BiH. stručnjak Sergej Barbarez (54) ostvario je istorijski uspeh kao selektor koji je odveo Bosnu i Hercegovinu na Svetsko prvenstvo u Sjedinjenim Državama, Meksiku i Kanadi 2026. U zemlji u kojoj se rodio i za koju je igrao 47 puta ostvario je najveći trenerski uspeh i proslavio ga veoma emotivno. Njegova životna priča je na momente filmska i pričao ju je uvek veoma iskreno, kao što je i iskreno zaplakao u utorak uveče u Zenici, posle velike pobede protiv Italije, vredne plasmana na Mundijal u junu i julu.
"Samo čekam taj 12. jun i 21 čas po ovdašnjem vremenu, da zasvira naša himna... To je moj životni san", kazao je on i morao da zastane na konferenciji posle Italije, jer je zaplakao.
Sergej Barbarez rođen je u Mostaru i priznaje da do svoje 20. godine nije ni znao "šta je", niti koje veroispovesti, niti se svrstavao.
"Osim moje žene i mene, cela porodica je bila u ratu, gledali smo na televiziji slike kako je sve uništeno i nevini ljudi morali da umiru, bilo je strašno. Nisam religiozan čovek, do svoje 20. godine nisam ni znao šta sam. Moja majka je polu-Hrvatica, polu-Muslimanka, otac je pravoslavni Srbin, moja žena je Hrvatica, to je sve nebitno", rekao je on nemačkim medijima tokom igračkih dana.
Svoju decu nije krstio i svestan im je dao južnjačka imena, koja ne ukazuju na bošnjačko, srpsko ili hrvatsko poreklo. Teško iskustvo iz rodnog Mostara zauvek nosi sa sobom.
"Na zimu 1991. moj otac predložio je da posetim ujaka u Hanoveru. Rat je već besnio u Sloveniji i Hrvatskoj. Tata je mislio da ne bismo bili sigurni u Mostaru, a u isto vreme bio je uveren da rat neće dugo trajati. Nadao se da ću se vratiti kući već za dve nedelje", govorio je Barbarez.
Međutim, ostao je u Nemačkoj 22 godine.
"Otac je postupio ispravno"
"Danas se može reći da je moj otac postupio ispravno. Osim činjenice da su ratovi ujek besmisleni, postavlja se pitanje za koga ili protiv čega. Moja majka je iz braka Hrvata i Bošnjaka, otac mi je bio Srbin. Religija i nacionalnost nikada nisu igrali glavnu ulogu u mojoj porodici"
Barbarez je do 1991. godine stasavao u Veležu, a od tada je igrao samo u Nemačkoj sve do kraja karijere - Hanover, Union Berlin, Hanza Roštok, Borusija Dortmund, Hamburger i Bajer bili su njegovi timovi. Od 1998. igrao je i za BiH i to nakon što mu je majka Zlata bila pod pretnjama nakon što je ostala u Mostaru. Između ostalog, pretili su joj smrću i kada je njen sin dobio poziv za igranje pod zastavom BiH.
"Jednog dana je politika intervenisala i garantovala sigurnost mojoj porodici. Naravno, iako to nije značilo 100 odsto, to obećanje mi je dalo određeni unutrašnji mir. Tako sam 14. maja 1998. godine kao 26-godišnjak upisao debi za reprezentaciju. Izgubili smo u Kordobi od Argentine sa 5:0", dodao je Barbarez.
"Tražio sam od sudije da prekine na Marakani"
U dresu BiH igrao je i protiv Srbije na Marakani, u čuvenoj utakmici odluke u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006, u kojoj je Srbija pobedila. Uspomenu na taj meč istetovirao je na grudima.
Dok je na tribinama grupa navijača BiH bila gađana, Barbarez je tražio od sudije Kirosa Vasarasa da prekine meč i to mu navijači BiH nisu zaboravili, a nije ni on.
"U tom momentu mi je bila jedina misao da odem kod sudije i da mu kažem da i on sam to pogleda i da proceni situaciju. Da nije to nešto normalno i da se u sportu izriču drastične kazne ili se jednostavno mečevi završavaju i za mnogo manje drastične situacije. Njegova sugestija i jedina rečenica je bila da nema šta da uradi, već da mora delegat. Na to sam mu rekao da je sa ozvučenja dato do znanja gledaocima da mogu da prekinu zbog pištaljki. Na to sam se nasmejao, jer je bilo apsurdno. Od tog trenutka, utakmica kreće u drugom pravcu što se tiče moje glave i psihe i više-manje, od tada se posvećujem samo ljudima na tribinama i više mi je pogled išao tamo nego na teren", rekao je Barbarez, a potom pričao da žali što nije odveo ekipu sa terena.
Ovu svoju fotografiju je istetovirao:
