Kada se priča o najvećem golmanu svih vremena od mlađih čujemo Manuel Nojer. Od onih koji su sada već srednja generacija Đanluiđi Bufon ili Iker Kasiljas. A od onih malo starijih Jav Jašin... I životom su spremni da brane uverenje da je sovjetski golman - po kome danas i nagrada za najboljeg čuvara mreže nosi ime - najveći koji je ikad stajao među stativama.
Međutim, Lav Jašin ima sasvim drugo mišljenje. Kada su njega jednom prilikom pitali ko je za njega najveći golman na svetu, tu je bez dileme ispalio: "Za mene je Vladimir Beara najbolji".
Ko je Vladimir Beara?
Vladimir Beara je rođen u dalmatinskom selu Zelovo Sutinsko 1928. godine, u srpskoj porodici. U posleratnom periodu počeo je da se zanima za fudbal i igrao je za ovu ekipu do 1955. godine kada je prešao u Crvenu zvezdu, a do kraja karijere nastupao je još za Alemaniju Ahen i Viktoriju Keln. Pamtićemo ga i sa gola reprezentacije Jugoslavije za koju je upisao 59 nastupa - za devet godina u državnom timu - i bio je deo generacije koja se sa Olimpijskih igara u Helsinkiju 1952. godine vratila sa srebrom oko vrata.
Koliko god da je njegova igračka priča bila zanimljiva, toliko je i ona životna, pošto su ga neminovno mnogi počeli svojatati po rasparčavanju bivše države, a posebnu pažnju privukla je njegova sahrana.
Zašto je Beara sahranjen na katoličkom groblju?
Iako se za života izjašnjavao se kao Srbin, pravoslavac i želeo je da počiva na pravoslavnom groblju u rodnom selu, u porti Crkve Svetog Ilije gde su sahranjeni i njegovi preci, to se nije dogodilo. Vladimir Beara sahranjen je na Lovrincu, katoličkom groblju u Splitu.
Iako je već spremio grobnicu u rodnom selu - želja mu nije ispunjena. Sahranili su ga kao katolika u Splitu, na već pomenutom Lovrincu, uz opelo koje su služila tri fratra. Odluku je donela supruga Jadranka.
"Ja sam odlučila da sahranimo Vladimira Bearu na Lovrincu i to je moje pravo. U Zelovu su mi rekli da je led oštetio grobnicu, a kad sam došla na grob, videla sam da led nije mogao da napravi to, već je to neko uradio namerno", ispričala je tada Jadranka za hrvatske medije, objasnivši zašto je odbila da ispuni njegovu poslednju želju.
Pravili mu probleme jer je pravoslavac
Odluka njegove supruge Jadranke Coce (pre toga bio oženjen Boricom Jonić) sporna je pre svega iz razloga što je Vladimir Beara tokom života imao velike probleme zbog svoje verosipovesti, posebno dok je igrao za Hajduk. Kako su pisali mediji, saigrači i ljudi iz Hajduka su išli do te mere da su ga čak zbog toga i ponižavali, a upravo to je razlog zbog kojeg je 1955. godine napustio ovaj klub nakon osvajanje titule prvaka Jugoslavije sa Splićanima.
Bio je legenda Hajduka u tom trenutku, ali je odlučio da obuče dres Crvene zvezde sa kojom je potom osvojio tri titule i dva Kupa maršala Tita, a ostaće upamćen kao fudbaler koji je uz Dragana Džajića osvojio najviše titula u prvenstvu velike Jugoslavije (sedam), kao i po tome da su ga mnogi smatrali najboljim golmanom svoje generacije.
I ne samo svoje generacije...
Zamalo stradao kao dete
Beara je kao osamnaestogodišnjak posmatrao trening Hajduka na Starom placu, pa je dobio poziv da zameni tadašnjeg prvog golmana. Bio je tada kao električar po zanimanju, statirao je i u splitskom pozorištu kao baletan (čak i tokom fudbalske karijere), a kao igrač Hajduka osvojio je tri titule (1950, 1952. i 1955. godine), pa potom prešao u Crvenu zvezdu, sa kojom je bio šampion 1956, 1957, 1959. i 1960. godine, a osvajač Kupa 1958. i 1959. godine.
Tako su ga zbog svojih neverovatnih golmanskih karakteristika zvali "leteći panter" i "čovek od gume", pamti se i da su mu dali nadimak "balerina sa čeličnim rukama", Vladimir Beara je u detinjstvu bio nestašan i doživeo je strašnu nesreću kada je jedva izvukao živu glavu.
Šta se dogodilo? Vladimir Beara je kao dete udario glavom o kamen dok je s drugom decom skakao u duboku rupu od zemlje i peska. Pao je u komu i lekari u tom trenutku nisu imali dobre prognoze. Kako su pisali mediji, majka Marija ga je iz bolnice u Splitu zaprežnim kolima odvezla u manastir Dragović, gde su mu čitali molitve za ozdravljenje pred ikonom Svete Petke. Vladimir se probudio iz kome i zbog toga je za života ostao religiozan.
Pamti se šta je uradio za Jugoslaviju
Vladimir Beara bio je član tima Crvene zvezde koji je u Beogradu odigrao čuveni meč protiv Mančester junajteda, pre velike Minhenske tragedije. U dresu crveno-belih je u sezoni 1959/60 dobio Žutu majicu Narodnog sporta, kao najbolji fudbaler sezone. Bio je to prvi put da je golman proglašen najboljim igračem.
Za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je od 1950. do 1959. godine i za nju igrao 59 puta. U finalu Olimpijskih igara u Helsinkiju 1952. godine odbranio je penal legendarnom Ferencu Puškašu. Jugoslavija je na tom turniru osvojila srebro.
Nastupio je Vladimir Beara i na tri Svetska prvenstva, a bio je i član FIFA tima sveta koji je igrao protiv Engleske 1953. godine. Po okončanju igračke karijere postao je trener i radio u Nemačkoj, Holandiji, Kamerunu, Austriji i SFR Jugoslaviji, međutim nije imao značajnijih uspeha.
"Vladimir Beara i Bora Kostić su najzaslužniji što je Zvezda osvojila tri titule za četiri sezone tokom pedesetih godina. Beara je jedan od najboljih golmana sveta, poseban čovek. Voleo je svoju porodicu, nikome nije smetao i svi smo bili ponosni što ga poznajemo", rekao je Dragoslav Šekularac u jednom intervjuu nakon smrti "velikog Vladimira", a koji je sa golmanom igrao u Crvenoj zvezdi.
"Pamtim ga po tome što je jedne godine u Mostaru odbranio čak pet šansi, zicera, i mi smo pobedili i postali prvaci Jugoslavije. Šta više može da se kaže o golmanu koji nam je na taj način doneo titulu".
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
