Hajduk je pre 35 godina u Beogradu pobedio Crvenu zvezdu, bilo je to 8. maja 1991. kada je osvojio poslednji trofej u Jugoslaviji, u pitanju je Kup maršala Tita. Bio je to poslednji Kup u kojem su se sastale sve republike i pokrajine bivše države, pa je težina trofeja zbog toga veća.
Osim istorijske vrednosti, pobeda Hajduka je za jednog igrača imala mnogo veći značaj. U timu koji je u Beograd stigao sa 13 igrača nalazio se i Milija Mili Hadžiabdić (62) iz Mostara, koji je svega šest dana pre finala doživeo tragediju. U saobraćajnoj nesreći preminula mu je ćerka Romana, koja je tada imala svega 10 meseci. Godinama kasnije, Milija živi u Hildenu, nedaleko od Diseldorfa i, ma koliko teška tema bila, rešio je da javno govori o nezamislivoj tragediji u životu.
"Drago mi je da pričam o tome, samo da sve izađe iz mene", započeo je intervju za Večernji list.
"Svakakvim sam se poslovima bavio u protekle tri decenije, po raznim firmama, a sada se, onako pomalo, bavim fudbalskim menadžmentom. Trener nikada nisam bio, tim poslom bavio se moj brat, legendarni fudbaler Veleža Džemal, koji sada živi u Blagaju blizu Mostara. Ima 72 godine. Tamo žive bivši fudbaleri Bajević, Marić, moj brat... neka nekadašnja elita", otkrio je.
Hadžiabdić je za Hajduk igrao od 1990. do 1991, za to vreme je 77 puta izašao na teren i postigao tri gola. A meča u Beogradu seća se kao da je juče bio. "U toj utakmici bio sam jedini igrač na terenu koji je pri intoniranju jugoslovenske himne 'Hej, Sloveni' stavio ruku na srce. Nijedan drugi igrač Hajduka ni Crvene zvezde nije to učinio. I onda je došao nalog od predsednika države Tuđmana da me maknu iz Hajduka.
Ja to znam sigurno, to je živa istina! Odigrao sam to finale i nakon njega bio sam odstranjen iz ekipe. Pozvao me je na razgovor pokojni Stanko Poklepović, bili su prisutni Katalinić i pokojni Mijač, tada mi je rekao: 'Oprosti, Mili, ti si dobar čovek, ti si super igrač, meni je žao, ali moraš da odeš iz Hajduka.' Tada sam pozvao i trenera i upravu u svlačionicu, pred igračima čije su oči bile pune suza, održao emotivan govor. Meni je to bilo izuzetno teško, jer su mi to odradili sve iza leđa", otkrio je detalje.
"Hajduk je morao da izgubi od Crvene zvezde"
Da li je posle slavlja u Beogradu usledio raspad Hajduka? Osim Hadžiabdića, otkaz je dobio i trener Josip Skoblar, ali zbog čega? "Oni su smenili trenera Skoblara odmah posle utakmice u Beogradu. Imam teoriju o tome. Smatram i danas da je Hajduk morao da izgubi tu utakmicu od Crvene zvezde. Znate li zašto? Da smo i izgubili, mi bismo se kao finalisti Kupa plasirali u Evropu i svakako bismo skinuli jednu godinu evropske suspenzije. Verovatno je zbog toga Skoblaru bilo rečeno da ne stavlja u igru neke igrače, na primer ja nisam bio u planu uopšte da igram.
Skoblar je došao na sahranu moje ćerke u Mostar i tada mi je rekao: 'Mili, danas je subota, imaš nedelju da razmisliš, ti mi trebaš u finalu Kupa, treba mi tvoj karakter, tvoja hrabrost, s tobom nećemo izgubiti utakmicu'. To su meni bile velike reči! Tako sam ja u ponedeljak u šest ujutru krenuo iz Mostara, u devet sati u Splitu bio na treningu. U sredu sam nastupio u finalu", setio se detalja bivši fudbaler.
"Hajduk je svakom igraču trebalo da isplati velike premije za osvajanje Kupa. Između ostalog, ja sam odigrao pet utakmica, uključujući i finale, i isplatili su mi sve, nekih osam-devet hiljada nemačkih maraka. To je tada bio veliki novac - jedan auto, 'Zastavu', mogli ste da kupite za 8.000 DEM. A da smo izgubili, ne bi bilo ni premija. Zato ja mislim da upravi Hajduka nije bilo u interesu da Hajduk osvoji Kup! Samo taj razlog može biti za Skoblarovu smenu. Pa koji bi to klub smenio trenera koji je osvojio Kup i to tako značajan Kup! Ratno je stanje, a ti osvajaš Kup usred Beograda! Nigde logike nema, osim novca. Ali da znate nešto: u meni i sada ima ljubavi prema Hajduku, kao i prema mom Veležu", ponosno je rekao.
"Taj čovek je krivac za pogibiju moje ćerke, a ni dana zbog toga nije proveo u zatvoru"
"Moja ćerka Romana poginula je sa deset meseci. Nakon nje supruga i ja dobili smo sina, dali smo mu ime Romano, imamo i ćerku Iman Aminu. Supruga je tih dana, oko 1. maja, bila sa majkom i bratom u Čapljini, budući da su oni odande poreklom, iz mesta Višići. Oni su se vraćali automobilom iz Čapljine, vozio je njen brat, bilo je kišno vreme i kod mesta Buna, kod takozvane Okuke smrti, gde je već poginulo dosta ljudi, iz smera Mostara naišao je brzinom od 120 do 140 kilometara na sat jedan naš komšija iz Mostara, sa trudnom suprugom u autu. On je, zaobilazeći autobus, frontalno udario svojim 'Volvom' u našu 'Ladu'.
Taj čovek nije stradao, nije ni njegova supruga - hvala Bogu, ali on je isključivi krivac za pogibiju moje ćerke, a ni dana zbog toga nije proveo u zatvoru. Znate, da je on udario u autobus, taj autobus pun putnika završio bi u provaliji! Iskreno, bio sam toliko besan zbog toga da sam želeo da ga ubijem! Vest o nesreći zatekla me je u Stobreču, gde sam bio sa Setinovom na jagnjetini. Pozvali su me na telefon, ne znam ni ja kako, ali nisu hteli da mi kažu šta se tačno dogodilo.
Kažu: 'Mili, bila je nesreća, bilo bi dobro da dođeš.' Znao sam odmah da je nešto strašno. Seo sam u auto i krenuo za Mostar, a kako je bio 1. maj, popio sam jednu rakiju i jedno pivo. Kad se sada setim, mogao sam i ja da poginem u Imotskom, kamion mi je preprečio put, a ja vozio 160 na sat. Jedva sam živu glavu izvukao. Moja supruga bila je povređena u toj nesreći, udarila je glavu i završila u bolnici. Ja sam u subotu sahranio ćerku, a supruga nije ni znala da nam je dete umrlo. Ma ne dao Bog nikome takvu tragediju!"
Teško je i zamisliti da posle takve tragedije neko izađe na teren. Međutim, Hadžiabdić je i to uspeo. "Bilo mi je teško, jer ne samo da sam doživeo smrt deteta, nego je tih dana sve bilo protiv fudbala. Ali, tako dobijete taj neki inat, naboj, ne znam kako bih vam to opisao. Kada dođe utakmica, preplavi te adrenalin i na sve zaboraviš. Okolnosti su bile teške, moraš i želiš po svaku cenu da pobediš, a vidiš da tamo nema naših navijača. Sve je to uticalo na nas da 'krvarimo' na terenu za tu pobedu. I mi smo pobedili najjaču ekipu u Evropi."
Srpski i hrvatski tim u Beogradu mogli su da znače samo jedno - veliku tenziju na terenu. "Pokoj duši Siniši Mihajloviću, ali ja sam na terenu molio sudiju Adema Fazlagića, sa kojim sam bio dobar i kojem sam posle utakmice poklonio dres, da ga isključi iz igre! I njega i Štimca! Jer to što su oni govorili jedan drugome na terenu, to je bilo zastrašujuće! Pogotovo Mihajlović, koji je izgledao kao da želi da ubije Štimca", prisetio se meča u kojem je Hajduk pobedio Crvenu zvezdu na Marakani 1:0.
Bonus video:
· Reaguj