Očekivao sam sadržajno Mondijalsko putovanje, ali čini se da brojna dešavanja u potpunosti prevazilaze moja očekivanja. Tačnije, reč je o izuzetno pozitivnim dogadjajima. Izuzev, naravno, rezultatskog učinka naše selekcije. Mada, to jedno "ali" - prilično narušava momačku zabavu…
Ali šta je tu je - samo pozitivno. Nema nam druge, a i to nam je zadatak.
Krenimo, ipak, od početka puta. Dakle, na Mondijalski djir krenuo sam sa starim ortacima. Ekipa: Šone, Zeki i moja malenkost Vlada. Prvu etapu puta bukvalno nismo osetili. Maršruta Horgoš, Budimpešta, Beč, granica Češke i pauza. Staro pravilo moje ekipe je da drum gustiramo natenane. Bez maltretiranja i pedantnijeg upoznavanje krajeva kroz koje prodjemo.
Česka beše inspirativna za nas. Tu smo odlučili da pronadjemo adekvatan konak. Zapravo, u meri s ponudom. A, ona je u najmanju ruku bila simpatična. Odluka je pala na jedan retro hotel u mesto Znojmo. Šalili smo se da je smeštaj kao da smo došli kod bake u vikendicu. Duh komunizma i dalje ozbiljno gospodari tim krajem.
Vredan pomena svakako je utisak pri samom ulasku u Češku. Nebrojano kasina i veselih kućića za momacki rileks.Tačan popis broja takvih mesta nismo uspeli da napravimo. Bio bi to isuviše opsežan posao.
Uprkos svemu, slatko smo se naspavali. Cela ekipa je tog petka kada smo krenuli na put imala pregršt profesionalnih obaveza. Sve u trku, tako da je tvrd san bio neophodan. Pošto smo ustali, brzinska kafica bez doručka i telefonski kontakt sa starim drugom iz detinjstva Cekijem i njegovim partnerom Maxijem - veoma slatkim likom, koji su usled poslovnih obaveza preko Ljubljane stigli takodje u taj deo Češke. Ekipa se, dakle, u osnovi kompletirala i krenuli smo ka Pargu.
Prag divan sam po sebi. U gradu ludnica, kao da smo već stigli na mesto održavanja Mondijala. Engleza na hiljade. Onih koji nisu našli karte, a nisu mogli da podnesu da na Ostrvu gledaju mečeve Albiona. U centru veliki video bim, navijanje,pivo…
Napravim tog dana ozbiljan kiks. U znak podrške miloj mi selekciji, obučem engleski dres. Imam utisak da mi je ceo Prag čestitao na pobedi. Kako Ostrvljani, tako i navijači ostalih selekcija. Šalio sam se sa drugarima da takav tretman očekujem tokom čitavog šampionata, ali zbog učinka naše selekcije. Nažalost, sutra prošlo kako je prošlo. O tom potom na tu temu.
U večernjim satima smo se našli ekipom naših drugara iz Beograda, koji su odlučili da se baziraju u Českoj prestonici i odatle skoče do Lajpciga na tekmu i vrate se nazad. Uopste nije loš fazon, iako smo se mi vodili rezonom da se Mondijal gleda tamo gde se održava. I dalje verujem da je naš rezon jači. Kako god, oni 14. juna lete za Amsterdam, koji je u neposrednoj blizini Gelzenkirhena. Iznajmljena kuća i zezancija. Ma skroz gotivan fazon, nema greške. Posetićemo ih, normalno.
Prašku noć sa pomenutom ekipom proveli smo u jednom sjajnom pabu. Da pogledamo rivale iz grupe Argentinu i Slonovaču. Navlačili smo za X, ali džabe. Utehu smo pronašli u čarobnim pilećim krilcima u ljutkastom sosu i čuvenom češkom pivu. Beše obilno i nezaboravno. Sutra su naši, medjutim, imali važan zadatak - meč sa "lalama". Htedosmo da ih oberemo, ali ni sam ne znam što nismo. U stvari onaj naš čuveni ples izmedju krajnosti.Dok pronadjosmo sklad izmedju destrukcije i kreativnosti prodje meč.
Izuzimam Robena, ostali prosek. No, čuvena konstatacija - samo pozitivno. Biće bolje!
U Lajpcig smo inace stigli knap. Propustili smo žur na trgu. Naša bina, Luis, trubači, navijanje...Kažu da je bilo simpatično. Prijatno sam iznenadjen sa posetom naših ljudi. Istina je da narandžastih bilo pet puta više, ali je podrška sa tribina naših ljudi bila daleko bučnija. Stadion inače ko bombona. Akustičan, pregledan, za uživanje.
Po okončanju meča nismo imali vremena ni volje da se zadržavamo u gradu. Zapravo, žurili smo u Gelzenkirhen, gde me je čekao moj stari drug Srdjan Cole Janković, legenda našeg omiljenog kluba FK Rad. U vremenu kada je Rad u staroj Jugi pravio čuda, Cole je napravio transfer u Nemačku, gde se kasnije i nastanio. Ovaj put smo ga iscimali da nam pronadje dobar smeštaj i da ga konačno posetimo. Tih oko 600 km smo prešli za nekih 5,5 h. Što je uspeh, obzirom da je DDR, bivsa istočna Nemacka, po infrastruturi još daleko iza zapadne. Nije svuda auto put, a i loše je obeležen.
Cole je šmekerski odradio posao. Apartmani vrhunski, sa bazenom, saunom,djakuzijem. U neposrednoj blizini Šalkeove Arene. Alal vera, za Coleta.
Pošto smo dobro predahnuli, odlucili smo da upoznamo grad i ispoštujermo ovdašnje običaje. Kobasica i pivo, prava stvar uz gledanje tekme. Uzeo sam drugarima pare tom prilikom. Svi po 10 Eura na ishod meča Japan-Australija. Šone i ja podelili smo dobitak na ravne časti. Kada smo to obavili, krenuli smo da se došetamo i prijatno se iznenadili. Susreli smo se sa menadžerom Evertona Denisom Mojesom. Sjajan tip, pravi sportsmen - upoznali smo pre recimo tri godine. Popili piće, on na Česka-SAD, mi na predah, pa u Bilerbek. Da vidimo šta rade Plavi.
Mestašce kao iz bajke. Bukvalno! Šta sam očekivao to sam i zatekao. Naši ćutljivi, ali i negde spremni da pokažu da su ipak pravi. Ja im verujem i želim puno sreće. Malo bedači povreda Vidića, ali šta da se radi. Dešava se.
Odatle smo produžili u Dizeldorf. Da malo zakuvamo...Ozbiljan grad, metropola. Nisam do sada imao prilike da upoznam rursku oblast, rudarski kraj, baš bogat. Utisak kroz fudbal - Dizeldorf prestonica pokrajine sa jadnom Fortunom ni dve sezone ne može da spoji u Bundesligi. A, Šalke pravi čuda. Na svetskom nivou promoviše i kraj i grad. Inače, Dizeldorf nije ukusno porediti sa bilo kojim gradom u okolini. Ozbiljna gradina.
Iako je bio ponedeljak imali sve mogućnosti da se sjajno provedemo. Šansu nismo prokockali, normalno. Inspirisani sjajnim provodom, ekipa je odlučila da napravi reprizu i ponovo poseti Dizeldorf. Ja sam odlučio da ostanem. Da Mondovcima prenesem utiske i sačekam još jednu legendu mog omiljenog kluba-velikog kapitena Duška Ajdera i njegovu suprugu Ljiljanu. Divni ljudi, predivan par. Kad udarim tačku, odoh da ih sačekam kako dolikuje.
Vama sve naj do skorog pisanja
Vaš
Vlada
Ali šta je tu je - samo pozitivno. Nema nam druge, a i to nam je zadatak.
Krenimo, ipak, od početka puta. Dakle, na Mondijalski djir krenuo sam sa starim ortacima. Ekipa: Šone, Zeki i moja malenkost Vlada. Prvu etapu puta bukvalno nismo osetili. Maršruta Horgoš, Budimpešta, Beč, granica Češke i pauza. Staro pravilo moje ekipe je da drum gustiramo natenane. Bez maltretiranja i pedantnijeg upoznavanje krajeva kroz koje prodjemo.
Česka beše inspirativna za nas. Tu smo odlučili da pronadjemo adekvatan konak. Zapravo, u meri s ponudom. A, ona je u najmanju ruku bila simpatična. Odluka je pala na jedan retro hotel u mesto Znojmo. Šalili smo se da je smeštaj kao da smo došli kod bake u vikendicu. Duh komunizma i dalje ozbiljno gospodari tim krajem.
Vredan pomena svakako je utisak pri samom ulasku u Češku. Nebrojano kasina i veselih kućića za momacki rileks.Tačan popis broja takvih mesta nismo uspeli da napravimo. Bio bi to isuviše opsežan posao.
Uprkos svemu, slatko smo se naspavali. Cela ekipa je tog petka kada smo krenuli na put imala pregršt profesionalnih obaveza. Sve u trku, tako da je tvrd san bio neophodan. Pošto smo ustali, brzinska kafica bez doručka i telefonski kontakt sa starim drugom iz detinjstva Cekijem i njegovim partnerom Maxijem - veoma slatkim likom, koji su usled poslovnih obaveza preko Ljubljane stigli takodje u taj deo Češke. Ekipa se, dakle, u osnovi kompletirala i krenuli smo ka Pargu.
Prag divan sam po sebi. U gradu ludnica, kao da smo već stigli na mesto održavanja Mondijala. Engleza na hiljade. Onih koji nisu našli karte, a nisu mogli da podnesu da na Ostrvu gledaju mečeve Albiona. U centru veliki video bim, navijanje,pivo…
Napravim tog dana ozbiljan kiks. U znak podrške miloj mi selekciji, obučem engleski dres. Imam utisak da mi je ceo Prag čestitao na pobedi. Kako Ostrvljani, tako i navijači ostalih selekcija. Šalio sam se sa drugarima da takav tretman očekujem tokom čitavog šampionata, ali zbog učinka naše selekcije. Nažalost, sutra prošlo kako je prošlo. O tom potom na tu temu.
U večernjim satima smo se našli ekipom naših drugara iz Beograda, koji su odlučili da se baziraju u Českoj prestonici i odatle skoče do Lajpciga na tekmu i vrate se nazad. Uopste nije loš fazon, iako smo se mi vodili rezonom da se Mondijal gleda tamo gde se održava. I dalje verujem da je naš rezon jači. Kako god, oni 14. juna lete za Amsterdam, koji je u neposrednoj blizini Gelzenkirhena. Iznajmljena kuća i zezancija. Ma skroz gotivan fazon, nema greške. Posetićemo ih, normalno.
Prašku noć sa pomenutom ekipom proveli smo u jednom sjajnom pabu. Da pogledamo rivale iz grupe Argentinu i Slonovaču. Navlačili smo za X, ali džabe. Utehu smo pronašli u čarobnim pilećim krilcima u ljutkastom sosu i čuvenom češkom pivu. Beše obilno i nezaboravno. Sutra su naši, medjutim, imali važan zadatak - meč sa "lalama". Htedosmo da ih oberemo, ali ni sam ne znam što nismo. U stvari onaj naš čuveni ples izmedju krajnosti.Dok pronadjosmo sklad izmedju destrukcije i kreativnosti prodje meč.
Izuzimam Robena, ostali prosek. No, čuvena konstatacija - samo pozitivno. Biće bolje!
U Lajpcig smo inace stigli knap. Propustili smo žur na trgu. Naša bina, Luis, trubači, navijanje...Kažu da je bilo simpatično. Prijatno sam iznenadjen sa posetom naših ljudi. Istina je da narandžastih bilo pet puta više, ali je podrška sa tribina naših ljudi bila daleko bučnija. Stadion inače ko bombona. Akustičan, pregledan, za uživanje.
Po okončanju meča nismo imali vremena ni volje da se zadržavamo u gradu. Zapravo, žurili smo u Gelzenkirhen, gde me je čekao moj stari drug Srdjan Cole Janković, legenda našeg omiljenog kluba FK Rad. U vremenu kada je Rad u staroj Jugi pravio čuda, Cole je napravio transfer u Nemačku, gde se kasnije i nastanio. Ovaj put smo ga iscimali da nam pronadje dobar smeštaj i da ga konačno posetimo. Tih oko 600 km smo prešli za nekih 5,5 h. Što je uspeh, obzirom da je DDR, bivsa istočna Nemacka, po infrastruturi još daleko iza zapadne. Nije svuda auto put, a i loše je obeležen.
Cole je šmekerski odradio posao. Apartmani vrhunski, sa bazenom, saunom,djakuzijem. U neposrednoj blizini Šalkeove Arene. Alal vera, za Coleta.
Pošto smo dobro predahnuli, odlucili smo da upoznamo grad i ispoštujermo ovdašnje običaje. Kobasica i pivo, prava stvar uz gledanje tekme. Uzeo sam drugarima pare tom prilikom. Svi po 10 Eura na ishod meča Japan-Australija. Šone i ja podelili smo dobitak na ravne časti. Kada smo to obavili, krenuli smo da se došetamo i prijatno se iznenadili. Susreli smo se sa menadžerom Evertona Denisom Mojesom. Sjajan tip, pravi sportsmen - upoznali smo pre recimo tri godine. Popili piće, on na Česka-SAD, mi na predah, pa u Bilerbek. Da vidimo šta rade Plavi.
Mestašce kao iz bajke. Bukvalno! Šta sam očekivao to sam i zatekao. Naši ćutljivi, ali i negde spremni da pokažu da su ipak pravi. Ja im verujem i želim puno sreće. Malo bedači povreda Vidića, ali šta da se radi. Dešava se.
Odatle smo produžili u Dizeldorf. Da malo zakuvamo...Ozbiljan grad, metropola. Nisam do sada imao prilike da upoznam rursku oblast, rudarski kraj, baš bogat. Utisak kroz fudbal - Dizeldorf prestonica pokrajine sa jadnom Fortunom ni dve sezone ne može da spoji u Bundesligi. A, Šalke pravi čuda. Na svetskom nivou promoviše i kraj i grad. Inače, Dizeldorf nije ukusno porediti sa bilo kojim gradom u okolini. Ozbiljna gradina.
Iako je bio ponedeljak imali sve mogućnosti da se sjajno provedemo. Šansu nismo prokockali, normalno. Inspirisani sjajnim provodom, ekipa je odlučila da napravi reprizu i ponovo poseti Dizeldorf. Ja sam odlučio da ostanem. Da Mondovcima prenesem utiske i sačekam još jednu legendu mog omiljenog kluba-velikog kapitena Duška Ajdera i njegovu suprugu Ljiljanu. Divni ljudi, predivan par. Kad udarim tačku, odoh da ih sačekam kako dolikuje.
Vama sve naj do skorog pisanja
Vaš
Vlada
Pridruži se MONDO zajednici.