Evo, dočekali smo i kraj Evropskog prvenstva, što znači da će ovo biti moj završni komentar, ne samo finalne utakmice, već i čitavog turnira.

Španija je odbranila titulu - potpuno zasluženo, bez mrlje... Još jednom je dokazala da je, u ovom trenutku, daleko najbolja reprezentacija u Evropi i da neće biti veliko iznenađenje ako odbrani i svetsku krunu. Španci su, jednostavno, navikli da osvajaju trofeje.

Fascinantno zvuči da su igrači "furije", među kojima ima i onih koji su odigrali 70 i više utakmica u sezoni, iz meča u meč podizali formu i igrali sve bolje. Neverovatno! Jedva čekam da vidim analizu UEFA, da saznam kako su ljudi iz stručnog štaba osvežili ekipu i onako je spremili za najvažniju utakmicu na prvenstvu.

Nije me iznenadilo to što je Španija finale odigrala u istom stilu kao i prethodne utakmice. Ta reprezentacija nikada ne prilagođava svoju igru protivniku. Uvek forsira svoj način, i kada vode i kada gube - igraju isto.

Posle kikseva Barse u prošloj sezoni, pojavile su se sumnje da li je uopšte potreban toliki posed lopte. Definitivno, jedan od načina da kontrolišeš igru jeste da držiš loptu, to smo videli i na Evropskom prvenstvu. Retke su bile utakmice u kojima su ekipe sa malim posedom lopte stizale do dobrog rezultata.

Rekao sam više puta da nije bitno sa koliko napadača igraš u formaciji, već sa koliko igrača stižeš u završnicu. Mnogi su kritikovali Del Boskea što je na većini utakmica praktično nastupao bez klasičnog napadača, a njegova ekipa je stigla do cilja - bez izgubljene utakmice. Videli smo u finalu da je Fabregas igrao napadača, a on je klasičan vezni igrač.

Italijani su igrali koliko su im Španci dozvolili. Ali, ruku na srce, "azuri" su delovali ispražnjeno posle uspeha u polufinalu protiv Nemačke. Meni su izgledali kao da su ispunili svoj cilj i da su zadovoljni što su stigli do finala posle svih problema koji su ih pratili. Ljudi su ih otpisali. Po meni, ulazak u finale je njihov maksimum ravan osvajanju trofeja.

Rekao bih nešto i o najboljem strelcu turnira Fernandu Toresu. Ja ga izuzetno cenim. Od prijatelja sam da je dobar čovek. Pričali su mi o njegovim postupcima van terena na Mundijalu u Južnoj Africi. Oduševio me je, a zanimljivo da je tražio da to ne izađe u javnost. Drago mi je što je u finalu za kratko vreme uspeo da postigne gol i da asistira.

Tores je kompletna ličnost - kao fudbaler i kao čovek.

U Poljskoj i Ukrajini smo gledali zanimljiv fudbal. Ali, postavlja se pitanje da li igrači sa istim žarom kao pre 20, 30 godina igraju za svoje reprezentacije. Njima je preko glave fudbala posle jakih klupskih takmičenja. Možda je taj nacionalni elen splasnuo u trci za novcem? U moje vreme bilo je bitno da se pojaviš na velikom takmičenju da bi te neko primetio i da tako napraviš dobar ugovor.

Sve se promenilo.

Izgledalo mi je kao da su neki jedva čekali da završe prvenstvo kako bi otišli na odmor. UEFA će morati da nađe neko rešenje da ponovo zainteresuje igrače za ovakve turnire. Mišljenja sam da je Evropsko prvenstvo drugo po znazi takmičenje, odmah posle Svetskog prvenstva, i nešto mora da se preduzme.

Znam da su zanimljive priče oko toga ko je najveće razočaranje, ali ja ne mogu nikoga da izdvojim. Mogu ljudi da pričaju šta hoće, činjenica je da smo u finalu videli 22 momka koji su najbolji u Evropi - dve reprezentacije koje su ispred svih. Neko će da kaže da su bolji oni što su ispali. A, ja ih pitam: Pa, što su ispali?

Zna se ko je došao do finala. Pokazali su najviše, po meni dosta.

Njima kapa dole...

Eto, toliko.

Bilo mi je zadovoljstvo. Do sledećeg čitanja, veliki pozdrav za sve čitaoce MONDA.

Vladimir Vermezović