JAVILI SU MI, VEČERAS BOMBARDUJU STADION JNA! Na zvuk sirene, Partizan istrčao na teren - NATO gađao most kad je čuo!

"Jedno veče su mi javili: 'Večeras bombarduju stadion!' To se dešava u pola 11 noću, ja se obučem, trčim gore na stadion, dežurne sve redom izbacim napolje sa stadiona, naredim da se službena kola koja su bila na parkingu preparkiraju tamo na drugu stranu. Jedno sat vremena sam bio tamo gore dok smo sve to uradili, dok sam sve ljude otpustio, rasterao, vratio se nazad kući. Normalno frka u kući, šta se dešava, ali nije se desilo to što su kao najavili. Ali se očigledno posle desilo to što su najavili za televiziju!", priseća se u priči za MONDOŽarko Zečević, najtrofejniji funkcioner u istoriji Fudblaskog kluba Partizan.

NATO agresija je počela 24. marta 1999. godine i trajala je 78 dana. Atinski AEK nije toliko čekao. Već su 7. aprila stigli u Beograd i pre 15.000 navijača odigrali prijateljski meč sa Partizanom na stadionu JNA! Usred rata, bratski narod Grčke i hrabra delegacija AEK-a pokazali su gde im je srce. A i koliko je.

PUTOVALI POD BOMBAMA JER NE VOLE NEPRAVDU!

"Sad ću da ti objasnim sve, da znaš istinu pravu jer se sto puta pričaju neke priče i pojavljuju se 100 raznih verzija", počinje Branko Milovanović, vedeta AEK-a u tom trenutku. Jedini Srbin u ovom timu imao je tu čast da predvodi tim na trnovitom putu ka svojoj domovini, nepravedno napadnutoj od strane NATO pakta.

"U jednom momentu predsednik AEK-a Dimitris Mersanidis je došao u svlačionicu i rekao da želi da pomogne srpskom narodu. Mi smo tad prvi put otišli u ambasadu Srbije u Atini. Napravili smo priču i pokušali smo da organizujemo utakmicu u Srbiji. Pošto su AEK-ovi navijači u tom trenutku bili u veoma dobrim odnosima sa navijačima Partizana došli smo na ideju da igramo prijateljsku utakmicu sa crno-belima. Onda se to podiglo na mnogo viši nivo, došlo je do predsednika...", nastavlja nekadašnji fudbaler OFK Beograda, Vojvodine i Milicionara, popularni Beli.

Grčki milioner, jedan od najmoćnijih ljudi u državi, a i danas predsednik AEK-a Dimitris Mersanidis je pokrenuo priču, ali nije bilo lako dočepati se Srbije u tom momentu dok svuda padaju bombe. Po vojsci, ali i po mostovima, bolnicama, pa i fudbalskim terenima!

"Između država se napravio dogovor da mi dođemo na prijateljsku utakmicu tako što ćemo leteti iz Atine za Budimpeštu, pa ćemo iz Budimpešte autobusom doći u Beograd", objašnjava MIlovanović za MONDO i nastavlja: "Naši navijači su putovali autobusom iz Atine preko Mađarske, naša vodeća grupa "Original 21" je došla autobusima. To je bilo organizovano i jedini pravi odgovorni za to sve je predsednik Mersanidis jer on je čovek koji mnogo voli Srbiju i naš narod. Ja sam imao tu sreću da u tom trenutku igram u AEK-u, a i svi znaju koji me poznaju kakav sam ja što se tiče tog nacionalnog pitanja, uvek bio i za Srbiju i za sve. To se po poreklu zna!", priče nekadašnji fudbaler iz Osečine.

Ipak, putovati usred prvenstva prvo avionom do Mađarske, pa onda pod bombama i vazdušnom opasnošću do Srbije... Mora da je poziv iz Atine iznenadio čelne ljude u Humskoj?

"Kada su Grci u pitanju mene ništa ne iznenađuje! Mislim da su Grci naš prijateljski narod što se pokazalo u više navrata. Jesam se iznenadio u smislu da su oni spremni kada je bombardovanje u punom jeku da se spakuju i da dođu ovde. Seli su u autobus, došli i ovde je odigrana utakmica. To je bio zaista jedan veličanstveni doživljaj, bilo je 15-ak hiljada ljudi, a možda i više", kaže nam Žarko Zečević, a Branko Milovanović objašnjava šta je to sve trebalo AEK-u i Dimitrisu Mersanidisu: "Ne samo da on voli Srbiju, nego su Grci kao narod mnogo slični nama, ne vole nepravdu. Svi su znali da smo mi neopravdano bombardovani od strane NATO pakta, organizovane su demonstracije u Atini, bilo je mnogo ljudi. Mersanidis je uvek bio protiv nepravde, navijači AEK-a su uvek bili na strani slabijeg i želeli su da dođu da pokažu srpskoj braći da su uz nas!"

ZBOG TE UTAKMICE SU GAĐALI MOST!

Kako kaže Žarko Zečević, AEK nije čekao. Bombardovanje je počelo 24. marta, a utakmica na stadionu JNA odigrana je 7. aprila. Organizacija je trajala 15-ak dana, pa sračunajte sami koliko je dana (ili sati?) trebalo AEK-u da se javi.

"Sama organizacija utakmice je bila kao i svaki meč. Mi smo se ponašali kao da igramo neku međunarodnu utakmicu. Ja pravo da vam kažem nisam pogledao nijenom u nebo da vidim da li će da se pojavi ili neće, uopšte nisam imao strah da će bilo šta da se dogodi", govori Zečević, a Milovanović ističe da AEK nije došao sam, a nije došao ni praznih ruku.

"Sa nama je bio pun avion! Putovao je patrijarh, sveštenici, znam da smo tada doneli veliku pomoć. Imali smo prijem kod Slobodana Miloševića, bio je i Milan Milutinović, a na utakmici su bili Milutinović i Mirko Marjanović. Mi smo tad između ta dva autobusa morali da podelimo novac, svi smo nosili po jedan deo da ne bismo imali problema na mađarskoj granici. Kad smo došli na granicu sa Srbijom već su nas čekali naši ljudi! Čekali su nas i u Subotici, a ja se najviše sećam Novog Sada! Na ulici, na autoputu su nas sačekali sa projom i solju, mnogi grčki igrači nisu mogli da veruju šta se događa", kaže za MONDO legendarni Beli.

Igrači AEK-a na dan utakmice nisu spavali! Došli su autobusom Beograd, pa su otišli pravo na prijem kod Slobodana Miloševića i čelnika Vlade Srbije. Odatle na utakmicu, a zatim nazad kući pravo iz svlačionice.

"Morali smo da se vratimo ranije jer je već bilo najavljeno da će se zatvoriti sve i da nećemo moći da izađemo iz zemlje", kaže Milovanović, a Zečević se priseća: "Bio je i prijem u Vladi tada, tako da to nije samo iskazano sportsko prijateljstvo nego je to bila iskazana i politička podrška. Kada je došlo do kontakta mi smo ipak morali da konsultujemo vlast šta misli o tome. Oni to primili sa oduševljenjem i mislim da su u njihovu pratnju od granice do Beograda bile uključene sve službe. Svi državni organi su bili u punoj funkciji toga šta se dešava. I onaj most koji je posle toga bio bombardovan na Dunavu na Beški je verovatno bio neka odmazda zato što su oni došli, prešli i došli ovamo", ubeđen je dugogodišnji generalni sekretar Partizana.

"BRATE, SA TOBOM DO SMRTI! IDEMO DA POMOGNEMO NAŠOJ BRAĆI SRBIMA!"

"S obzirom da se utakmica igrala tokom bombardovanja sigurno je da sećanja iz tog doba života nisu baš najsjajnija. Bila su tri meseca nezapamćena i nezaboravna jer sigurno nikome nije lepo kada padaju bombe odozgo i kada ne možete da se odbranite. A to smo mi imali", priseća se samog meča Vladimir Ivić, jedan od fudbalera Partizana koji je nastupio na tom meču i koji je na svojoj koži osetio brutalnost NATO bombi. Za MONDO je o ovoj utakmici pričao i pouzdani štoper crno-belih iz tog perioda Branko Savić. "25 godina je stvarno daleko ali svakako da je ostalo u sećanju. Najviše to što smo trenirali smo svaki dan. Mislim da su treninzi bili jednom dnevno bilo je dosta traumatično. Ti prelasci iz raznih delova grada, pogotovo preko mostova. Znam da je prekinuto to prvenstvo i da smo osvojili titulu jer smo bili prvi na tabeli!"

Žarko Zečević je za svog mandata u Partizanu izgurao projekat "Zemunelo", pa je crno-belima verovatno i bilo lakše nego ostalim klubovima da nastave sa aktivnostima. "Mi smo nastavili! Nismo znali ni da li će da se prekine prvenstvo ni šta će da se desi, ni koliko će to bombardovanje da traje. Nismo raspustili ekipu nego smo držali kontinuitet treninga i u tome smo svi bili složni. Nije bilo ni jednog glasa protiv u klubu, ni govora da se raspusti ekipa i da se u tom trenutku predamo. Jer to bi bila predaja!", govori Žarko Zečević o treninzima u "Zemunelu" u to doba.

Branku Milovanoviću se išlo u Srbiju, da poseti svoj narod i svoju porodicu, Branko Savić i Vladimir Ivić su želeli da prkose NATO paktu na svom stadionu, a šta je bilo sa Grcima? "Moram da kažem da kada se pojavila ideja svi igrači AEK-a su uglas jedva čekali da dođu u Beograd i da pomognu srpskom narodu. Nijedan igrač nijednog sekunda nije razmišljao da li treba da ide za Beograd. Tad je i njihova velika zvezda i kapiten Demis Nikolaidis rekao: 'Idemo svi da pomognemo Branku, da pomognemo Srbiji, da pomognemo našoj braći! Brate sa tobom do smrti!' A kad on nešto kaže, to mnogo znači u Grčkoj."

Detalja sa meča je teško setiti se. Kada su u pitanju mečevi za titule ili Evropa, svašta ostane urezano u pamćenju. Ipak, ovde su nažalost neke druge stvari bile u glavama fudbalera.

"Bila je prijateljska utakmica i s obzirom na celu situaciju koja je bila u Srbiji mislim da je u tom trenutku rezultat bio najzanemarljviiji. Niko se nije obazirao na semafor, igrali smo i bili zahvalni na dolasku AEK-a. Fenomenalan potez i nadljudski gest sa njihove strane, sigurno nezaboravan za celu Srbiju, Jugoslaviju i fudbalski klub Partizan. Igrao se fudbal u teškom vremenu, možda i najtežem posle '45 za našu zemlju, ali opet kažem cela situacija ta je bila... Tužna su to vremena, tako da ne mogu da kažem da se rado sećam toga, iako su sećanja na meč naravno pozitivna", pomešana osećanja 25 godina kasnije ima Vladimir Ivić.0

Neki se, ipak, i posle 25 godina sećaju detalja. "Nije tu nikome bilo ni do fudbala, da li će da pobedi AEK ili Partizan. Ja se sećam pored tih tribina na kojima su zajedno bili navijači AEK-a i Partizana da sam na tom meču mnogo pričao sa Đoletom Tomićem. Nama je bilo važno ko će kome da proturi kroz noge, on meni ili ja njemu. Toliko smo mi razmišljali o bombardovanju. Eto šta je nama najvažnije bilo", priča nam kroz smeh Beli Milovanović.

STRAH? NIKAD U ŽIVOTU! A GRCI SU JOŠ LUĐI!

"Pod broj jedan straha nije bilo. Neki inat je proradio, poslali smo poruku", kaže za MONDO Branko Savić, a Branko Milovanović dodaje: "Što se mene lično tiče ja nikad u životu nisam imao strah, a znajući ove Grke koji su luđi od mene niko tu strah nije imao. Oni su fanatici, znate kako oni funkcionišu. Kad misle da su u pravu oni idu glavom kroz zid. Oni bi, da su mogli, svaki dan igrali utakmice u Srbiji. I zato sam im večno zahvalan!"

Počeo je meč u vreme kada napada nije bilo, ali..."Mi smo u tom momentu imali informaciju da može da dođe do raketnog napada! Znam da su bile neke najave kada smo prilazili Beogradu, čak se i u jednom momentu za vreme utakmice čula sirena, ali nikog to nije u tom trenutku zanimalo. Vi tada ne znate za strah, tu strah ne postoji. Svesni ste da to što radite radite ispravno i nemate strah ni za šta", objašnjava za MONDO Milovanović.

Duel je igrao 60 minuta, a tada se desila erupcija na tribinama i terenu. Navijači oba tima, zagrljeni i sa zastavama upali su na teren! "Taj izliv rodoljublja, patriotizma, prijateljstva se desio pre kraja utakmice kada su gledaoci ušli u teren i zagrlili se sa igračima. To bi stvarno trebalo u budućnosti obeležiti kao izuzetan događaj i jedno neverovatno hrabro iskazano prijateljstvo između dva kluba u to vreme sa tim bombardovanjem koje je svaki dan trajalo i gde niste bili sigurni, Bombardovali su autobus, voz, nisu imali uopšte nikakve skrupule da li gađaju civile ili gađaju vojsku. Mislim da taj trenutak odigravanja, početak utakmice, kad sviraju sirene, a mi igramo utakmicu, to je bio izuzetan događaj", priča Žarko Zečević.

Jedinom Srbinu u dresu AEK-a na kome je na grudima bila prikačena meta ovaj momenat je zauvek ostao u srcu. "To nikad neću zaboraviti, navijače AEK-a i Partizana zajedno sa zastavama i transparentima protiv NATO-a kako ulaze na teren. Mi smo ostali još nekih sat vremena tu da pričamo sa ljudima i onda smo krenuli nazadSećam se da su posle Novog Sada već počele da se čuju sirene. To je bio jedan gest AEK-a za koji mislim da u skorijoj istoriji to niko nije uradio. Zato od toga dana dok sam živ biću uvek pored Crvene zvezde navijač AEK-a iz Atine. To je klub koji je tada ostavio trag koji se nikada neće zaboraviti!", seća se Milovanović

Neki mnogo rezultatski bitniji mečevi su teži za pamćenje. Ovaj, ostaje zauvek urezan u glavi. "Evo vi ste malopre napomenuli da smo igrali sa Crvenom zvezdom derbi, da je bilo 2:2, da je bilo crvenih kartona, ali ako me sada pitate ja se uopšte ne sećam te utakmice. Ali ovo je jedna utakmica koja ostaje urezana u pamćenje i koja će ostati za ceo život kao jedan akt iskazane ljubavi, poštovanja, rodoljublja, patriotizma i pre svega prijateljstva sa grčkim narodom", ističe Žarko Zečević, koji je lako mogao da nastrada kada je NATO pilot rešio da olakša svoj avion! "Pravo da vam kažem ja sam tokom celog bombardovanja bio tu u Beogradu. Nikad nisam sišao ni a jednu sirenu, nikad nisam sišao u podrum. Ona bomba što je pala na Vračaru, to je na 150 metara bila od kuće gde sam ja bio sa roditeljima. Ispustio je pilot bombu na kuću, da bi se rasteretio avion jer je bio pogođen."

I dok Beli Milovanović ističe da bi "podelio 5.000 dresova da ih je imao taj dan", Branko Savić je dres koji je zamenio nekim čudom uspeo da sačuva! "Ostao mi je upečatljiv taj osećaj i ti dresovi. I dan-danas imam taj dres AEK-a sa metom nacrtanom. Uspeo sam da ga sačuvam, ne znam kako. Taj dres sam zamenio sa nekim igračem AEK-a, verujete mi ne znam čiji je. Znam da je meta na grudima."

UČIO SAM IH DA VREĐAJU NATO... FENOMENALAN OSEĆAJ!

Bombardovanje je počelo 24. marta, dva dana pre toga igran je večiti derbi između Crvene zvezde i Partizana, a 7. aprila crno-beli su odigrali veličanstveni susret sa AEK-om pred 15.000 navijača. Ali tu fudbalu nije bio kraj! Nastavila je da se igra sada već zaboravljena ratna liga, a treniralo se svakodnevno!

"Nije se znalo ništa. Pričati o fudbalu i da li će se nastaviti liga mislim da je bilo suludo u tom momentu jer nismo znali gde će pasti bombe. Da li će pasti na zgradu, ustanovu, na most. U tom periodu nisi mogao da razmišljaš o završetku sezone. Svi smo razmišljali kada će se završiti bombardovanje", kaže Vlada Ivić, a Branko Savić nastavlja: "Stvarno ne znam koliko smo tačno dugo nastavili da treniramo, ne mogu da se setim. Svakog dana su dolazile različite informacije. Nije nikome bilo do fudbala, ali mi smo prkosili na taj način, pa eto i tom utakmicom, a i samim treningom. Nije fudbal uopšte bio u prvom planu."

Partizan je nastavio da trenira, a AEK da se bori za titulu! Na kraju su sezonu 98/99 završili kao drugi iza Olimpijakosa, ali je meč sa Partizanom svima ostao najupečatljivija uspomena. "Svi su bili oduševljeni prijemom u Beogradu, svi su bili srećni što su bar malo mogli da pomognu u tom trenutku Srbiji i predsednik Mersanidis je uradio nešto što niko drugi na svetu nije mogao. Teško je bilo igrati taj me, ali kad znate šta je cilj, a tada je cilj bio da se pokaže celom svetu i celoj Evropi da Srbi nisu sami to vam daje snagu! Zato ja i stalno pričam da je grčki narod šta god da je bilo uvek uz nas. Osetili smo tu podršku, bili smo ponosni svi na sebe i ja znam da su Grci sa kojima sam igrao i oni svo vreme psovali. Čak sam ih i u autobusu učio kako se vređa na srpskom, kako se vređa NATO, kako se vređaju avioni.... Fenomenalan osećaj!", završava priču o samom meču Beli Milovanović.

IGRALI POD BOMBAMA, PA IGRALI SA REALOM U LIGI ŠAMPIONA!

Tog 7. aprila Partizan je igrao pod bombama, a samo tri godine kasnije na JNA se zavijorila čuvena mušema! Igrala se Liga šampiona, dolazili su Real Madrid, Porto, Olimpik Marsej. Da je neko tog 7. aprila Branku Saviću rekao da će se to desiti...

"Pa dobro svašta je moguće u fudbalu. Naravno da niko nije očekivao, planovi su bili drugačiji, a u fudbalu nikad ne možete da znate šta može da donese dan, a šta noć.I dan danas ostaje veliki utisak sa tih utakmica Lige šampiona", ističe pouzdani štoper koji je tada čuvao Raula, Drogbu, Roberta Karlosa, Zidana, Bekama...

Žarko Zečević koji je samo tri godine ranije vodio klub pod pretnjom bombi te 2003. je dostigao najveće visine u funkcionerskoj karijeri. "Nebo je granica. Naše ambicije u smislu osvajanja titula, kupova, plasmana u Evropi, nikada nije prestajala. Mi smo mogli da budemo prva ekipa u SR Jugoslaviji i Srbiji koja je dva puta uzastopce igrala Ligu šampiona da nismo nesrećno ispali od one Petržalke. Sve to što se desilo je samo u stvari bila slika i prilika onoga što je Partizan uradio u tih 15-ak godina. Stabilizovao klub, napravio izvanrednu infrastrukturu, iznedrioiz svoje škole neviđen broj igrača...", istakao je on.

INFLACIJA, RATOVI I BOMBARDOVANJE - ČUJTE NOVAKA ĐOKOVIĆA!

"Igrao sam polufinale Kupa UEFA za Deportivo protiv PSŽ-a, osvojio sam kup Španije sa Deportivo, Superkup Španije, to su mečevi gde sam nešto osvajao. Ali utakmica sa Partizanom je po meni jedna od najvažnijih u karijeri jer je imala mnogo više značaja od samog fudbala. To ne može da se poredi ni sa čim", ističe Branko Milovanović i ističe da i danas ova utakmica ima velikog odjeka u grčkim medijima: "Svake godine na godišnjicu te utakmice se u svim medijima priča o toj utakmici. Navijači AEK-a su mnogo ponosni što se tiče te utakmice jer su pokazali da klub stoji iza te svoje ideje. Da su navijači AEK-a uvek bili protiv sile, propagande protiv NATO-a, protiv tog jednoumlja u svetu. Borili su se za slobodu i zato su bili srećni što je ekipa bila tamo",završava svoju priču za MONDO Branko Milovanović.

Kao i većina građana Srbije, samo dve nedelje pred ovaj istorijski meč Vladimir Ivić nije mogao da veruje da će nam se desiti ono što se na kraju dogodilo. "Sigurno da smo svi bili zatečeni i da niko nije verovao da će da se desi, da će takva sila napasti jednu suverenu državu koja je mala zemlja i koja od toga ne može da se odbrani. To demonstriranje sile nad nama je bilo užasno. Ali verovatno da je to nešto što su oni planirali mnogo ranije. Za sve nas koji smo živeli u Srbiji su to bili jako tužni momenti i zastrašujuće scene koje smo gledali. Ne ponovilo se više nikom nikada tako nešto", ističe on i naglašava da je ponosan na taj odigrani meč kao čin prkosa. "Ta utakmica odigrana u periodu koji nije bio normalan za življenje, a ne za fudbal. Samim tim sam ponosan. Mogu da kažem da smo odigrali tu utakmicu za sve ljude koji su morali da se rasterete malo psihički u odnosu na realnost", ističe doskorašnji šef struke Krasnodara.

Branko Savić je rođen 1972. godine i formativne godine, kako životne tako i fudbalske proveo je u sankcijama, ratovima, bombardovanju, nemaštini i izolaciji..."Kada prođete kroz sve to, to vam daje snagu i iskustvo. Inflacija, dva-tri rata i sve to ostavlja neke posledice i ogromno iskustvo, saznanje da je svaki dan je novi izazov. Svakako vam daje snagu da kroz neke stvari danas lakše prolazite sa tim što ste doživeli".

Na kraju ove priče – Novak Đoković! "Naravno 25 godina kasnije ostaje gorak ukus kao i svima. Kao i celom našem narodu. I dan-danas kada pogledamo šta priča Novak Đoković koji je pre neki dan dao izjavu o tome. Kad se vidi kroz šta je sve naš narod prošao ostaje ogromna gorčina i da nas je to zaustavilo u nekom našem razvoju ne samo u fudbalu nego i u celoj zemlji. Ogromna tuga zbog nastradalih, stvarno jedna velika gorčina i nepravda. Svakako da smo mi pokazali to i dali podršku narodu, ali ne mogu da kažem da smo to bili samo mi. Bilo je tu još okupljanja i drugih manifestacija koje su pokazivale bunt prema svemu tome. Sigurno da ostaje jedno pozitivno iskustvo i drago mi je da smo tom utakmicom pokazali da smo, ne mi nego cela nacija, da smo hrabri, istrajni, da se nećemo predati i da ćemo se boriti do kraja!", ističe za kraj ove priče za MONDO Branko Savić.

25 godina kasnije, NATO bombardovanje se ne zaboravlja, a kada vidimo šta se dešava u svetu jasno je da je upravo ono pokrenulo užase novih ratova i ponovo uvelo pravo jačeg u svet. Kako ni NATO varvarstva, ne treba zaboraviti ni one koji su bili tu za srpski narod kada je bilo najteže. Zato, volite ove ili one, ali znajte – u Atini su Srbima braća oni u žutim dresovima. AEK, beskrajno hvala!

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: