IZGUBIO NEVINOST SA KOZOM I IMAO DEFORMITET: Bio je bolji OD PELEA, a on se PROPIO i umro pre 50. rođendana!

Kada se pominju najveći fudbaleri svih vremena, prvo ime koje mnogima pada na pamet je - Pele. Legendarni Brazilac i osvajač tri svetska prvenstva je pre više od 50 godina postao sinonim za fudbal, ali jedan fudbaler je možda čak i zasluživao da mu bude rame uz rame.

Manuel Fransisko dos Santos Filjo ostao je do danas poznat pod nadimkom Garinča. Bio je fudbalska zvezda po talentu barabar s Peleom. Za neke čak i ispred njega. Jer dok je Pele bio fudbalska aristokratija savršenog imidža, čovek koji se izdigao iz brazilskih favela, Garinča je bio svojevrsno ogledalo brazilskog društva.

Na terenu je uveseljavao siromašno brazilsko društvo iz sredine 20. veka, poput cirkuzanta ih je neponovljivim driblinzima terao na smeh i zaborav bede. A opet, iz te teške brazilske muke, Garinča nikada nije istinski otišao. Čak i kada je bio dvostruki osvajač Svetskog prvenstva i član idealnih timova Mundijala u izboru FIFA.

IMAO JE KRAĆU NOGU I NIJE MARIO ZA FUDBAL

Jedan od najpoznatijih kurioziteta za Garinču tiče se njegovih nogu. Rođen 1933. godine u indijanskom plemenu Fulnio, Garinča je nasledio genetski nedostatka zbog kojeg mu je jedna noga bila šest centimetara kraća od druge, zbog čega je ceo život šepao. Takođe, obe noge su mu bile savijene u levu stranu. Zato su ga zvali "Anđeo savijenih nogu", mada bi u današnje vreme taj njegov problem mogao da se reši terapijama.

Garinča je bio manji od drugih dečaka svog uzrasta i govorilo se da je njegovo stanje bilo na ivici mentalne zaostalosti. I danas kruži legenda da je sa 12 godina izgubio nevinost sa kozom. Sa 14 godina se zaposlio u lokalnoj fabrici tekstila, ali nije bio baš marljiv. Zbog lenjosti je dobio otkaz, ali ga je fudbalski talenat vratio na posao. Razlog? Vlasnik fabrike je bio i vlasnik kluba u kom je Garinča igrao.

Da ga profesionalni fudbal nije mnogo zanimao pokazuje i da je tada 17-godišnji Garinča bio u ribolovu dok je čitav Brazil čekao finale Svetskog prvenstva 1950. godine. Bio je to čuveni meč pred 200.000 ljudi na "Marakani", kada su Urugvajci šokirali čitavu naciju, ali i svet.

Garinču su klubovi odbijali upravo zbog njegovih fizičkih deformacija. Na nekim drugim probama nije prolazio zbog svojih grešaka. Tako je Vasko da Gama odustala od njega kada nije poneo opremu, a trening Fluminensea je svojevoljno napustio kako bi uhvatio prevoz kući. Tek sa 19 godina je počeo da radi na svojoj karijeri i to prisilno, kada ga je u Botafogo odvukao njegov nekadašnji saigrač.

Ali Garinča je s loptom u nogama bio mađioničar. Tako je na drugom treningu s klubom posramio Nilton Santosa, inače reprezentativca Brazila. Prodao mu je par trikova u svom stilu i proturio loptu između nogu. Posle toga, Santos je poručio upravi kluba da tog momka moraju da zadrže u ekipi.

NAJVEĆI AMATER MEĐU PROFESIONALCIMA

U Botafogu je odigrao na kraju 581 utakmicu i postigao 232 kluba. Postao je ikona kluba, ali simbol igrača kojem je važnije da nasamari protivnika nego da postigne gol. I dok je Pele samo želeo da trese mreže, Garinča je voleo da uveseljava narod svojim fintama.

Nikada fudbal nije ozbiljno doživljavao, pa ga je pisac njegove biografije Ruj Kastro prozvao "najvećim amaterom među profesionalcima".

Tako se pred Svetsko prvenstvo 1958. godine, koje je Brazil osvojio, dogodila situacija koja se i danas pamti. Brazil je igrao prijateljski meč protiv Fiorentine, a Garinča je pri rezultatu 3:0 prošao četiri defanzivca rivala, kao i golmana. Ostalo mu je bilo samo da smesti loptu u mrežu, ali on je rešio da se ipak vrati, još jednom predribla Enca Robotija i tek onda postigao gol.

Naravno, Garinča je na Mundijalu zasijao punim sjajem i zajedno s Peleom doneo Brazilu prvu titulu prvaka sveta.

"Kada biste se suočili s njim, njegovim nogama koje gledaju na jednu, a telo na drugu stranu, bez problema ste mogli da ga smatrate invalidom. Ali, moj Bože, kako je igrao. Napadao je neverovatnom brzinom. Verujem da je bio opasniji od Pelea, fenomen sposoban za čistu magiju", rekao je jednom prilikom Mel Hopkins, igrač Velsa, koji je u četvrtfinalu eliminisan golom Pelea u meču protiv Brazila.

VOLEO JE ALKOHOL I ŽENE, U KOLIMA PRAVIO NESREĆE

Ali osim fudbala, za Garinču se vezuje brojne priče koje nemaju veze s terenom. Otac mu je bio alkoholičar koji je preminuo od raka jetre, problema koji će kasnije i Garinču koštati života. No, pre svega toga, Garinča je jednom prilikom u pijanom stanju automobilom udario baš svog oca, navodno dok je u Brazilu bežao od mafijaša.

No, nije voleo samo alkohol. Mnogo je voleo i žene. Priča se da je Garinča imao 14 dece sa pet različitih žena. Tako je Šveđanin Ulf Lindberg sa sedam godina saznao od svojih usvojitelja da je njegov otac zapravo legendarni Garinča, a da ga je majka napustila kao bebu. Lindberg danas ima 62 godine.

Već sa 17 godina je Garinča postao otac. Dva puta je bio oženjen. Prvo sa Nair, a onda i sa Elzom Soares, poznatom brazilskom pevačicom čiju majku je "odveo" u smrt". Bilo je to 1969. godine kada se Garinča automobilom zabio u kamion dok je i njegova tašta bila u kolima.

Na Mundijalu 1962. godine, Brazil je odbranio titulu prvaka, a Garinča je briljirao. U četvrtfinalu protiv Engleske i polufinalu protiv Čilea, postigao je po dva pogotka. Ali o njegovoj blesavosti najbolje govori detalj sa meča sa Englezima.

Jedan pas lutalica utrčao je na teren tokom tog susreta, kada je engleski napadač Džimi Grivs rešio da se baci za životinjom ne bi li je uhvatio i izveo sa terena. Tom prilikom je pas urinirao po Grivsu, a Garinču je sve to toliko oduševilo da je tog psa uzeo za svog ljubimca.

Finale protiv Čehoslovačke nije ni trebalo da igra zbog dva žuta kartona dobijena protiv Čilea. FIFA mu je ipak progledala kroz prste, a Garinča se našao na terenu i to pod temperaturom. Ali posle toga, sve mu je ponovo krenulo nizbrdo. Naročito u privatnom životu.

SA 39 GODINA POSTAO DEDA, PA UMRO OD CIROZE

Zdravlje mu je bilo uništeno, često se opijao, a kolena su mu bila uništena od brojnih povreda koje nije sanirao odlascima doktoru, već takozvanim isceliteljima. Na Mundijalu 1966. nije bio ni bleda kopija sebe, a od tada pa sve do 1972. igrao je za Korintijans, Atletiko Žunior, Flamengo i Olariju.

U njihovom dresu se i oprostio i to ponovo iz neobičnih razloga. Možda bi Garinča i nastavio da igra sa 40 i više godina, ali je sa 39 postao deda pa je smatrao blesavim da bude profesionalni fudbaler koji ima unuka.

Na njegovom oproštaju 1973. godine su igrali Brazil i idealni tim FIFA sastavljen uglavnom od igrača iz Argentine i Urugvaja. Na "Marakani" u Rio de Žaneiru je bilo prisutna 131.000 gledalaca.

Narednih 10 godina je proveo konzumirajući alkohol u neverovatnim količinima. Godinu dana nakon što je čak osam puta bio hospitalizovan, Garinča je psihički i fizički slomljen preminuo 20. januara 1983. godine od ciroze jetre.

Iza sebe je ostavio najmanje 14 dece, a njegovu sahranu uživo su pratile stotine hiljada ljudi. Iako je 2017. godine utvrđeno kako nakon ekshumacije niko nije siguran gde se nalaze Garinčini posmrtni ostaci, ostaje zapamćeno šta je pisalo na njegovom spomeniku:

"Ovde počiva onaj koji je bio radost naroda - Mane Garinča".