Posetili smo zaboravljeni srpski stadion: Drvena tribina i 100 godina istorije, ovde se igrao najveći ikada

Oči cele Srbije su tokom prošle nedelje bile uperene na niški "Čair". U ovoj kultnoj dvorani ponovo je održan finalni turnir Kupa Radivoja Koraća, a nakon što je završena borba za prvi trofej u sezoni samo nekoliko metara kraj hale odigran je meč Superlige između Radničkog iz Niša i Jedinstva sa Uba. Poslednjeplasirani tim Superlige šokirao je tim Nikole Drinčića i dobio je 4:1 na stadionu istog imena - "Čair".

Kraj Čaira zaboravljena istorija

Kada se prođe kroz čairski park vidi se trošna ograda i iza nje u daljini obris tribine. Kada se malo priđe vidi se balon sa teniskim terenima koji je bukvalno naslonjen na jedan od golova, međutim kada smo probali da prođemo tuda naišli smo na povelikog vezanog psa koji nije izgleda voljan da nas pusti na stadion. Prošli smo ivicom zida koji se nalazi na jednom kraju terena, a nakon nekoliko ljubavnih grafita na njemu ugledali smo i veliki reflektor koji naznačuje da su se ovde nekada igrale i noćne utakmice.

Kada se priđe sa zadnje strane terena vidi se ograda kroz koju može da se vidi dosta star, ali i dalje funkcionalan travnjak, a na ulazu na stadion je, po starom običaju srpskih niželigaša, restoran. Stadion se nalazi bukvalno na metar pored pruge i opravdava svoje dugogodišnje ime, mada je najveće uspehe ovaj kolektiv imao pod imenom "14. oktobar". Kada se uđe na stadion prvo se vidi nekoliko nadograđenih redova betonskih tribina, a onda i ono po čemu je stadion Želje najpoznatiji.

Drvo? Da, tu je 100 godina

Drvena tribina. Jedan od poslednjih stadiona u ovom delu sveta sa potpuno drvenom tribinom je u Srbiji i to u Nišu. Odmah pored "Čaira", čak se stadion Radničkog i njegov reflektor jasno vide sa prelepe drvene tribine koja krasi dom Želje. Kad se priđe tribini vide se slike iz slavne prošlosti ovog kluba, a nažalost više na ulasku nema parole koja je do skora krasila ulaz : "Ako nam publika ne dolazi, šta ćemo mi ovde?"

Kada se popnete na tribinu prvo vas dočeka mozaik pločica na podu, a zatim i zdanje koje stvarno podseća da će stadion uskoro napuniti 100 godina. Možda grede i daske nisu stare jedan vek, ali zadržale su izgled i osećaj drevnosti stadiona, pa i ima neke pravde što trenutno Želja nije profesionalni klub već je spao na amaterizam i klince. Jednostavno kada je klub nastao 1928. godine, fudbal se igrao iz zabave i ljubavi, a ne za novac. Da još neko voli "Želju" svedoči i veliki natpis "Čobani Želja" na zidu jedne od najlepših tribina u Srbiji.

Ispod tribine je još zabavnije. Tu se nalaze svlačionice i prostorije kluba, a osim divnog socijalističkog grba Želje sa petokrakom, ćiriličnim natpisom i godinom osnivanja tu su brojne srpske zastae, ali i nekoliko umetničkih slika. Pored terena postavljeni su stolovi, a kada smo pitali portira za šta oni služe dobili smo odgovor da su tu postavljeni da bi se ljudi družili. Roditelji dovedu decu na trening, pa zajedno popiju kafu, čaj, popričaju. Valjda bi fudbal trebalo da bude baš to?

Velikan koji je umro

"Za posmrtne govore nikada nije kasno, pogotovo, ako je taj neko zavredeo za života da se o njemu ispriča par redova. Ipak, pisac se pred ovakve poduhvate uvek dvoumi, kome da posveti lik glavnog junaka - slavnoj žrtvi ili ubicama? U ponedeljak je ugašen jedan od najvećih jugoslovenskih klubova, Jugopetrol Železničar od milošte "Želja", posle "Reala sa Nišave", niškog Radničkog, najslavniji sportski kolektiv južne Srbije, postament rukometne istorije jugoistočne Srbije, uz desetak godina počivšu, leskovačku Dubočicu, osvajač Kupa Jugoslavije, finalista Kupa kupova, jedan od retkih timova koji je igrao četvrtfinala tri evropska takmičenja. Sahranjen je bez mnogo pompe, brzo. Da mu bude lakše, uspavali su ga oni, kojima je dao sve, njegova deca", pisalo je u smrtovnici koju je sada već davne 2009. godine objavio "Balkan Hendbol".

FK Železničar je bio bastion niškog fudbala, jedan od pet klubova koji su u međuratnom periodu nosili niški fudbal uz Sinđelić, Građanski, Pobedu i Omladinac. Utakmice su tada bile psećene, navijači su bili svi od radnika i seljaka do najuglednijih Nišlija, a samo je Željin stadion iz tog doba ostao i opstao. Pod imenom 14. oktobar ovaj klub je odigrao sezonu 1947/48 u elitnom rangu jugoslovenskog fudbala. Uzeli su 13. bodova, bili 13. ispred Nafte iz Lendave, a iza Željezničara iz Sarajeva i Poncijane iiz Trsta. Legendarni Franjo Velfl je bio najbolji strelac, a Partizan je uzeo titulu ispred Dinama iz Zagreba i Crvene zvezde.

Ipak Želja je bio mnogo poznatiji po rukometu, po svom klubu koji je tri puta osvajao kup bivše Jugoslavije, koji je igrao tri četvrfinala evropskih takmičenja i oko čijeg gašenja je i bilo buke kada je te 2009. Želja preminuo. U ovom klubu je branio Branko Karabatić, dok je tu igrao upoznao je svoju suprugu Radmilu i tu se rodio najveći rukometaš ikada Nikola Karabatić. Tako da, s obzirom na to da mu je tata igrao rukomet na samo nekoliko desetina metara, može se pretpostaviti da se najveći ikada igrao na ovom stadionu pre koju deceniju. 

Od te 2009. je teško i ispratiti sudbinu kluba koji se palio i gasio, menjao imena i modalitete postojanja, a čiji su dres nosili Zoran Živković, Ivan Lapčević, Dalibor Čutura i mnogi drugi asovi. Sada "dizelka" ponovo jaše i blizu je da uđe u Super B ligu, a dok u hali "Čair" rukometaši pokušavaju da vrate klub u vrh makar srpskog rukometa - nekoliko desetina metara dalje stoji prelepo fudbalsko zdanje. Kada svratite u Niš, pogledajte ga, još koja godina pa će proći ceo vek otkako se tu igra fudbal.

(MONDO, NIkola Lalović)

BONUS VIDEO: