MI SMO PRVI OTELI TROFEJ ZVEZDI I PARTIZANU – ZATO SMO VELIKI! Legende za MONDO: Ovako smo sa LIVADE stigli do TITULE!

Kada je Čukarički golom direktno iz kornera poveo u finalu kupa protiv Crvene zvezde, to nikoga nije preterano iznenadilo. Dešavalo se da Crvena zvezda i Partizan "kiksnu" u meču za trofe i videli smo da su taj pehar osvajali i drugi, "manji" klubovi u Srbiji. Ipak, ne tako davno, to je svima izgledalo kao nemoguća misija! Sve do jedne lopte koju je pod prečku iza Ivana Ranđelovića poslao Marko Pantelić!

A nekima koji su srebrni pehar težak 17 kilograma podigli sve je imalo dodatnu simboliku: "Zvezda je 1991. osvojila titulu u Bariju, Sartid je osvojio kup 2003. a 2006. mi se 29. maja rodila ćerka. To obavezno da napišeš!", kaže na početku priče o velikom Sartidu Saša Kocić, nekadašnji kapiten ovog kluba i bivši prvotimac Crvene zvezde.

POČEO U TVRĐAVI, PA NA JNA UZEO TROFEJ ZVEZDI!

Smederevo nikada nije bilo veliki klub. Igralo je niže rangove u Jugoslaviji, a čovek koji je sinonim za Sartid koji je dominirao srpskim fudbalom i igrao u Evropi tih godina dobro je znao kako je sve nekada izgledalo!

"Ja sam debitovao za prvi tim Smedereva sa 15-16 godina i te godine smo se borili za opstanak u Drugoj Srpskoj ligi. Mnogo puta sam bio igrač utakmice, dao sam za polusezonu devet golova i ti golovi su odlučivali da se ne ispadne iz lige. U ono vreme FK Smederevo nije imalo stadion nego smo igrali u tvrđavi", priča Goran Bogdanović, najveći majstor sa fudbalskom loptom koga je Smederevo ikada dalo.

Iz Smedereva je otišao 1985. u Partizan, a onda od sankcija, rata i gladi, da bi detetu imao gde da kupi mleko 1992. godine u Španiju. Kada su mu rekli da njegovo Smederevo igra sa Zvezdom i Partizanom – mislio je da se neko šali!

"Meni je bilo puno srce kada sam čuo da je Smederevo prvoligaš. Nisam mogao da verujem da moje Smederevo igra prvu ligu sa Zvezdom i Partizanom, da imamo novi stadion, ništa ja to nisam imao pojma. To nije moglo da mi dođe do mozga", priča Bogdanović za MONDO, pa nastavlja: "Kada sam se vratio 2000. ja nisam mogao da verujem koliko su ljudi obožavali Sartid. Da je toliko ljudi pratilo naše utakmice, što na našem stadionu što na strani. Da li sam nekad pomislio da ću da osvojim trofej? Nisam! Ali kada sam potpisao profesionalni ugovor sa Sartidom odmah sam rekao novinarima:'Ja ću ovde igrati sve dok ne osvojim jedan od trofeja. Čim osvojimm trofej sa ovim klubom, ja prekidam karijeru.' Tako da se vrlo brzo i to desilo!"

Ipak, čovek koji je sa tim Sartidom prošao sve, od nižih rangova do trofeja je ipak skromni dečko koji je došao na probu iz malenog Zvižda iz Kučeva: "Ja sam došao sa 19 godina u Smederevo, Sartid je te 1995. godine rešio da oformi novi tim jer su u Srpskoj ligi izgubili trku za viši rang sa Radničkim iz Kragujevca. Rešili su da promene upravu, trenera, kompletan tim. Došao sam kad se igrala treća liga, iz godine u godinu smo išli u više rangove, klub je rastao, gradio se, stadion se pravio i za nekoliko godina je to postao najbolji klub posle Zvezde i Partizana u ligi", govori za MONDO Saša Kocić.

DOŠLI DA NA NJIVI ISPADNU IZ LIGE!

Priča o prvom i jedninom fudbalskom trofeju u istoriji Smedereva kreće kada je vlada Dragutina Zelenovića 1992. godine podnela kolektivnu ostavku. Dotadašnji ministar industrije Duško Matković je poslat u Smederevo da preuzme Železaru, a čim je stigao – podigao je klub!

"Ja sam pokrenuo pitanje fudbala čim sam došao. Ja sam u stvari zvao moje saradnike koji su bili iz Smedereva i pitao sam ih koji se sport ovde najviše voli, šta bi oni hteli da razvijemo kroz neki klub. Jer to je sastavni deo tako velikih kolektiva i takvog grada, mora da ima jako sportsko uporište", rekao je Matković u velikom intervjuu za MONDO, koji ćete imati prilike da čitate u narednim danima.

Nakon što se Sartid probio kroz sve rangove od beton lige pa do Prve lige, pravi posao je tek krenuo. Te 2000. godine stigli su Bogdanović, Mudrinić, Mrdak, Vasković, Sočanac, Zečević, Mirosavljević... Sve kasnije legende kluba! A neki su zbog prilike da zaigraju u voljenom dresu odbili milione.

"Posle Španije imao sam zaista dobar ugovor nuđen u Japanu, gde me je tražio Benito Floro, nekadašnji trener Real Madrida. Ja sam to odbio, kao i ponudu da igram u Meksiko Sitiju za veliki novac. Da sad ne pominjem, jer ja ne volim da pričam o ciframa, bolje da ćutim. ali to su ugovori koji bi mi trajno obezbedili životnu egzistenciju. Imao sam ponudu i iz Grčke, ali imao sam veliku želju da se vratim u svoj klub gde sam počeo karijeru. Ja sam im rekao da mi ne treba nikakav profesionalni ugovor sa klubom, samo hoću da odigram do kraja sezone, ako mogu da pomognem da opstanete u ligi, ne treba mi ništa od vas. Samo da završim karijeru u mom klubu. Međutim ja odigram dobro i onda sam ja svake godine tako potpisivao na godinu dana ugovore i pet godina igrao. Hvala Bogu! Bio sam kapiten, igrali smo Evropu svake godine, odigrali dva finala kupa, jedan trofej, svake godine smo Zapad doveli u Smederevo. Tu su bili Ipsvič, Mihneh 1860, Škoti, Česi... Pravili smo zaista dobre rezultate i imali zaista dobar tim", ispričao je priču o svom povratku u rodni grad Goran Bogdanović.

Ipak, rukovodstvo kluba na čelu sa trenerom Kikovićem imalo je sluha i da oseti momenat i reaguje kada treba. pa tako, kada su čuli za probleme u Novom Sadu...

"Mi smo u Vojvodini te godine imali štrajk i dvadesetak igrača nije htelo da igra. Nismo trenirali sa klubom, a Smederevo je na polusezoni imalo jako malo bodova. Oni su maltene na polusezoni ispali! Nama se dešava ta situacija u Vojvodini i pojavljuju se kontakti da dođemo Vasković, Mrdak i ja, a Žilić je došao pola godine posle. Neigrajući tamo želeli smo da idemo, Smederevo je došlo sa dobrim uslovima. Ipak je bilo malo neprijatno, vi iz trećeg kluba u zemllji idete u klub koji je maltene ispao iz lige", priča za MONDO Vladimir Mudrinić, najbolji izvođač prekida u Srbiji u to doba.

Sa svim podacima uredno arhiviranim, nekadašnji napadač Obilića, Rada i Čukaričkog, potom profesor u školi, a na kraju i fudbalski trener Milenko Kiković se tih dešavanja mnogo preciznije seća. "Ja sam bio u Smederevu u sezoni 2000/01 i tada sam došao da spašavam ekipu od ispadanja iz lige. Na polusezoni su osvojili su samo 16 bodova i bili su pretposlednji. Ja sam došao, odradio pripreme u Guči i na Kipru i tu polusezonu smo odigrali sjajno. Uzeli smo 34 boda, što je najveći broj bodova u istoriji kluba u jednoj polusezoni u saveznom rangu takmičenja", priča on, a Mudrinić se seća da je tada i klub organizacijski napravio ogroman skok: "Sećam se kad smo obezbedili taj opstanak da je sređen teren. Kada smo došli iz Vojvodine kao da smo igrali u njivi, još jedan nivo na zapadnoj tribini je podignut, pokrivene su lože, ali nama igračima je najviše prijalo što je sređen teren i odmah smo se sledeće godine baš dobro izgurali celu sezonu i bili smo četvrti."

GDE ĆEŠ DIREKTORE, JESI NORMALAN?

Ništa u fudbalu i životu ne ide preko noći, pa je tako tim koji je formirao Milenko Kiković Jovica Škoro doveo do finala kupa 2002. godine. U teškom meču, po užasnom pljusku gol Mihajla Pjanovića doneo je pehar crveno-belima.

"Prvo finale koje smo igrali protiv znam da sam im govorio: 'Hajde momci da mi ovo učinite, da mi pomognete da osvojim trofej, da kao čovek završim više karijeru'", priseća se Bogdanović sa osmehom. Nije dugo čekao, ali kada je Marko Pantelić dao gol za pobedu, nie mu bilo svejedno:

"Bilo je prelepo, e jedino meni... Ja sam rekao, obećao sam da neću više, da kad osvojim bilo koji trofej sa Sartidom ja napuštam karijeru. Novinarima sam posle utakmice to i rekao. Bio sam to čvrsto odlučio i plakao sam. U mojoj glavi je to bio kraj. Ali nije došlo do toga! Opet sam pričao sa ljudima u klubu, insistirali su da ostanem. Došla je promena vlasti, Duško Matković više nije bio u klubu, počele su neke stvari da se dešavaju. Meni su dolazile neke ponude za Kinu, ali nisam otišao jer su svi mislili da ako i ja odem da će klub da se raspadne..."

Ipak, samo nekoliko momenata pre nego što je meč završen i pre nego što je Bogdanović u suzama potrčao ka navijačima Sartida, desila se jedna neverovatna scena.

"Ja nisam znao, a i još neki igrači nisu imali pojma da zlatni gol važi! Ja na centru, čekam da se završi utakmica, meni Čeda Jevtić (direktor kluba prim. aut.) dolazi grli me i ljubi, ja gledam... Direktore beži bre, imamo još sedam minuta, jeste vi bre normalni brate mili!?", priča Bogdanović, a toga se seća i njegov kolega iz veze Vladimir Mudrinić: "Pantelić je potrčao ka južnoj tribini ka navijačima, neki su trčali za njim, a Goran Bogdanović je ostao na centru. Ja mu kažem: 'Šta ti je, 'ajde, šta se ne raduješ?" On onako podbočio se na kolena i kaže mi: 'Ma ne mogu tamo da idem, jesi ti normalan, posle ne mogu da se vratim!' 'Šta ćeš se vraćati budalo jedna, pa gotovo je!'"

Nije lepo reći za kapitena, ali – Goran Bogdanović je poslat u penziju na zadovoljstvo svih u klubu! "Ispunili smo mu želju. Igrali smo za sebe, igrali smo za klub, ali i za njega. Poslali smo ga u penziju sa velikim zadovoljstvom!", kaže njegov naslednik sa trakom Sartida oko ruke Saša Kocić.

TO SE KOSI SA ZAKONIM FIZIKE, ALI ON JE TO STALNO RADIO!

"Veruješ mi da je on to hiljadu puta uradio na treningu? Ja to svima pričam, a mnogi misle da je to slučajno. On je to imao, iako se to malo kosi sa zakonima fizike. Dao je taj gol i doneo je titulu!", govori za MONDO MIlenko Kiković o golu Marka Pantelića u poslednjem, 110. minutu tog finala kupa.

Šut spoljnom koji se po mnogima kosi sa zakonima fizike, koji je slučajan, koji je srećan... U Smederevu su gledali stalno! "Ma... To njegovo iz kuka, iz kolena, nije to njemu bio prvi put da daje takav gol. Viđali smo mi to na treninzima i uvek smo ga prozivali: 'Šta je ovo, kako te 'oćeš, da ne kažem neku drugu reč... Mi smo to očekivali, ali oni su svi bili iznenađeni". priča Vladimir Mudrinić, a njegovu priču potvrđuje i čovek koji je tada igrao sa druge strane Vidak Bratić: "To je bila neizgledna pozicija, niko od defanzivaca nije očekivao šut. Šutnuo je Pantelić preko spoljne noge između tri-četiri igrača, onako kako je on i znao spoljnom da daje golove. Pogodio je prečku, reagovao je Ranđelović, ali je bilo kasno..."

VIDIM, IMAM IH! DAJ PANTELIĆA!

"Naravno da je bilo teško i da niko nije verovao da se desio poraz, ali šta da se radi, nije ni prvi ni poslednji put. Sartid je imao dobru ekipu sa dobrim igračima. Mi smo u finalu bili mnogo bolji, ali smo ušli u produžetke i taj jedan šut prema našem golu je sve rešio. Imali smo pre toga nekoliko šansi koje nismo iskoristili, ali to je bila jedna prava utakmica. Bila je rovovska borba, mi smo kao Crvena zvezda imali dobre, proverene igrače, iskusne, ali smo pošteno na terenu izgubili", sportski priznaje taj poraz Vidak Bratić za MONDO. 

Arhitekta ove pobede nad Zvezdom Milenko Kiković o meču sa Zvezdom dugo nije ni razmišljao. Morao je da vadi kestenje iz vatre! Vratio se 2003. da proba da tim koji je opet bio na ivici ispadanja iz lige, ponovo ostavi u najvišem rangu.

"Našli smo se u Radmilovcu i rekli su mi da je cilj da se ostane u ligi, a da sam ja jedini koji to može da uradi. Onda su mi uzgred pomenuli i to finale kupa, ja na to nisam ni obraćao pažnju. Zvezda je već bila prvak, jača ekipa i ja tu nemam šta da izgubim. A imam šta da izgubim ako ne ostvarim ovo zbog čega sam došao", ističe Kiković, a na pitanje zašto je prihvatio takav rizik otkriva suštinu trenerske muke: "Kao trener moraš da se dokazuješ u teškim trenucima. Ne možeš da dobiješ posao kad klubu ide dobro. Tad ne menjaju trenera. Neće da te zove neko gde ide sve kako treba. Ja sam poznavao tim, znao sam da su to dobri igrači i ja sam to prihvatio. Prvo sam ostao u ligi, a onda je ostao taj lepši deo posla sa finalom kupa."

Ipak, iako je u tom momentu Sartid obezbedio opstanak i tim je bio rasterećen, nije bilo svejedno. Može Zvezda da te "unakazi" u finalu, pa da se i to upamti..

"Objektivan da budem ja sam ušao u utakmicu sa strahom da ne doživimo težak poraz. Da ne bude više od 3:0 za Zvezdu. 1:0 i 2:0 izgubit od Zvezde – nikakva sramota. Već 3:0 je malo nezgodnije, a dalje – strašno. E, ja sam se plašio tog strašnog! Nisam smeo da igram baš mnogo otvoreno protiv Zvezde jer je to bolji i kvalitetniji tim od nas. Krenuo sam malo rezervisanije, malo čvršće pozadi. Inače smo igrali sa tri špica, a ja sam počeo gore sa Zečevićem i Mirosavljevićem. Pošto je meni kao treneru najjača strana reakcija tokom utakmice, ja vidim da ja njih imam. Smognem snage i pojačam tu i tako ofanzivnu igru!", priča Kiković, a potvrđuje Saša Kocić: "Ja sam izašao jer više nisam mogao. Imao sam mnogo obaveza u defanzivi, jurio sam igrače Zvezde i više nisam mogao, Kiković je to video i ubacio je Marka jer je procenio da će da bude svež za produžetke."

Ipak, iako je bio junak ove pobede. Marko Pantelić je, iako u fantastičnoj formi u tom trenutku i sigurno najtalentovaniji fudbaler ekipa, morao meč da presedi na klupi. Mnogi treneri to ne bi smeli da urade, ali Milenko Kiković je smogao snage.

"Marka sam ja uzeo u toj sezoni i kod mene je počeo da igra i sve golove koje je davao te sezone dao je kod mene. Malo se istrošio. Zečević nije smeo da izađe iz ekipe jer se vraća, trči imaš ga svuda. Mogao sam samo da razmišljam između Mirosavljevića i Pantelića, ali Mirosavljević je bio prvi strelac ekipe i njegov odnos na treningu je bio vrhunski, to je jedan od najvećih boraca koje sam trenirao. Nisam video većeg profesionalca. Ja sam morao na to da se odlučim i Marko mi je posle to zamerio. Ja njemu ne zameram ništa, on je dobar momak", priča Milenko Kiković, 20 godina nakon svog najvećeg trenerskog uspeha.

PRIPREME ZA ZVEZDU? NEK RADI KO ŠTA HOĆE!

U Smederevu se već stotinu godina kuje gvožđe, ali da bi se isklesao srebrni pehar koji je (valjda?) još u Smederevu, moralo je da se ode negde iz grada. A tamo... Nije sve bilo kako treba!

"Ja sam tražio od kluba da odemo negde van Smedereva kako bi se pripremili za tu utakmicu. Otišli smo u Banju Vrujci i video sam da nešto nije u redu. Vidim umor kod igrača i suočio sam se sa njima. Pitao sam ih da li su umorni, a pošto sam bio strog trener prvo su ćutali i niko mi ništa nije rekao. Onda je izašao Goran Bogdanović i priznao da je umoran i ja sam tu shvatio da moram da ih rasteretim. Ja sam im taj prvi trening u Banji Vrujci rekao: 'Dobro, nek radi sad kome se šta radi!' I zamislite sad da je to neko sa strane video! Jedni igraju ševe, drugi šutiraju penale, treći slobodne udarce, neki sede na travi i odmaraju... Mislio bi neko da je rasulo u ekipi, a u stvari se ekipa opustila i ja sam se malo opustio sa njima. Plivali smo, imali masaže, kupke, istezanja...", priča za MONDO Milenko Kiković i otkriva da je jedan detalj sprečio da se ekipa u tom finalu raspadne na komade:  "Imao sam specifični sistem rada koji primenjujem i koji može da digne ekipu maksimalno u kratkom vremenskom peridou, ali već posle mesec, mesec i po dana ekipa počne da pada. S obzirom da je do kraja prvenstva ostalo tih mesec i po dana to sam iskoristio da ekipu maksimalno dignem. Taj moj sistem rada koji garantano diže ekipu sam primenio, a kada je počela da pada ja sam opet znao da reagujem. Da sam nastavio sa tim u Banji Vrujci tim bio pao i bilo bi 5:0. Dva ključna momenta su to naglo dizanje forme i onda kasnije to naglo spuštanje opterećenja", ističe uvek stručni i precizni Kiković.

Ipak, nije moglo ni bez pomoći odgore..."Otišli smo u Banju Vrujci, posetili smo crkvu blizu Valjeva, otišli, zapalili sveće, pomolili se Bogu i poželeli da osvojimo taj trofej. Bog me je pogledao da se vratim u voljeni klub koji je od mene napravio igrača. Ja kao dete sa 12 godina počeo tu i ja taj klub volim i poštujem i ja ću uvek da ističem to da sam ja tu nebitan. Mi smo prolazni i nas jednog dana neće biti, a fudbalski klub Sartid je bio, biće i tu je zauvek", ističe Goran Bogdanović i dodaje: "A posebno mi je drago što mi je Bog dao da budem i kapiten. Verovatno onaj odozgo vidi sve – koliko volim taj klub, koliko sam se davao i šta želim tom klubu i dan danas!"

MOGLI DA UZMU TITULU, A SAD NE ZNAJU GDE JE PEHAR!

"Mi smo Zvezdu i Partizan u Smederevu pobeđivali nekoliko puta. Padali su Obilić, OFK Beograd, Vojvodina, nema tima kog nismo dobili. Da je nastavilo da se radi kao i ranije, da je tu bio jak sponzor i da se radilo kako treba sistematski sada bi Sartid bio najbolju u zemlji posle Zvezde i Partizana. Drago mi je da se pojavljuju u klubovi kao što smo mi bili nekada a to su TSC i Čukarički. Da je klub nastavio da raste u jednom trenutku bismo bili ozbiljni kandidati i za titulu", uveren je na kraju ove priče Saša Kocić.

Svi akteri ove priče i dan-danas vole ovaj klub i ovaj grad. Jednostavno, obeležio im je živote, karijere i mnogima doneo najlepše fudbalske trenutke.

"Smederevo je takav grad, svuda su nam vrata bila otvorena. Mene kada god pitaju kažem da mi je najlepši deo karijere bio u Smederevu. Igrao sam u Zenitu, Zvezdi, ali to u Smederevu ništa ne može da mi zameni. To drugarstvo, to da te svuda znaju i svuda si dobrodošao. Valjda manje mesto, pa je bila porodična atmosfera. Kad me put nanese obavezno svratim. Ja svaki ćošak tog grada znam, kad god odem uspomene naviru, to je moja druga kuća", priča Vladimir Mudrinić, a Milenko Kiković je još emotivniji: "Samo na dva mesta imam takav osećaj. Kada prolazim pored Studentskog grada u Beogradu gde sam 1970. došao da studiram i kada prolazim pored stadiona i dolazim u Smederevo. Navru mi takve emocije da to ne mogu da opišem!"

Na kraju cele priče i jedna molba. Navijača, ali i same trofejne generacije ovog kluba. Dvadeset godina kasnije, Smederevci hoće da ponovo vide pehar koji im je Goran Bogdanović 29. maja 2003. godine sa stadiona "JNA" doneo na plato Doma Kulture.

"Te godine smo osvojili pehar i dogovarali smo se sa Zvezdom, da pobedniku finala pehar ostane u trajnom vlasništvu kluba. Uspeli smo da pobedimo Zvezdu i osvojimo trofej koji i dan danas krasi vitrine, ali ne znam gde! Jedno vreme dok sam bio direktor kluba bio je u mojoj kancelariji i znalo se gde stoji i taj glavni pehar i prelazni pehar. Imam podatke da je pehar u Fudbalskom savezu Smedereva, ali ne znam da li je to tačno. Lično bih voleo da se kaže, da narod u Smederevu i navijači znaju gde se pehar nalazi. Ja lično imam strah da i taj veliki pehar ne nestane, kao što je ovaj mali nestao prema informacijama koje ja imam! Voleo bih da se on preseli u muzej ili u prostorije grada. Ja ne znam da li su ljudi u Smederevu svesni da je to velika vrednost i da je to nešto istorijsko. Daj Bože da osvojimo više puta, ali biće jako teško da se ti rezultati ponove. Fudbal će postojati i nadam se da će za 50 ili 100 godina Smederevo da osvaja i više trofeja. Ali treba da znamo gde se taj pehar nalazi!", završava ovu priču za MONDO Goran Bogdanović.

Pre 20 godina, desilo se nemoguće. Neko je "oteo" trofej Crvenoj zvezdi i Partizanu, jedna ekipa iz grada čelika, koji je vizijom Duška Matkovića taj čelik pretopio u 17 kilograma srebra težak trofej finala kupa. Železarski dimnjaci i dalje su simbol grada na Dunavu, a fudbal i ne baš. Nakon godina posrtanja Smederevo, kako se sada klub zove, pokušava da se u finišu sezone vrati u drugi rang takmičenja. A Smederevci i dalje pamte kako je pre 20 godina jedan pehar stigao na plato Doma Kulture, kada je ceo grad pevao i slavio. Biće opet. Valjda.