Sećate li se sankcija i gužve u beogradskim autobusima u to vreme? E, pa to je ništa u poredjenju sa onim što sam u petak doživeo u Minhenu. Ne verujete? Iskreno, ne znam ni da li bih ja poverovao da nisam imao sreću da okusim to fudbalsko ludilo.

Zašto kažem ludilo, pa zato što je to reč koja bi trebalo na pravi način da vam dočara atmosferu iz minhenskog metroa i Olimpijskog parka, gde sam gledao prvu utakmicu Mundijala.

No, da krenem redom, dobro neću baš redom preskočiću ustajanje, pranje zuba, doručak, jutarnju kafu… i počeću priču od dolaska u centar grada.

Dakle, malo sam procunjao okolnim trgovima, gde su se privodili kraju radovi na instaliranju velikih ekrana, zatim sam kao opciju za gledanje utakmice uzeo u razmatranje baštu neke od mnogobrojnih pivnica, da bi se na kraju na nagovor prijatelja priključio reci navijača koja se ulicom Teatiner spuštala ka stanici metroa na Odeonsplacu.

Oni srećniji, koji su imali karte za otvaranje išli su na liniju šest, a oni koji nisu uspeli da se dokopaju karata za otvaranje čekali su U-bahn broj tri.

Pod zemljom haos, čini mi se kao da je cela Nemačka krenula na Alijanc Arenu i u Olimpijski park. U prvi metro ne mogu da udjem, nailazi drugi, ali ništa ne pomaže, čak ni godine iskustva u laktanju po autobusima gradskog saobraćajnog. Odlazi i treći voz, a na peronu su i dalje ista lica.

Ljudi već počinju glasno da negoduju, a neka gospodja urla preko razglasa. Ništa ne razumem, prevode mi da poziva putnike da budu strpljivi jer uskoro stižu još dva metroa na liniji broj tri.

Konačno uspevam nekako da se ubacim u jedan od vagona, za koji mi se u prvi mah učinilo da je vagon restoran, jer gotovo svi iznad glava (samo još tu ima mesta) drže pivske flaše. Pa prost ili kako mi kažemo živeli!Društvo nekako dobro raspoloženo, uglavnom kliče Nemačkoj, sa druge strane nekoliko Kostarikanaca je prilično tiho. Razumljivo, ali bespotrebno, pošto su domaćini veoma prijateljski raspoloženi.

Konačno stižemo do Olimpija parka, strpljenje se isplatilo, još samo malo i tu smo. Prolazimo kontrolni punkt i ulazimo, čoveče koliko ljudi na relativno malom prostoru, možda je bilo bolje da sam ostao u gradu.

Ipak, izgleda interesantno, džinovski ekran i bina nalaze se nasred jezera okruženog brdašcima (kako su mi ispričali ceo ambijent je veštački napravljen za Olimpijske igre 1972. godine).

Sa jedne strane jezera velika kosina na kojoj je obeležen pravi fudbalski teren, sve sa golovima, a sa druge strane velika većina navijača i štandovi sa pivom.

Toči se samo minhensko pivo, uglavnom Helles, što je specifičnost za Bavarsku u odnosu na ostatak Nemačke, ali o tome neki drugi put, možda već sutra.Na jedan kvadratni metar usudiću se da kažem dolazi po sedam ljudi (znam da je to teško izvodljivo, malo preterujem) i po 14 plastičnih krigli piva (ovde nema preterivanja).

Gužva strašna, skoro ništa ne vidim, a verujte mi nisam baš nizak. Penjem se na dve prazne krigle, kao i svi oko mene i … utakmica počinje.

Filip Lam već u šestom minutu dovodi “pancere” u vodjstvo, erupcija oduševljenja i kreće skandiranje “Nemačka, Nemačka”, a zatim “Idemo u Berlin na finale”.

Navijanje dobro, pogotovo u prvom poluvremenu, medjutim, u nastavku tempo polako pada, a padaju i navijači. Alkohol uzima svoj danak, sve češće vidim ljude u crvenim uniformama kako špartaju tamo, amo… na sreću ništa ozbiljno.

Ipak, atmosfera u Olimpija parku ponovo dostiže tačku ključanja kada u 87. minutu Torsten Frings bombom sa preko 25 metara overava trijumf Nemaca u prvoj utakmici Svetskog prvenstva.

Slavlje i pesma se nastavljaju na i oko štandova sa pivom, a zatim se ekipa iz Olimpija parka seli u ulicu Leopold, gde se već tradiconalno proslavljaju sve pobede do sitnih sati...

Vaš
Jovan