ZBOG KNELETA SAM POVRAĆAO 2 DANA, NISAM SMEO DA KAŽEM! Šok ispovest igrača Partizana - PLAŠIO SE da prizna majci!

Za njega mnogi nisu čuli, ali će posle ove priče Zdravka Đekića svi upamtiti. Bio je rezervni golman Partizana i OFK Beograda iz devedesetih godina, odudarao je po svemu od tadašnjih fudbalera. Ni redar nije hteo da ga pusti na jednu utakmicu...

Bio je poznat po nadimku Kempes zbog svoje duge kose, a bio je deo i reprezentacije Jugoslavije. Ipak, nije zaboravio kako je izgledalo sve na početku sa Kneletom...

"Kako je počeo Knele? Pa onog dana kada je majstor izašao iz tramvaja na okretnici da kupi iz crvenog kioska viršle iz srebrnog klonca i Knele mazne tramvaj i vozi ga oko trošarine. Tako je počeo da se dokazuje da je glavni, pa od faca koji su u kraj dolazile da se pokažu sa ferarijem ili poršeom. Uzme kola, vozi celu noć da im pokaže ko je glavni i vrati im na kraju. Te stvari mene nikada nisu zanimale. Tada samo fudbal, pa sam ušao u reprezentaciju u kategoriji mlađih omladinaca sa Vladom Jugovićem i Vladanom Lukićem. Lomim nogu, mislim da je gotovo, ali se oporavljam i odlazim na turnir u Štutgartu i bivam proglašen najboljim golmanom."

Ne zaboravlja kako je ušao u seniorski tim Partizana.

"Trener Fahurudin Jusufi me priključio prvom timu, vodio me na prve seniorske pripreme na Taru, tada su u prvom timu golmani bili Omerović i Belojević. Kada se Omerović povredio, Jusufi me stavio na klupu, san koji sam imao sa osam godina počeo je da postaje realnost. Bila je utakmica šesnaestine finala Kupa Jugoslavije, a ja sam prvi put sedeo na klupi Partizana".

Onda je došao na red na priču sa čuvenog mosta u Mostaru. Nešto šta mnogima ne bi palo ni na pamet, Kempes je uradio i to zbog opklade.

"Jusufi je otišao, došao je Ivan Golac, trener golmana bio je Milutin Šoškić. Pred početka prolećnog dela sezone bio je čuveni turnir u Mostaru, bio sam klinac, lud, pun snage. Bilo je neko zezanje saigrača, ko sme da skoči sa tog čuvenog mosta u Mostaru. Ja sam se kao dete peo na vrh jarbola brodića na moru, skakao. Tada su stariji fudbaleri pitali da li bi neko smeo da skoči, onda sam se javio i rekao 'Smem ja'. Fadilj Vokri kaže 'Daj dete'. Bili su tu Vokri, Uške Vučićević, Batrović, ljuštili poker, drali se za lovu do praznih džepova, fudbaleri su mnogo tada zarađivali, ja lud, mlad, nesvestan skroz..."

Nastavlja priču u istom dahu.

"Oni skoro svi po hiljadu maraka izvadili ako skočim sa mosta. I ja skočim. Tek kasnije sam video koliko sam bio nenormalan. Za taj skok ljudi se spremaju mesecima i godinama, imao sam sreće što sam ostao živ. Ali, uzeo sam toliko love na toj opkladi da sam otišao na Svetsko prvenstvo u Italiji. Gledao mečeve, išao po klubovima, tamo video Boj Džordža, Brusa Vilisa, Naomi Kembel, Kristi Tarlington... Kad sam se vratio kući porodična istraga, roditelji ispituju, tetka došla, pitaju odakle mi novac. Gde da im kažem da sam zaradio skokom sa mosta u Mostaru. Ostalo mi još para, to sam poneo u Englesku."

Kako je izgledao u tom periodu i koliko je bio različit od ostalih možda najbolje govori i to što redari nisu hteli da ga puste da uđe na stadion.

"Pre odlaska u Englesku bio sam očaran njihovom muzikom. Rokenrol, pank, novi talas, oblačio sam se drugačije od ostalih u Partizanu. Kožna jakna, frizura, čizme 'Dr Martens'. Razumeli su me samo Borota, Jusufi, Antić i Golac. Ostali su bili zapanjeni mojim izgledom. Pred meč sa Romom redar nije hteo da me pusti na stadion, jer nisam ličio na fudbalera Partizana. Na kraju je morao da dođe neko iz rukovodstva kluba da kaže da sam ja rezervni golman".

Za kraj se prisetio i jedne anegdote.

"Kad smo već kod gostovanja italijanskim klubovima, sećam se meča sa Interom u Beogradu. Oni su odseli u 'Interkontinentalu', tri devojke tada ulaze u sobu slavnog Nikole Bertija i totalno je demoliraju, niko nije znao šta se tu događalo. Posle sam otišao u Mladost iz Petrinje, Partizan me poslao na pozajmicu da stičem iskustvo", zaključuje Đekić.