Ako volite i pratite fudbal onda vam je prezime Kostakurta i te kako poznato. Sećate se verovatno legendarnog Alesandra, čoveka koji je dugo igrao za Milan sa kojim je osvojio brojne trofeje (sedam titula u Seriji A, pet u Ligi šampiona) i koji je bio i italijanski reprezentativac. Ono što možda ne znate jeste da je njegov sin Ahile Kostakurta (21) koji ima tešku životnu priču, prošao je kroz pakao.
Drogirao se, razmišljao i o samoubistvu, čak je od svog oca Alesandra u jednom momentu tražio i da izvrši ubistvo iz samilosti (eutanaziju). O svemu tome pričao je otvoreno u jednom podkastu i ova priča može da bude uznemirujuća za pojedince...
"Počeo sam da pušim cigarete kada sam imao 13 godina. Kada sam slavio punoletstvo probao sam prvi put halucionogenu supstancu. Jednom sam se pobio sa policijom jer sam bio pod uticajem raznih supstanci, pa sam napravio haos u taksiju. Policajac je došao, udario me, a onda sam ga ja krvnički prebio. Nedugo posle toga su me odveli na prvi medicinski tretman od ukupno sedma koje sam imao", počeo je Ahile svoju ispovest.
Bio je to samo početak njegovih ogromnih problema i borbe koja je usledila.
"Kada sam bio u Padovi, tamo je bilo savršeno, bili su ljubazni, divni. Ali, u Milanu je bilo potpuno suprotno. Vezivali su me za krevet po tri dana, jer sam ih udarao po ramenima. Vrištao sam, vezali su mi i ruke i noge, uneredio sam se. Otišao sam u kliniku u Švajcarskoj i tamo su mi rekli 'da si čekao još 10 dana, umro bi, tvoj puls je preko 150'. Tamo su mi promenili život i zahvaljujući njima više nisam koristio drogu. Njihov pristup mi je pomogao da zaista razumem život i ono šta je važno. Zauvek ću im biti zahvalan."
Zašto je pokušao da se ubije?
Ispričao je mladi Kostakurta i kada je pomišljao na najgore, da izvrši samoubistvo...
"Počeo sam da dilujem marihuanu. Kada je počeo karantin zbog virusa, svi smo bili zaključani kod kuće, ali sam nalazio razne načine da ostanem u poslu. Stvorio sam svoju mrežu, ali su me uhapsili sa 15 i po godina. U tom centru sam proslavio 16. rođendan. Jedno veče sam čekao da padne noć, kada je tu bio samo jedan čuvar, odvratio sam mu pažnju, uzeo ključ od ambulante. Ušao sam tamo i uzeo sedam bočica metadona koje sam našao. Zaključao sam se u kupatilu i sve popio. Pokušao sam sebi da oduzmem život. Vatrogasci su došli, razbili su vrata i onda je ušla Hitna pomoć. Doktori nisu mogli da objasne kako sam ostao živ, to je kao da sam uzeo između 35-40 grama heroina. Ljudi umiru od jednog grama", prepričava Ahile.
Tek u Švajcarskoj su ustanovili da ima i neke druge probleme, tačnije poteškoće sa poremećajem pažnje i hiperaktivnosti (ADHD).
"Kada sam bio u osmom razredu, nisu mi dozvolili da idem na ispitivanje o ponašanju. U srednjoj školi su me izbacili posle tri meseca, nisu ustanovili da imam ADHD. Saznao sam to tek u maju prošle godine na klinici u Švajcarskoj. Shvatili su to i pre nego što sam uradio prvi test. Dali su mi lek za to i već posle mesec dana sam mogao da čitam knjigu oko dva-tri sata i da pišem 40-50 stranica na kompjuteru. Ništa od toga nisam mogao da uradim pre toga. Od kad su moji roditelji prošli kurs za ADHD, naš odnos se mnogo poboljšao. Ranije smo se često svađali, znao sam da pobegnem, da razbijam vrata. Od tada se nikada to nije ponovilo."
"Pitao sam oca da me ubije, zaplakao je"
Suočavao se Ahile sa toliko mnogo loših stvari, a rođen je 2. oktobra 2004. godine... Detaljno je pričao o odnosu sa svojim roditeljima, ocem Alesandrom i majkom Martinom Kolombari.
"Moja mama je mnogo plakala. Oca sam video samo jednom da plače i to je bilo kada su me odveli, kada su me zatvorili. Svakog dana sam pitao i tražio da me ubiju iz samilosti, da izvrše eutanaziju. Nisam imao nikakve emocije, želeo sam samo da umrem, tada sam ga video da plače. Onog dana kada sam napustio kliniku, otac je došao da me pokupi i tada sam eksplodirao od sreće, išle su mi suze radosnice. Toliko jako sam ga zagrlio... Napolju je bila dupla duga, tada sam mu rekao 'Uspeli smo, prestao sam i neću više to ponoviti. Čak nam je stigao i znak sa neba, govore nam i oni to ovom duplom dugom'. Bio je to jedan od neverovatnih momenata, pozvaću tatu kasnije da ga podsetim na to."
Sada su se stvari promenile, ima mnogo više samopouzdanja i nada se da njegova priča može da promeni živote drugih ljudi.
"Ponosan sam na sebe, na to što sam uspeo da spoznam neke stvari, da se oslobodim raznih trauma. Nemam filtere, nije me sramota svoje prošlosti. Naučio sam da ne treba da izbrišem sve te traume, već da ih cenim. Pomaže kada imate iskustvo. Ono što me pogađa jeste kada vidim decu sa Daunovim sindromom. Oni to nisu izabrali, trudim se da im pomognem. To je jedna od stvari koja me čini istinski srećnim. Moj cilj je da stvorim centre koji su bazirani na mojim idealnima, da koristim konje kao terapiju, da pomažem ljudima uz pomoć životinja. Ljudi treba često da budu blizu mora, svako dete treba da ima kuče, svog labradora, da ide sa njima na plivanje", zaključio je Ahile Kostakurta.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
