VLAHOVIĆ I MITAR DA SE DOGOVORE KO ĆE NA KLUPU! Tri najjača utiska o igri Srbije i zašto "svađice" ne brinu

Ni previše negativno, niti naročito pozitivno. Gol koji je Luka Jović postigao u 95. minutu u Minhenu protiv Slovenije za 1:1, ostavivši nas tako "žive" na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, bio je dovoljan da se ponovo probudi nada da možemo dalje. Znamo da nam treba pobeda protiv Danske, koja nije bauk, znamo i da ćemo teško doći do nje jer za sada nismo pokazali fudbal vredan druge faze, ali još nešto treperi u nama - da ne dižemo ruke od momaka zbog kojih je pola Srbije "čupalo" kosu, pa se opet radovalo kao da osvajamo turnir.

Utisci koje nosimo sa "Alijanc arene" govore da postoje ozbiljni problemi za koje je potrebno mnogo više od 96 sati da bi bili rešeni, ali ništa nas ne košta da ipak pokušamo da "ubrzanim postupkom" i rezanjem stvari u korenu dođemo do prosvetljenja. Ništa nam drugo i ne preostaje.

MITROVIĆ I VLAHOVIĆ NE MOGU ZAJEDNO

Imati dva ozbiljna napadača u reprezentaciji je nekada dar, a nekada proklestvo. Mitrović je sa jedne strane najbolji strelac u istoriji nacionalnog tima sa 58 golova, dok je sa druge Vlahović trenutno jedan od najboljih napadača sveta koji tek traži svoje mesto u reprezentaciji. Ko treba da bude prvi izbor? Kompromisno rešenje da obojica budu zadovoljna je da su istovremeno na terenu i to nam se u oba meča obilo o glavu. Za dve utakmice razmenili su tek jedan pas, veza između njih dvojice ne postoji, a potreba da su obojica u 11 narušila je koncepciju čitavog tima.

Ne samo da nam nedostaje fudbaler u veznom redu, nego i njih dvojica igraju "nešto drugo". Tako je Mitrović nateran da igra na 45 metara od gola u potrazi za loptom, dok Vlahović zapravo igra iza špica, pa poludesno gde mu je zadatak da pomaže u odbrani. Toliko su loše delovali na terenu da neće biti iznenađenje ako jedan od njih priđe selektoru i predloži da se preseli na klupu.

Ništa nismo dobili igranjem njih dvojice u napadu, samo frustriranost koja se prenosi na čitav tim, a to je uticalo i na pad samopouzdanja. Mitrović je ulazio u šanse protiv Slovenije, ali zbog nervoze ne bi uspeo da uvuče konac u iglu do sutra, a ne da postigne gol. Takođe, Vlahović sve više podseća na onog Vlahovića iz Juventusa koji se ljuti na igru svog tima - i odluke trenera Alegrija - jer nedovoljno ulazi u šanse dok se njegov doprinos "traći" na nekom drugom delu terena. Međutim, zbog "one" reakcije Tadića, odluka da jedan ostane na klupi je sada mač sa dve oštrice…

ZAŠTO SMO ZABORAVILI DA IGRAMO FUDBAL

Uoči turnira najviše smo se plašili naših problema u odbrani, dok nam je glavni adut bio napad. Za dve utakmice u Nemačkoj to se promenilo, pošto se štoperska trojka Veljković-Milenković-Pavlović "utegla" u novom rasporedu, i još sa Predragom Rajkovićem na golu, međutim to je aktiviralo neke druge probleme za koje nismo bili svesni da ćemo ih imati.

Sva četvorica imaju veliki problem sa iznošenjem lopte i učestvovanjem u igri, pošto im je takođe skrenuta pažnja da treba smanjiti rizik jer nam se to uvek obije o glavu. "Govorio sam im, na početku utakmice nas niko nije napadao, a mi smo im dali poklon lopte. Oni tako dobiju elan i sigurnost, a mi uđemo u nervozu. Trebalo je da se dodajemo i steknemo sigurnost, to je bila komunikacija", poručio je Tadić posle meča, pošto je morao da se opet "spušta" duboko u vezni red i traži loptu, jer nije funkcionisala veza štopera sa Ilićem i Lukićem.

U neku ruku, naš problem u pas-igri posledica je i ispadanja Gudelja iz tima, pošto se uvek spuštao između štopera i započinjao napade, dok čini se da Lukić i Ilić ne mogu sami da vode naš vezni red kao što je to recimo slučaj sa Modrićem i Kovačićem. Jednostavno, nemaju taj kapacitet i možda je previše što očekujemo od njih da igramo lep fudbal dok su nam linije čudno postavljene. Štoperi i vezni red se "sudaraju", bekovi su preširoko, a napadači predaleko.

BILO JE BURNIH REAKCIJA, ALI NEKA JE!

Iako je igra na momente bila anemična, raduje što karakterno nismo bili takvi. Gotovo svi naši igrači ispoljavali su emocije na terenu, pa i oni od kojih nismo to očekivali poput Lukića, pošto je u njima dugo "kuvalo". Tako je Lukić u frustraciji lupao o zemlju kada je video da izlazi iz igre, prosto ljut jer nije više doprineo, dok je bilo i "svađica" koje uopšte nisu loša stvar.

Živković je dizao ruke traživši od Vlahovića da mu pomogne u odbrani, Vlahović i Mitrović su tražili da ih bolje uključe u igru, Tadić je tražio da svi budu malo hrabriji i preuzmu odgovornost sa loptom, dok je Rajković čak i vikao na svoju odbranu i tražio pomoć: "To je samo bio adrenalin. Želeo sam da probudim ekipu, da krenemo življe i ofanzivnije. Ništa lično. Hteo sam da se trgnemo i krenemo u napad!", objasnio je golman.

I sve te reakcije govore da je igračima stalo da se napravi uspeh na Evropskom prvenstvu, ni oni ne žele da budu generacija koja je još jednom ispustila šansu na velikom takmičenju, pa bi upravo gol u 95. minutu mogao i da ih ujedini. Samo, moraju svi da dišu kao jedan. Ako samo jedan intenzitetom i energijom pravi problem - kao što je to bio Sergej protiv Slovenije - onda je sve uzalud.

(MONDO, Milutin Vujičić)

BONUS VIDEO: