Iskusni hrvatski fudbaler Luka Modrić (40) čak šest puta je bio osvajač Lige šampiona, potom najbolji igrač Svetskog prvenstva 2018, a za nacionalni tim odigrao je blizu 200 utakmica. I sve to su veliki rezultati, ali ne i ono što legendarni fudbaler želi. Modrić ima ambicije, na terenu traži pobedu, ali nešto drugo gura njegovu karijeru napred - ispred svega želi da se vrati kući.
Modrić je legenda Real Madrida, a posle mnogo godina u Španiji, rešio je da karijeru nastavi u Italiji. Sad nosi dres Milana, za koji je otkrio da je kao klinac navijao: "Istina je. Bio sam navijač Milana zbog svog heroja iz detinjstva: Zvonimira Bobana, kapitena Hrvatske, koji je bio blizu osvajanja Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. godine", započeo je Modrić za "Corriere della sera".
Hrvatska je tada ispala u polufinalu, ali je u meču za bronzu pobedila Rusiju. "Za nas je to, ipak, bilo nešto neverovatno. Mala zemlja, koja je izlazila iz razornog rata, suočavala se sa svetom. Svi smo se osećali veoma ponosno. Nisam još imao ni trinaest godina, a tata mi je poklonio Milanovu trenerku", ispričao je Luka.
Mnogo godina kasnije Modrić je imao priliku da obuče trenerku Milana, onu pravu, klupsku. "Život vas uvek iznenadi. Dešavaju se stvari za koje nikada niste mislili da su moguće. Bio sam uverena da ću završiti karijeru u Real Madridu, ali umesto toga... Uvek sam razmišljao - ako bih ikada imao drugi tim, to bi bio Milan. Ovde sam da pobedim."
"Želeo sam da budem konobar"
I ako što je spomenuo, karijeru je želeo da završi u Španiji. Međutim, njegovo iskustvo bilo je potrebno i drugim klubovima, pa iako u Real Madridu nisu računali na njega, u Milanu je Modrić postao vrlo važan igrač. Nema mnogo sportista koji odolevaju godina, pored Novaka Đokovića, Lebrona Džejmsa, Kristijana Ronalda, Lionela Mesija... tu je i Modrić.
A, kako to uspeva? "Ljubav. Volim fudbal, razmišljam o fudbalu, živim za fudbal. Fudbal, zajedno sa porodicom, je najvažnija stvar koju imam. Tajna je strast. Ishrana i trening su sekundarni. Da biste dugo ostali na vrhu, potrebno vam je srce. Srećan sam na treningu kao što sam bio kada sam igrao kao dete."
I ono što ga krasi, je zapravo ono čime se ostali fudbaleri ne mogu pohvaliti: "Volim normalnost. Normalnu porodicu, normalan život, sitnice. Ne osećam se jedinstveno. U životu nikada nisam pomislio, ni na sekundu, da sam superiorniji od bilo koga drugog. Da nisam bio fudbaler, voleo bih da sam konobar", skromno je otkrio.
"Bio sam prilično dobar. I sviđalo mi se. Studirao sam u školi za hotelijerstvo u Boriku. Prve godine smo se obučavali u restoranu Marina u Zadru, gde su se održavale svadbene proslave. Bio sam dobar u serviranju pića, a na hrvatskim svadbenim proslavama ljudi mnogo piju. Jedino što mi se nije sviđalo je pranje sudova", rekao je Modrić.
Kako je izgledalo detinjstvo Luke Modrića?
Modrić je samo kroz nagoveštaje otkrio kako izgledaju njegovi porodični odnosi - bilo je dovoljno shvatiti da ga je porodica oblikovala. "Nije bila laka, ali moji roditelji Stipe i Radojka, usadili su mi važne vrednosti: poštovanje svih i ostati skroman. Moj tata je bio radnik, moja mama krojačica. Skromnost pomaže, na terenu i u životu. Moj stric Željko je takođe bio ključan za mene. On i moj tata su jednojajčani blizanci, razgovaraju deset puta dnevno, a pošto moj stric nema dece, imamo posebnu vezu."
Osim oca, majke i ujaka i deda Luka je ostavio veliki trag. "S ponosom nosim njegovo ime. Kao dete nisam išao u vrtić, stalno sam plakao, pa su me odveli u njegovu 'gornju kuću', u podnožju Velebita, u Dalmaciji. Bila je to kuća putara: deda je održavao put. Bila je pola sata hoda od 'donje kuće' gde su živeli moji roditelji. Deda me je naučio da lopatam sneg, slažem seno i teram stado na ispašu. Odrastao sam sa životinjama, uživao sam da vučem koze za rep, mislim da sam tamo naučio da igram fudbal, među ovcama i kamenjem."
"Ne volim da pričam o tome kako je stradao. Bio je decembar 1991. godine, imao sam šest godina. Jedne večeri moj deda se nije vratio kući. Tražili su ga. Bio je upucan na polju pored puta. Imao je šezdeset šest godina. Nikome nije ništa loše učinio. Sećam se sahrane. Tata me je nosio do kovčega i govorio: 'Sine, poljubi dedu'. Čak i danas se pitam: kako možeš ubiti dobrog čoveka, pravednog čoveka? Zašto?"
"Ubili su ga zato što je bio rat. Moj otac se prijavio kao dobrovoljac. Morali smo sve da ostavimo iza sebe, iz dana u dan. Prijatelje, voljene, stvari. Prvo smo se sklonili u Makarsku, u izbeglički kamp za sirotište. Zatim u Zadar."
"Želim da kupim dedinu kuću"
Kuća koja budi uspomene je svakako kuća Lukinog dede, e pa fudbaler ima jasan cilj u budućnosti, želi da je kupi. "Spaljena je nakon ubistva mog dede. Zemljište oko nje je očišćeno od mina, iako su znaci upozorenja još uvek tu. Danas je državno vlasništvo. U ruševinama je, obrasla korovom. Razmišljaju da je pretvore u muzej. Ali ne želim da bilo ko drugi odlučuje. Voleo bih da je kupim. Za mog dedu i za mene takođe. Ta ruševina je deo mog života", rekao je Modrić.
Hotel Kolovare - to je bio novi početak Modrića. "Dali su nam sobu u prizemlju: tata, kada je bio tamo, mama, moja sestra Jasmina i ja smo spavali u jednom krevetu. Napolju, na parkingu hotela, igrali smo fudbal od jutra do mraka. Trčao sam okolo u trenerci Milana, sanjajući da jednog dana postanem fudbaler. Čak su i moje kopačke bile italijanske marke", ispričao je Luka Modrić.
Bonus video:
