"Gledamo utakmicu kod Ratka Dostanića u stanu, on, ja i Dragan Spasić njegov pomoćnik. Pričali smo, pitali su šta očekujem, a ja sam rekao: 'Šefe Zenit je mnogo jak!' 'Ma daj, nemoj zezati, sa Zvezdom igraju!' Ja reko: 'Šefe, ne znate koliko su jaki.' 'Ma nemoj ti meni o Zvezdi da pričaš ništa.' Hajde da gledamo - 4:0 za Zenit. Moglo je da bude i više. On posle utakmice u šoku, kaže šta je ovo bokte! Da li je on bio razočaran Zvezdom ili nije znao kakav je odnos kvaliteta Zvezde i Zenita. Koliko su ruske ekipe napredovale, koliko je kvalitet i ulaganje veći nego kod nas. Šta se tu dešava?", ispričao je za MONDO Vladimir Mudrinić o bolnom sećanju navijača Crvene zvezde na poraz od Zenita 4:0 u Sankt Peterburgu u kvalifikacijama za Ligu šampiona 2004. godine.
Sada već davne 2002. godine on je bio prvi stranac u Fudbalskom klubu Zenit i video je kakva će se fudbalska sila napraviti u gradu na ušću Neve u finski zaliv. Kada je 16. septembra 2004. godine Crvena zvezda golovima Aršavina, Goršakova i Keržakova pregažena 4:0 na "Petrovski stadionu" to je posmatrano kao kataklizma. Smenjen je Ljupko Petrović i doveden Ratko Dostanić, a da se nije zapravo znalo protiv koga se igra.
Dve decenije kasnije Zenit svoje mečeve igra na ogromnoj i modernom "Gasprom areni" ka ostrvu Krestovski, ali tih godina nije tako bilo. Igralo se na ostrvu Petrovski. Pogledajte kako taj stadion izgleda:
"Stadion od 20.000 mesta je non stop bio pun. Ja mislim da je Dinamo igrao na ogromnom Kirov stadionu od 50-60 hiljada mesta drugu ligu. Na Petrovskom na ostrvcetu u centru grada, s kim god da igraš puno. Da grad od šest-sedam miliona stanovnika ne napuni stadion od 20.000 stanovnika, to je nemoguće. A pritom oni tamo samo vole Zenit i ništa drugo. Kao da dva Beograda imaju recimo Zvezdu i Čukarički. Sve je u svetlo plavom, ceo grad. Oni vole hokej, imaju oni klub SKA, mada to nikada nisam stigao da pogledam meč. Hokej stvarno mnogo vole i mnogo ljudi to prati, ali Zenit je broj 1", objasnio nam je Vladimir Mudrinić.
Ni na nebu ni na zemlji
Dok smo čekali, ispostaviće se neverovatan, meč za treće mesto Winline kupa između Zenita i Parme iz Perma prošetali smo do Lenjnovog zdanja. Zaista impresivno izgleda ovaj stadion, sa koje god strane da mu priđete. Okružen rekama Ždanovkom i Nevom sa svih strana, zapravo se na stadion dolazi samo jednim malenim mostom koji vodi ka ostrvcetu na kome je napravljen. Ogromna površina Neve daje neverovatan osećaj da se zapravo radi o nekakvoj tvrđavi utvrđenoj sa svih strana koju ne nemoguće pokoriti, a kada na stadion gledate mosta Tučkov zaista izgleda kao da lebdi između duboke i hladne vode Neve i Ždanovke i neba sa kojima se plavetnilo vode spaja u nekom momentu.
Impresivno izgledaju četiri velika reflektora koja se uzdižu visoko iznad stadiona, verovatno će to najbolje u Srbiji razumeti navijači Partizana. Semafor je takođe neobičan i jako veliki, sve zapravo odaje nekakav utisak odbranbene utvrde na kojoj semafor izgleda kao nekakvo oružje iz filmova naučne fantastike. Stadion je okružen sa jedne strane ogromnim palatama, sa druge crkvama, a sa treće kultnom hokejaškom halom "Jubijej Palas" u kojoj je nekada istoriju pisao i košarkaški klub Spartak iz Lenjingrada. Okolina stadiona je puna života pa tako u parku sa jedne strane stadiona žitelji ovog neverovatnog grada šetaju pse, dok se mladi zaljubljeni parovi ljube na kamenim klupama pored Neve, a stepenice koje vode direktno do reke Ždanovke su pecaroši iskoristili da sa pogledom na stadion provere "da li grize". Zaista je teško setiti se nekog fudbalskog stadiona koji je makar sličan.
Lenjinov stadion na koji je prvo došla Jugoslavija
Sadašnja "Gasprom arena" napravljena je na mestu starog ogromnog "Kirov stadiona", klasične sovjetske građevine koja je više projektovana za sletove i parade nego za fudbal. Izgradnja Petrovski stadiona počela je 1924. godine i od otvaranja 1925. pa sve do početka jezive ruske tranzicije stadion je nosio ime Vladimira Iljiča Lenjina.
Dizajnirao ga je češki arhitekta Alojz Vejvoda, koji je i sam bio aktivan i uspešan fudbaler tokom života. Zapravo je tokom Drugog svetskog rata kompletno uništen i morao je bukvalno da se gradi ponovo. Detaljno je rekonstruisan za Olimpijske igre 1980, godine kada mu je broj sedećih mesta smanjen sa 33.000 na 21.000.
Za razne namene je korišćen Petrovski stadion, na njemu se igrao ragbi, održane su "Igre dobre volje", videli smo i jedan duel atletičara SAD i Sovjetskog saveza, a prvi meč je reprezentacija Rusije odigrala na njemu 1997. godine.
Za Ruse su tada igrali Viktor Onopko, Dimitri Alejničev, Dmitri Čerišev i Vladimir Beščasni uz Andreja Kančeskisa, a Slobodan Santra je na teren izveo Kralja, Đorovića, Batu Mirkovića, Jugovića, Drugolovića, Miloševića, Govedaricu kao i Slavišu Jokanovia koji je sa penala doneo pobedu u 86. minutu. Viđen je čak i crveni karton za Vladimira Beščasnog. Svoje poslednje fudbalske dane imao je "Petrovski" kako se sada zove prvo u jednoj sezoni u kojoj je Tosno sa Markom Poletanovićem igralo na njemu, a zatim je mali "Lenjingradec" zaigrao treću ligu nekoliko sezona. Sada se uglavnom koristi za koncerte i kulturne događaje, dok se ljubitelji fudbala ukrcaju na metro na stanici "Sportivnaja" odmah preko puta stadiona i voze se do stanice "Zenit" na Krestovskom ostrvu i tu gledaju vrhunski fudbal na ovom stadionu:
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: