BIO JE RONALDO I ZLATAN U JEDNOM, A ONDA SE USRED NOĆI ČUO KRIK! Pad Imperatora - Pozvonio je telefon, tu je bio kraj

Nezaboravni brazilski goltere Adrijano (42) ostaće zauvek upamćen kao igrač koji nikad nije ostvario svoj bezgranični talenat. Bio je dete Flamenga, biser Intera, Fiorentine i Parme, a onda član šampionskog tima nerazura, pod vođstvom Roberta Manćinija. Fizički izuzetno snažan, sa udarcem koji je cepao mreže na golovima, Brazilac je dobio nadimak "Imperator" i deluje da nije mogao tačnije da bude opisan njegov stil fudbala.

"Video sam ga u sobi. Bacio je telefon i počeo da vrišti. Takav vrisak ne možete ni da zamislite. Od tog trenutka smo ga (predsednik Intera, Masimo) Morati i ja gledali kao da je bio naš mlađi brat. Nastavio je da igra fudbal, da postiže golove i da upire prstom ka nebu posle svakog. I posle tog telefonskog poziva više ništa nije bilo isto", rekao je Zaneti.

Saigrači su se trudili da mu pomognu, u timu su bili i Siniša Mihajlović i Dejan Stanković, ali ništa nije uspelo. Adrijano je ispustio kontrolu nad svojim životom, svojom karijerom i nad svojim fudbalom. "Saigrač Ivan Kordoba bio je sa njim jedne večeri i rekao mu je 'Adri, ti si miks Ronalda i Zlatana Ibrahimovića. Da li si svestan da možeš da postaneš najbolji fudbaler ikada? Nismo uspeli da ga izvučemo iz depresije", takođe je dodao Zaneti u intervjuu za "Sport ilustrejted" 2017.

Adrijano zaista više nikad nije bio isti, iako je imao samo 23 godine. Tokom sezone 2006/07 dva puta su ga predstavnici kluba "hvatali" u noćnom provodu, selektor Brazila Dunga nije ga više zvao u "A" selekciju i apelovao je na njega da promeni ponašanje i da se fokusira na fudbal... Počeo je da propušta treninge u Interu što je razbesnelo trenera Roberta Manćinija... Kraj je bio neminovan, a rastanak se dogodio u novembru 2007, kada ga je Inter poslao ja pozajmicu u Sao Paulo.

Ideja je bila da se tamo vrati u kondiciju i da se izleči od alkoholizma, nagađalo se da bi mogao da ode u Mančester siti, Masimo Morati je tvrdio da neće odustati od njega... Ali je Adrijano odustao sam od sebe. Sao Paulo ga je takođe kažnjavao zbog kašnjenja na trening, tukao se na terenu, nestajao se iz klupskog trening centra... Usledio je period njegovog lutanja, pojavljivanja i nestajanja u Interu, Flamengu, transfer u Romu 2010, nagovestio je da ima želju da opet bude "onaj stari", ali bilo je prekasno. Tokom boravka u Flamengu bio je saigrač legendarnog srpskog asa Dejana "Ramba" Petkovića.

"Nikoga nije imao, dolazio je kod mene"

"Nažalost, nije imao nikoga kod sebe. Te 2009, 2010. kad smo igrali u Flamengu dolazio je kod mene u piceriju. S vremena na vreme se isplače, a onda ga opet nema. Poštovao me je izuzetno, još od 2000. kad je ušao u prvi tim kada sam ga povukao. Bežao je. Znaš kad bežiš od onoga ko ti da dobar savet. Lakše ti je kad ideš kod onoga ko te tapše po ramenu".

"Imao je neko društvo iz kraja, iz jedne od najvećih favela u Rio de Žaneiru. Super su to drugovi, ali oni su iz druge priče. Ispoštuj sve to, ali budi na distanci...", sa žaljenjem je govorio Rambo o prijatelju. "Izuzetan momak, kao panja što se kod nas kaže, ali bio je za sebe loš, pa i za svoju karijeru. Bio sam na rođendanu njegove ćerkice skoro, slavio je kod dede, na placu u šumi. Bilo je to pre dva meseca. Sada je super, ambasador jednog sportskog brenda, ima savetnike, atašee za štampu. Sada je bolja situacija i OK je", rekao je Rambo za MONDO 2021. godine.

Adrijano o svom krahu - karta u jednom pravcu!

"Ne želim da pričam o tome, ali jedino što mogu da vam kažem da posle tog dana moja ljubav prema fudbalu nikada nije bila ista. On je voleo fudbal, tako sam ga zavoleo i ja. Bilo je toliko jednostavno. Bila je to moja sudbina. Kada sam igrao, činio sam to za moju porodicu. Kada sam postizao golove, postizao sam ih za porodicu. Tako da kada mi je otac umro, fudbal više nikada nije bio isti.

Bio sam preko okeana, u Italiji, daleko od porodice i jednostavno nisam mogao da se pomirim sa tim. Postao sam depresivan. Počeo sam da se opijam. Nisam želeo da treniram. Nije bilo do Intera. Jednostavno sam želeo da idem kući. Da budem iskren, iako sam postigao mnogo golova u Seriji A tih par godina, iako su me navijači voleli, moje zadovoljstvo je iščezlo. Bio je to moj otac, znate? Nisam mogao samo da pritisnem prekidač i da se ponovo osećam kao ranije.

Nisu sve povrede fizičke prirode, razumete? Kada sam povredio Ahilovu tetivu 2011. godine? Znao sam da je to bio kraj za mene, fizički. Možete otići na operaciju, oporavak i pokušati da nastavite, ali nikada neće biti isto. Moja eksplozivnost je nestala. Balans takođe. I dalje hodam mlitavo i dalje imam rupu u skočnom zglobu. Isto je bilo kada mi je otac preminuo. Samo je ožiljak tada bio unutar mene.

• “Čoveče, šta se desilo sa Adrijanom?”
• Brate, jednostavno je.
• Imam rupu u zglobu i još jednu u duši.

Tokom 2008. Murinjo je bio u Interu i svega mi je bilo previše. Novinari su me pratili svuda i sve sa Murinjom predstavljalo je “Je**ni pako! Je**no sr**e!” Rekao sam sebi, Gospode, izvuci me odavde. Jednostavno nisam mogao da se izborim. Pozvali su me za reprezentaciju i pre nego što sam otišao Murinjo mi je rekao: "Ne vraćaš se, zar ne?" Rekao sam mu, "Već si to znao". Karta u jednom pravcu, brate.

Novinari ponekad ne razumeju da smo mi ljudska bića. Za mene je bio ogroman pritisak da budem Imperator. Došao sam ni iz čega. Bio sam dete koje je samo želelo da igra fudbal, da kasnije popije svoje piće i da izlazi sa drugovima. Znam da to nije nešto što bi većina fudbalera rekla ovih dana zato što je sve tako ozbiljno i zato što je prisutno mnogo novca. Ali ja sam iskren. Nikada nisam prestao da budem klinac iz favela.

(MONDO - M.Š)