PET STVARI KOJE SU ME ŠOKIRALE U KATARU: Klime duvaju i IZ ZEMLJE, najjeftiniji taksi na svetu i "minioni"

Neću lagati, imao sam mnogo predrasuda o Dohi i za većinu njih se pokazalo da su istinite, međutim bilo je i stvari na koje uopšte nisam računao kada sam pre skoro nedelju dana krenuo na svoje prvo Svetsko prvenstvo. Stadioni su daleko lepši nego na fotografijama i mnogo dalji nego što je to izgledalo na mapi, dok se ispostavilo da sam bezrazložno upao u paniku kada pred put nisam mogao da pronađem kremu za sunčanje. Nije toliko lako "izgoreti" u Dohi u novembru, ma koliko su nas plašili pričama o onesvešćivanju fudbalera usred utakmice i kolabiranju ljudi na tribinama.

Dobro je poznato da su na svim novim stadionima u Kataru ugradili i ogromne klima uređaje kako bi se smanjila vrućina o kojoj je bilo toliko mnogo reči, ali malo ko je očekivao da su klime baš na svakom koraku. I to bukvalno... Tako recimo u gradu Lusailu, koji je izgrađen "iz prašine" za potrebe Svetskog prvenstva, postoji glavno šetalište na kome su klime ugrađene u pločnike. Da, dobro ste pročitali. Uoči utakmice Srbije i Brazila, naši navijači okupili su se na glavnom bulevaru u Lusailu, a tamo im sigurno nije bilo vruće pošto je klima duvala odozdo. Lepo osveženje, ali da li baš i neophodno?

Takođe, metro stanice, press centri, miks zone, zapravo sve ustanove u koje uđete - poseduju klime neverovatne snage zbog kojih se mnogi Evropljani koji nisu navikli na ovakve temperature - smrzavaju. Na sve to, Katarani ne poštuju savete stručnjaka za štednju struje i bolju energentsku efikasnost. Temperatura se ne smanjuje za pet-šest stepeni u odnosu na spoljašnju temperaturu, nego nekada i za čitavih 15. 

U METRO? BOLJE ZOVI UBER...

Katar je za potrebe Svetskog prvenstva izgradio i metro sa tri linije kojima bi najbrže trebalo da se stigne do stadiona, međutim to nekada i nije najbolje rešenje. Metro stanice su ogromne i na pojedinima je potrebno i po deset minuta samo da biste stigli do voza, dok se na udaljenim stadionima poput Al Bajta i Lusaila - to pretvara u noćnu moru nakon završetka utakmice. Tada i po 90 hiljada ljudi želi da uđe u metro i povratak može da traje satima.

Dobra vest je da je metro besplatan za sve tokom trajanja Svetskog prvenstva, dok je alternativa prevoz Uberom. Razlog zbog kog ga svakodnevno koristim je to što vozača ima iza svakog ugla i vožnja se ne čeka više od tri minuta, dok je na sve to vrlo besplatan. Primera radi, vožnja oko 20 kilometara ne staje preko 850 dinara, što je zaista veliko olakšanje. Gorivo je jeftino u Kataru, a u Dohi svi voze odlične automobile, pa se tako dešava da po vas stigne Nepalac u "jaguaru" koji će za vožnju od dvadesetak minuta uzeti tri evra.

HILJADE VOLONTERA, ALI IMA JEDAN PROBLEM

Ne znam zvaničan podatak, međutim u Dohi tokom trajanja Svetskog prvenstva ima verovatno više od 50.000 ljudi koji su tu da vam pomognu. Kao volonteri, radnici, obezbeđenje, oni koji su tu da samo pokažu prstom gde je ono što tražite poput metro stanice nakon utakmice. "Vrebaju" iza svakog ugla i već sada se vidi da su prilično umorni od svega, međutim koliko god da se u Kataru trudili da time pokažu da su vrlo organizovani, ima mnogo manjkavosti.

Veliki broj volontera je tu samo da "popuni broj" pošto se dešava da ne znaju da beknu engleski. Obično se ispostavi da je potrebno da tek treći-četvrti sa kojim razgovarate zna o čemu pričate i usmeri vas na onoga čije je to zaduženje, pa je primera radi posle utakmice Argentine i Saudijske Arabije bilo onih koji nisu znali da izgovore "miks zona", a kamoli da vam pokažu gde se nalazi na tako velikom stadionu kakav je Lusail. Nažalost, mnogima je zadatak samo da stoje i stvaraju privid da je sve dobro organizovani, gotovo kao "minioni" iz animiranog filma.

ŠIŠANJE U PONOĆ? MOŽE!

Očekivao sam da su navike u Kataru i Srbiji za mnoge stvari drugačije, ali nisam očekivao da se to odnosi i na rad frizerskih salona. Tako je sasvim normalna stvar da i kada u pole jedan iza ponoći prošetate gradom vidite pune frizerske salone, pošto čini se da grad baš tada "oživi". Ne znam zasigurno, ali je to verovatno povezano i sa visokim temperaturama zbog kojih se život pomera za posle zalaska sunca, dok bi njih sa druge strane više šokiralo što u Srbiji dobar deo frizera ne radi ponedeljkom jer vikendom imaju mnogo posla.

Saznaćemo i koliko košta šišanje i kako bi se snašli sa malo većom bosanskom glavom, samo ako Srbija uspe da se zadrži duže od tri nedelje na Svetskom prvenstvu...

ŠTA DA JEDEM? UH...

Pored smeštaja koji može da bude i 200 dolara za noć u kamp-kućici usred pustinje, najskuplja stavka su hrana i piće. Pisali smo već o tome da je pivo u navijačkoj zoni i oko 1.500 dinara, parče pice oko hiljadu, dok nećete mnogo jeftinije proći ni ako kupujete hranu u prodavnici i sami je pripremate. Ono što je najveći problem je što u marketima (bar manjim na periferiji) ponuda i nije tako velika, bar kada pričamo o "konkretnoj hrani".

I dok je pravo mučenje pronaći nešto što može da ide u sendviče (sto grama dimljene ćuretine - 500 dinara), oko vas su samo sosevi, začini, alge... Dakle, dodaci jelima u kojima preteruju kao i svi na Bliskom istoku. Tako nije ništa neuobičajeno da prodaju pakovanje od pola kilograma bibera, belog luka u prahu ili kurkume (!), dok su toga pune i mesne prerađevine poput pilećih kobasica i zbog toga su gotovo nejestive. Međutim, gotova hrana je makar za medije vrlo povoljna i u medija centru je moguće birati šta da jedete za 1.650 dinara - sve od supe, salate, glavnih jela (testenine, piletine, gulaši), pa do fantastičnih kolača i torti.