… strašan igrač po levoj strani. Pa Željko Račić, legenda Hajduka… Mikloš Bognar zadnji vezni… naravno Đedović, fudbalska aždaja, posle je igrao u Partizanu. Nije se puno zanimao za fudbal, ali je sa loptom mogao šta hoćeš. Igramo protiv Zvezde na Marakani, on je uzme ispred našeg šesnaesterca, prođe sedam igrača i Miloje mu skine zicer u jedan na jedan. To me Terza ubedio da odem u Hajduk, zvao me telefonom, kaže ’Beki me zamolio, idi na šest meseci da im pomogneš’. Ali nije bilo loše".

TOP 11 – Dragan STOJISAVLJEVIĆ (napad)

"Beki mi kaže ‘vidi, ima jedan strašan igrač iz Kucure kod Vrbasa, ali nemoj ništa da te čudi, on samo petkom dolazi na treninge’ (smeh). Isto kao Đedović, fudbal mu uopšte nije bio sfera interesovanja. Na toj utakmici protiv Zvezde, Stojče ulazi sa klupe, prvu loptu prima na desnom krilu, prolazi Stojkovskog, Đorovića i Dekija Stefanovića, Miloje mu ulazi u šut i izbija u korner. Pet minuta kasnije, Stojče odlazi na levu stranu i opet slalom između trojice igrača. Ali to je ono, njihanje sa loptom, ne znaš ni gde će, ni šta će. I Beki mi posle utakmice kaže ’a Đole, jesi video kakav igrač’. Ja za glavu, ovo u životu nisam video. Kad sam se vratio iz Francuske u Srbiju, eto ti ga Stojče u Partizanu. Tu već nije smeo samo petkom da dolazi na treninge (smeh). Ali je bio mekan… moraš da ga hvališ, da ga maziš po glavi, da mu pričaš da je najbolji… ako ga slučajno iskritikuješ, razočara se u sebe i povlači ručnu. Kod Tumbe je igrao, a Keža ulazio sa klupe. Ali Keža kad god uđe, da gol. I Tumba je prosto morao da ih izrotira. Stojče i ja smo kasnije i u Inčonu igrali zajedno i to je još jedan razlog zašto ga stavljam u Mojih TOP 11".

Đoletom Tomićem je kompletirao svojih TOP 11 od igrača Gengana, Ovijeda, Atletiko Madrida i reprezentacije Jugoslavije, u kojoj se sreo i sa Draganom Stojkovićem Piksijem, koga je izbliza video i u dečačkim danima.

I to je praktično stajao kraj njega kada je Piksi dao legendarni gol iz kornera na derbiju u Humskoj.

"Piksi uđe kod Save i mene u sobu… počne priča… ja mu kažem ’Lirija, Mrkela ti centrira, ti hvataš volej’. Sve sam pratio… odem gledam Zvezdu, što da ne… ili reprezentaciju, da vidim Bobana. I pričamo tad u sobi… ja kažem Piksiju ‘je l se sećaš '87, septembar… koji je bio minut… deseti, je l' tako… ko ti je dodao loptu za gol iz kornera protiv Partizana?’"

 "On me gleda bledo, ne kapira… ’pa ja sam ti dodao loptu… ti je okrećeš sa tri prsta, nameštaš štucnu na levoj nozi i pogađaš raklje. Divim ti se, a pojeo bih te u tom trenutku’. A ja na toj utakmici dohvatao lopte ispod severa… kontranapad Zvezde, Klinča izbija u korner, pravo meni u ruke… ja donesem loptu do zastavice, Piksi je namesti i samo malo zarotira sa tri prsta… svega se sećam kao da je bilo juče… Tango lopta, ona sa Mundijala u Meksiku… pa crvena štucna, beli rub… a dole kopačke 'World Cup', okrenuo jezik… samo je podigao ruku, nešto pokazao i spustio… i kad je ’pljunuo’ u raklje, majko rođena… trči i raduje se uz aut-liniju, a meni nije do života… vidi, pozlilo mi je… ali ne možeš da mu se ne diviš", rekao je Tomić za MONDO.

Pogledajte video-verziju emisije u kojoj je Tomić pričao o svojoj karijeri!