ZBOG SREDNJEG PRSTA NA MARAKANI MOGAO SAM DA GA ZADAVIM! Intervju - Nasred Zvezdinog terena bih to uradio

Zvali su ga Panter s Neretve i Leteći Mostarac, a nemački Kiker mu je posle prijateljske utakmice u Minhenu na kojoj je odbranio penal Gerdu Mileru, dodelio i treći nadimak: Hobotnica s Olimpijskog stadiona. "Novinari uvek preteruju. I kad je dobro i kad je loše. Primiš gol, kažu ispala mu lopta. Kao da lopta ima ručku pa je možeš uhvatiti" - smeši se i odmah pleni skromnošću legendarni Enver Marić, jedan od najboljih golmana u istoriji našeg reprezentativnog fudbala.

Na sve se nadovezala i afera oko premija za plasman na Svetsko prvenstvo. "Sve je štimalo kako treba u kvalifikacijama. Protiv Španije u Zagrebu proglasili su me za junaka meča, branio sam dobro i u Las Palmasu kada je bilo 2:2. Imao sam posle tih utakmica mnogo ponuda španskih klubova. Grke smo dobili u Atini s dva gola razlike, izborili majstoricu sa Španijom. Škijo mi je nespretno vratio loptu koja je završila u našoj mreži, posle se iskupio u akciji iz koje je Karasi dao četvrti gol. Iskupio se i u Frankfurtu golom za pobedu protiv Španije. Ali, kažu ti jedno, pa urade drugo. A igrači žive od premija. Ako ih slažeš, odmah je narušena atmosfera u svlačionici. Boljka od koje bolujemo i danas. Kao da prepisuju jedni od drugih."

Seniorska karijera velikog Envera Marića počela je jednog toplog popodneva protiv Crvene zvezde u Beogradu na krajnje neobičan način. "Gubili smo na poluvremenu sa 3:0, igrači su ušli u svlačionicu i kada su se vratili na teren, nigde nema golmana Horvatića. Kao u zemlju da je propao. Trener Kokotović mi je prišao i rekao: 'mali, ajde na gol'. Onako nezagrejan, branio sam drugo poluvreme i nisam ostavio loš utisak. Izgubili smo 4:0, samo je Kule Aćimović uspeo da mi zatrese mrežu."

Niko nikada nije saznao šta se desilo sa Horvatićem. "Nisam se ni interesovao. Alfons je bio divan momak, mnogo mi je pomogao na početku karijere. Kada je prvi tim otišao bez mene na pripreme u Makarsku, sreo me je na ulici, odvukao do stadiona i ubedio predsednika Hrvića da me priključi ekipi."

Horvatić mu je na prvoj narednoj utakmici posle Zvezde opet ustupio mesto između stativa. "Igrali smo s Hajdukom na našem stadionu, on se pred kraj meča požalio na povredu leđa, stao sam na gol i dogodila se neverovatna scena. Gubimo 1:0, uhvatio sam loptu i želeo što pre da je pošaljem u polje. Ispred mene je bio Vardić. Ja levo, Vardić levo. Ja desno, Vardić desno. Spustim loptu i tresnem mu šamar. Bio sam dete, 18 godina, ubi me ako znam zašto. Sudio je Čanak iz Beograda i odmah je hteo da me istera napolje, ali ga je naš kapiten Zeko Selimotić jedva namolio da mi progleda kroz prste. Rekao mu je: 'mali je tek ušao, ko će nam braniti'."

Dve utakmice jugoslovenskog prvenstva lansirale su Envera ka golmanskim orbitama. "Mnogo je važno da vam se kockice slože u pravom trenutku. Susret sa Vardarom je odložen jer avion zbog loših vremenskih uslova nije mogao da poleti iz Mostara za Skoplje. Igrali smo u naknadnom terminu, što je televiziji dalo prostora da zakaže direktan prenos. Tada je to bila prava retkost. Branio sam kao u transu i cela zemlja je imala priliku da gleda moje bravure."

Druga je odigrana u Boru, tri dana pre njegovog rođendana, 13. aprila 1969. godine. "Požalio sam se na povredu posle jednog duela i trener je hteo da me izvede iz igre. Stusnuo sam zube, ostao na golu i odbranio gomilu zicera igračima Bora. Tek se posle utakmice saznalo da sam branio sa slomljenom fibulom. Te godine sam dva puta lomio nogu. Prebrodio sam mnogo pehova u karijeri voljom i upornošću. Finale Kupa protiv Želje sam branio sa dva slomljena prsta. Srećom, imao sam trenera koji je znao kako da me digne iz mrtvih. Kada Žara Barbarić kaže: 'Mara, to nije dobro, ponovi još jednom', ja ponovim deset puta."

Jedan je od retkih golmana koji je imao čast da ga proglase za najboljeg fudbalera Jugoslavije. "Nažalost, san o tituli sa Veležom nikada nismo uspeli da pretvorimo u stvarnost. I sami smo krivi. Ne slažem se sa kolegama koje kažu da nam sudije i veliki klubovi nisu dali da budemo šampioni. Falilo nam je dva boda. To je jedna utakmica, jedna pobeda. Daj gol i bićeš prvi. Nismo dali i ko nas šiša. Najlakše je tražiti krivce u drugima. Za utehu ostaju dva trofeja u Kupu Jugoslavije. Jedan sam osvojio kao igrač, drugi kao trener."

ŽELEO SAM U PARTIZAN ZBOG ĆURKOVIĆA

Na slici: Slavlje na stadionu Karaiskaki posle 4:2 za Jugoslaviju, 19. 12. 1973. Na slici: Enver Hadžiabdić, Ivica Šurjak, Ivan Buljan, Ilija Petković, Stanislav Karasi, Jovan Kule Aćimović, Vladimir Petrović Pižon, Josip Katalinski, Miroslav Pavlović, Enver Marić 

U periodu posle vojske kada je izgubio mesto prvotimca u Veležu, Marić je bio na korak od prelaska u Partizan. "Odrastao sam u ulici Stjepana Radića gde je živeo i moj idol Ivan Ćurković. Kao klinac, bacao sam se po betonu i pesku, nadajući se da Ivan gleda sa prozora i da će da me primeti. Posle mi je priznao da me nikada nije video. Kada sam debitovao za reprezentaciju protiv SSSR-a u Moskvi, on je sedeo na klupi. Bilo mi je neprijatno. Tražili su me Mladinić i Žaja za Hajduk, Boškov me zvao u Vojvodinu kada je Pantelić odlazio u inostranstvo, ali sam želeo u Beograd isključivo zbog Ćurkovića. Velež je tražio veliko obeštećenje i Partizan je odustao od transfera."

PANTA S GOLA NA GOL

Za svaki gol koji je primio kaže da mu je bio "smrtna kazna", ali jedan prevazilazi okvire obične kapitulacije.
"Pantin gol u Nišu pratiće me do kraja života. I tu nema nikakvog opravdanja. Čovek je šutnuo sa 100 metara i lopta je ušla u mrežu. Kapa dole. Rekao sam odmah posle utakmice 'njega slavite'. Zaslužio je. Da li je hteo da šutira na gol, nije sigurno. Da li je dao gol, jeste. I tu je kraj svake priče. Gde sam ja bio, šta sam radio, koga to interesuje. Iskreno, krenuo sam ka sudiji da mu kažem da je Mitošević faulirao Šišića. Ko mi je kriv. Ostaće zapisano u analima našeg fudbala da je Panta jedini čovek koji je dao gol s gola na gol. Sve drugo je nebitno."

BLEKI NIJE VOZIO AUTOBUS

Sa svim drugovima iz reprezentacije Enver je imao korektan odnos, mada je sa nekima prštalo i na treninzima i na utakmicama. "Taj Karasi je bio strašan igrač. Slušao sam u Vašoj emisiji šta je rekao o meni, ali nije bio iskren do kraja. Na utakmici Zvezda-Velež, napravio je lažnjak, bacio me na zemlju, dao gol i onda mi pokazao srednji prst. Da me nisu zadržali, zadavio bih ga nasred terena. Nije bilo korektno sa njegove strane. Ni sa kim drugim nisam imao ni najmanji konflikt. Bleki, recimo. Sjajan momak. Lafčina. A svašta se pisalo o njemu. Ovakav je, onakav je, vozi autobus... Kao i za Vladića. A Vladić ni bicikl nije znao da vozi. Nikada mi nije bilo jasno zašto je Bleki na udaru medija, kad je reč o divnom čoveku i velikom profesionalcu."

Enver MARIĆ (Velež)

"Petrović, Mešković, Svilar. Evo, vi izaberite ko će da brani. Koga god da stavite, nećete pogrešiti. Imao sam vrhunske čuvare mreže i divne ljude među konkurentima za mesto u timu. Kako u Veležu, tako i reprezentaciji. Olja je često u izjavama potencirao da sam najbolji golman na svetu. Stasavao sam uz Vukčevića iz Hajduka i Dujkovića iz Crvene zvezde. Da se niko od njih ne bi naljutio, staviću sebe na gol u Mojih TOP 11."

Džemal HADžIABDIĆ (Velež)

"Nezamenljivi levi bek državnog tima. Defanzivac modernih karakteristika. Veoma zabavan i duhovit. Igrali smo protiv Crvene zvezde u Beogradu, ušao je u igru i odmah otrčao do Džajića. Pružio mu je ruku i rekao: 'gospodine Džajiću, da se upoznamo, moje ime je Džemal Hadžiabdić. Kako se osećate, da li ste se umorili?' Mi smo se kidali od smeha. Džaja zbunjen, mislio je da ga ovaj zeza. A Džemal mrtav ozbiljan."

Vladimir MATIJEVIĆ i Boro PRIMORAC (Velež)

"Njih dvojica isključivo u tandemu. Funkcionisali su kao sat. Matijević je bio kapiten, lider tima. Razumeo je fudbal i imao sve predispozicije za vrhunskog odbrambenog igrača. Sjajan u skoku, nenadmašan u duelu. Glavom je igrao fenomenalno. Primorac takođe visok, stasit, dominantan. Meni je kao golmanu bilo mnogo važno da ispred sebe imam dva centarhalfa od poverenja."

Aleksandar RISTIĆ (Velež)

"Rile je profesor fudbala. Puno je učinio za našu generaciju. Stigao je u Velež iz Hajduka, pre toga igrao za Sarajevo. Pun znanja i iskustva, praktično je bio trener na terenu. Mi smo ga slušali i respektovali. Pružio mi je kasnije šansu da radim kao trener golmana u Fortuni iz Dizeldorfa i otvorio mi vrata nemačkog fudbala."

Branko OBLAK (Šalke)

"Mašina. Neumoran. Trčao je za tri čoveka, plus davao golove. Ljudi moji, kako je pocepao mrežu Reja Klemensa u prijateljskoj utakmici protiv Engleske. Bilo je 2:2, loše sam branio, snosim krivicu za oba gola. Oblak me je spasao projektilom koji je ušao u anale jugoslovenskog fudbala. Da njega nije bilo, nikada ne bih otišao u Šalke. Poznavali smo se iz reprezentacije, navalio je 'ajde, pa ajde'. Može, što da ne. Preporučio me je predsedniku Zibertu i nije pogrešio."

Dragan HOLCER i Ilija PETKOVIĆ (reprezentacija SFRJ)

"Dva najbolja čoveka u toj reprezentaciji Jugoslavije. Lafovi. Ljudine. Momci otvorenog srca, sa smislom za kolektiv, nikada mrki pogled ili loš gest prema saigraču. Kada u ekipi imate zdrave ličnosti poput Holcera, Petka, Pauna, Pavike... onda je i atmosfera prava, a na terenu sve funkcioniše kako treba. Petko je bio vrlo važan šraf u našem timu, uvek je pravio pozitivan štimung u svlačionici."

Franjo VLADIĆ (Velež)

"Ljutio se što je u čuvenom mostarskom triju BMV njegovo ime na poslednjem mestu. Pa nismo mi krivi što su Nemci tako nazvali marku automobila. Kulje je bio čudo od igrača. Na jednoj utakmici protiv Sloge iz Ljubuškog, trener mi je dozvolio da budem u špicu, pošto sam voleo da igram fudbal. Pitao sam Vladića šta da radim, kaže: 'samo trči ka golu i lopta će ti doći u noge'. Dao sam na toj utakmici šest golova. Neki kažu devet, ali svejedno. Suština je u tome da mi je sve golove namestio Vladić."

Dragan DžAJIĆ (reprezentacija)

"Bio je pojam za sve nas koji smo ulazili u reprezentaciju. Najpopularniji sportista Jugoslavije, vedeta evropskog i svetskog fudbala, a uvek skroman i korektan. Nikada nas nije gledao sa visine. Čast mi je bila da zajedno branimo boje reprezentacije sveta na revijalnoj utakmici u Bazelu protiv Južne Amerike. To je jedna od retkih manifestacija koje su FIFA i UEFA organizaovale na zajedničku inicijativu."

Dušan BAJEVIĆ (Velež)

"Predvodnik te čuvene juniorske selekcije Veleža koja je harala jugoslovenskim fudbalom i iznedrila veliki broj igrača za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Imao sam na poziciji špica još dva ozbiljna kandidata za TOP 11, Halilhodžića i Predraga Jurića. Ipak, Duško je bio neka druga dimenzija. Sjajno smo se slagali na terenu, kasnije i kao funkcioneri. Rotirali smo funkcije, ali je Velež uvek bio na vrhu liste prioriteta."

Treneri: Miljan MILjANIĆ i Sulejman REBAC

"Neka se oni dogovore ko će biti glavni. Meni je svejedno. Čiča je bio mudar čovek, znao je da se okruži ljudima od znanja i poverenja. Tako je bilo i na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Svi su ga slušali i poštovali kao jednog od najboljih stručnjaka u jugoslovenskom fudbalu. Sule je takođe bio čudo od trenera. Kad kaže: 'svi u levak, svi iz levka', nama je sve jasno. Raširi, skupi se, u zavisnosti od rezultata i presinga protivnika."

TOP 11: Marić - Hadžiabdić, Matijević, Primorac, Ristić - Holcer, Oblak, Vladić, Petković - Bajević, Džajić. Trener: Miljan Miljanić.