Luka Modrić je bez ikakve sumnje najbolji hrvatski fudbaler svih vremena, međutim - da li je omiljeniji? Posebno mesto u srcu kod Hrvata ima Zvonimir Boban zbog toga što je predvodio generaciju koja je 1998. godine osvojila bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu, dok je takođe uvek posebno veličan zbog toga što je nogom udario policajca na "Maksimiru" 1990. godine, na meču Dinama i Crvene zvezde koji se često označava kao "početak kraja Jugoslavije".
Zvonimir Boban je 30 godina kasnije od tog događaja u intervjuu za "Fajnenšel tajms" govorio sa istorijske distance na ovu temu na događaje i život u nekadašnjoj državi: "Imao sam predivno detinjstvo u malom mestu. Stalno smo bili na ulici, igrali fudbal, bavili se sportom. I tako smo živeli u Jugoslaviji. Tada se ne pitaš u kakvoj državi živiš jer si dete. Kasnije su se pojavila određena pitanja, posebno o slobodi i slobodi izražavanja. Zašto ne mogu reći ono što mislim? Zašto mi to neko brani? No, s druge strane je bilo i pozitivnih stvari", kazao je tom prilikom Boban.
Šta je Bobanu smetalo u Jugoslaviji?
Zvonimir Boban, inače rođen 1968. godine u Imotskom, kaže da postoje stvari koje nije mogao da uradi u Jugoslaviji, što je njemu i takvima kao njemu smetalo.
"Biti Hrvat i nadati se da ćemo jednog dana imati slobodnu Hrvatsku. Moramo znati da je u Jugoslaviji bilo puno dobrih stvari, režim je ulagao u sport i obrazovanje. Ali, normalno je da želiš biti ono što jesi. Moja porodica je sanjala o slobodnoj Hrvatskoj i to smo želeli. Ili bar mogućnost da se izrazimo kao ljudska bića", rekao je Boban i potom dodao: "Proces socijalizacije i razumevanja između južnoslovenskih država ide sve bolje".
U kakvim je odnosima sa Srbima?
Ne treba nikad zaboraviti da je Zvonimir Boban, pre nego što je vodio Hrvate do svetske bronze, bio takođe deo jugoslovenske generacije koja je 1988. godine postala prvak sveta u Čileu. Naravno, u pitanju je mlada reprezentacija u kojoj su stasali i drugi veliki igrači koje smo nazvali "Čileanci".
Bili su tu još igrači poput Prosinečkog, Jarnog, Šukera, Brnovića i drugih: "Igrao sam za Jugoslaviju svom snagom i ponosom. To je bila moja reprezentacija. Zlato u Čileu jedan je od najboljih trenutaka u mojoj karijeri. To je bilo više od sna, čudo. Mi smo ostali prijatelji, bez obzira na političke okolnosti, istorijske tragedije, rat i sve ostalo. Bili smo saigrači, oni su bili Srbi, ja sam Hrvat, neki ljudi su se osećali kao Jugosloveni... Bili smo kao jedno i nije bilo problema".
Ali, i tada, bar tako tvrdi Boban, vladala je podela. Zato je upitan za odnos sa Srbima.
"Izbegavali smo tu temu i ostali u dobrim odnosima, prijatelji kao što smo i bili. Mi smo ljudska bića i normalni ljudi. To što je moja država imala političke ideale i ideje mi ne dozvoljava da ne budem prijatelj s onima s druge strane. I nikad nisam osetio da me mrze zbog toga što sam Hrvat", rekao je Boban koji inače o ratu nije pričao ni sa saigračem Dejanom Savićevićem.
Šta da se nije raspala Jugoslavija?
Mnogi se pitaju šta bi reprezentacija Jugoslavije napravila da je bivša država ostala na okupu? I danas stižu projekcije gde bi dogurala i da li bi osvajala Svetsko prvenstvo: "Bilo bi dobro videti što bismo napravili, ali nisam razmišljao u tom smeru. Hteo sam samo ići dalje. Po talentima smo u tom trenutku bili možda i najbolji na svetu. Jugoslavija je mogla napraviti sve u fudbalskom smislu, ali sam jako srećan što je Hrvatska napravila više".
Bez obzira na sve, ne želi da briše slike detinjstva, niti mu je žao što je igrao u domaćem prvenstvu tolike godine, s tim da je za razliku od mnogih svojih prethodnika mogao pre 27. u inostranstvo.
"Ne želim izbrisati dobre stvari iz mog detinjstva. U jugoslovenskoj ligi sam igrao do 22. godine. Otišao sam iz Jugoslavije u Milano i imam puno prijatelja. Bilo je puno pozitivnih stvari, ali ne možemo negirati da je na vlasti bio režim i to je ključno. I zbog toga je puno ljudi sanjalo o demokratiji. Na kraju smo prošli kroz krvavi rat što je šteta za sve. Imam puno lepih sećanja, ali i onih loših. No, moramo ići dalje u miru i uvažavanju", zaključio je Boban koji je danas direktor Dinama iz Zagreba.
Kakvo je stanje posle sukoba?
"Situacija je danas normalna", rekao je Boban u pomenutom intervju iz 2020. godine: "Puno Srba dolazi na hrvatsku obalu da radi, a naši mladi odlaze na provod u Beograd. Ponekad se pojave problemi u višim političkim sferama, ali ljudi žive normalno. Ne možemo i ne smemo zaboraviti šta se dogodilo jer će se to u protivnom ponoviti. Važno je da znamo što se dogodilo i izvučemo pouke. Ali, mi smo bliski, govorimo više-manje isti jezik i svi se trudimo imati dobar odnos. Dolazim u razne delove bivše Jugoslavije i svi ljudi žele normalan život. Ožiljci ostaju, ali oni ne smeju biti otvorene rane".
Da li mislite da ste deo hrvatske istorije? "Da, jesam i ne mogu to da negiram. O tome piše i u udžbenicima za osnovnu školu, ali nisam to napravio kako bih bio heroj. To je bio samo čin pobune", rekao je Boban misleći naravno na pomenuti incident na meču sa Zvezdom za koji se ne kaje iako je tada povredio policajca Refika Ahmetovića.
Za kraj, progovorio je i o ljudima koji su se i nakon raspada države osećali kao Jugosloveni: "Moramo razumeti da su izgubili svoju državu i žao mi je zbog toga. Ali, sretan sam što imamo svoju državu. Tu se radi o poštovanju i mislim da to možemo pokazati. U hrvatskoj reprezentaciji je bilo nekoliko igrača iz mešanih brakova kao što je Robert Prosinečki i oni su odlučili igrati za Hrvatsku. Njegova majka je Srpkinja, predivna žena, ali je odlučio igrati za državu svojeg oca. I kasnije je bio srećan što je tako odlučio", objasnio je Boban.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
