Nekadašnji hrvatski fudbaler Slaven Bilić jedna je od najzanimljivijih sportskih ličnosti regiona - poznato je da obožava muziku i dobro svira nekoliko instrumenata, fakultetski je obrazovan i tečno priča nekoliko stranih jezika. Na našim prostorima je veoma važno i kada uticajna sportska ličnost zasluži poštovanje u nekoliko zemalja, a Bilić je kroz karijeru to uspevao - verovatno i zbog načina na koji je vaspitan.
Otac Slavena Bilića bio je univerzitetski profesor i kasnije dekan Pravnog fakulteta u Splitu, a majka je bila profesorka biologije u osnovnoj školi. Od Slavena se očekivalo da uči i bude dobar đak - što je on veoma uspešno izvršavao, pa je bio i najbolji učenik u svom razredu. Tokom odrastanja nije imao na šta da se požali u svakodnevnom životu jedne obične jugoslovenske porodice - iako ima izvora koji navode da mu je otac bio "nacionalno osvešćeni Hrvat" i da fudbaler Hajduka nije postao kadetski reprezentativac.
"Imali smo kvalitetno obrazovanje i živeli smo bogat život, da budem iskren, ali do raspada Jugoslavije je došlo jer smo želeli svoju državu. Ta ideja se javila kada je došlo do raspada SSSR-a, u našem gradu je vladala ratna atmosfera. Rat je suštinski bio 30-40 milja od Splita, a u njemu, hvala Bogu, samo par sedmica. Ali opet to je loše uticalo na psihu svih nas jer je mnogo mladih bilo u vojsci ili članovi njihovih porodica. Ipak, niko iz moje porodice ni ja nismo bili u ratu. Moj otac je doktor ekonomskih nauka, tako da smo brat i ja imali odlično obrazovanje i bili smo prilično bogati. Vaspitani smo tako da nam škola bude na prvom mestu, ali moj otac je bio ljut zbog fudbala", rekao je Slaven Bilić pre nekoliko godina u intervjuu za "Skaj Sport".
Građanski rat na prostoru Jugoslavije zatekao je Slavena Bilića kao prvotimca Hajduka iz Splita, nakon odrađenih pozajmica u Primorcu i Šibeniku. Interesovali su se tada za njega Dinamo, Partizan i Crvena zvezda, ali su nestabilna politička situacija u zemlji i približavanje rata uticali na Slavena da napusti Jugoslaviju. U leto 1993. godine pojačao je Karlsrue.
"Fudbaleri nisu morali da se priključe vojsci, ali je tadašnji predsednik rekao da svaki sportista u državi predstavlja svoju zemlju, tako smo nastavili da igramo fudbal. U tom periodu ko god je mogao je otišao u inostranstvo, pa tako i ja. Otišao sam u Nemačku, drugi momci uglavnom u Italiju, koja je tada bila fudbalski fantastična, u Englesku nismo mogli jer je ona tada bila prilično zatvorena za strance. U Premijerligi je tada bio tek poneki stranac, uglavnom iz Skandinavije", prisetio se Bilić koji je kasnije ipak stigao u engleski fudbal.
Nakon tri sezone u Nemačkoj usledile su tri u Engleskoj - jedna u Vest Hemu i dve u Evertonu. Vratio se i karijeru završio u Splitu, nekoliko godina nakon što je Hrvatska proglasila samostalnost. Bio je i dugogodišnji reprezentativac Hrvatske, sa kojom je stigao do trećeg mesta na Svetskom prvenstvu 1998. godine.
"Moj otac je oduvek želeo da igram u Engleskoj, ali kada sam odlazio iz zemlje, kao što sam rekao ona nije bila otvorena za strance, tako sam tek posle Evropskog prvenstva 1996. godine u kome odigrali fantastično uspeo da potpišem za Vest Hem. Kada sam se 2016. godine vratio u taj klub, osetio sam neku čudnu emociju. To nije kliše, zaista je poseban osećaj biti trener kluba za koji si i sam nastupao par godina ranije kao igrač. Moja prva trenerska sezona tamo je bila fantastična, pored toga što smo pobeđivali igrali smo izuzetno lep fudbal. Bio sam jako ponosam na igrače i zaposlene u klubu zbog toga. Jedino ostaje žal što nismo izborili plasman na evropsku scenu", zaključio je Bilić.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video:
· Reaguj