Nemci su četvrti put u svojoj istoriji postali svetski prvaci? Nisu, ali slave kao da jesu!!!
Poslednji sudijski zvižduk na utakmici sa Poljskom, koji je označio plasman "pancera" u osminu finala, bio je znak za stotine hiljada ljudi širom zemlje da pohrle na ulice i započnu veliko slavlje koje je trajalo do ranih jutarnjih sati.
U Minhenu odmah po završetku duela reke navijača, uglavnom onih mlađih, počele su da se slivaju u Leopoldštraše, gde se već po tradiciji proslavljaju sve pobede.
Kolone automobila, sirene, zastave i skandiranje “Deutschland, Deutschland... Wir gehen nach Berlin!” (Dojčland, Dojčland... Vir gehen nah Berlin) . U metrou haos, putnici njišu vagone tamo, amo i ponovo skandiranje "Nemačka, Nemačka, … Idemo u Berlin!" na finale.
Policija je zatvorila Leopoldštrase, počinje karneval. Od Odeonsplaca do Minhener Ferhajta nekoliko desetina hiljada ljudi, ali ne samo Nemaca, nego svih koji su se u tom trenutku zatekli u gradu - Brazilci, Australijanci, Tunižani, Saudijci, naši…
Neki se kupaju u fontanama, ostali pevaju i djuskaju. I policajci su se opustili i oni slave sa navijačima. Za štimung su naravno zadužene karioke, koje svojim bubnjevima daju takt celoj ulici koja se kreće u ritmu sambe - ljudi, pa jel´ ovo moguće, ovo je ludnica!
Slavlje traje i traje, ponoć, jedan, dva, tri sata, pola četiri … gužva se još ne razilazi, a i što bi kada je danas u Bavarskoj neradan dan, neki praznik.
Poslednji sudijski zvižduk na utakmici sa Poljskom, koji je označio plasman "pancera" u osminu finala, bio je znak za stotine hiljada ljudi širom zemlje da pohrle na ulice i započnu veliko slavlje koje je trajalo do ranih jutarnjih sati.
U Minhenu odmah po završetku duela reke navijača, uglavnom onih mlađih, počele su da se slivaju u Leopoldštraše, gde se već po tradiciji proslavljaju sve pobede.
Kolone automobila, sirene, zastave i skandiranje “Deutschland, Deutschland... Wir gehen nach Berlin!” (Dojčland, Dojčland... Vir gehen nah Berlin) . U metrou haos, putnici njišu vagone tamo, amo i ponovo skandiranje "Nemačka, Nemačka, … Idemo u Berlin!" na finale.
Policija je zatvorila Leopoldštrase, počinje karneval. Od Odeonsplaca do Minhener Ferhajta nekoliko desetina hiljada ljudi, ali ne samo Nemaca, nego svih koji su se u tom trenutku zatekli u gradu - Brazilci, Australijanci, Tunižani, Saudijci, naši…
Neki se kupaju u fontanama, ostali pevaju i djuskaju. I policajci su se opustili i oni slave sa navijačima. Za štimung su naravno zadužene karioke, koje svojim bubnjevima daju takt celoj ulici koja se kreće u ritmu sambe - ljudi, pa jel´ ovo moguće, ovo je ludnica!
Slavlje traje i traje, ponoć, jedan, dva, tri sata, pola četiri … gužva se još ne razilazi, a i što bi kada je danas u Bavarskoj neradan dan, neki praznik.
Brazilac kojeg ne interesuje fudbal!?!
Upoznajem Brazilca Fernanda Ćezara. Iz Sao Paula je, u Minhenu živi već šest godina, radi ka programer i fudbal ga ne interesuje baš preterano. Kako!?!
Teško mi je da poverujem da postoji Brazilac kome fudbal nije najvažnija stvar u životu. Ja sam mislio da se tamo deca čim se rode inficiraju fudbalskom čarolijom i da ona traje zauvek.
“Ne, ne, nisam zagriženi fan. Pratim fudbal pomalo, odnosno uglavnom kada igra selesao (reprezentacija)”, rekao mi je Fernando.
Karioke se baš i nisu proslavile protiv Hrvata, samo 1:0, očekivao sam malo više od vas, pre svega bolju igru.
“Od nas svi očekuju neku magiju, a kada nema te magije onda nas kritikuju, dok je za druge reprezentacije dovoljno samo da tutnu gol. Činjenica je da nismo igrali dobro, ali pobedili smo i to je najvažnije”, dodao je Fernando.
Iako priznaje da ne prati fudbal redovno, Fernando, kao uostalom i svaki Brazilac, smatra da bi bio dobar selektor.
“Pareira na sledećoj utakmici mora da zameni debelog Ronalda. Potpuno je van forme, ne trči uopšte, samo čeka da dobije loptu u noge. Bez njega ćemo biti mnogo opasniji”, ocenio je Fernando.
Teško mi je da poverujem da postoji Brazilac kome fudbal nije najvažnija stvar u životu. Ja sam mislio da se tamo deca čim se rode inficiraju fudbalskom čarolijom i da ona traje zauvek.
“Ne, ne, nisam zagriženi fan. Pratim fudbal pomalo, odnosno uglavnom kada igra selesao (reprezentacija)”, rekao mi je Fernando.
Karioke se baš i nisu proslavile protiv Hrvata, samo 1:0, očekivao sam malo više od vas, pre svega bolju igru.
“Od nas svi očekuju neku magiju, a kada nema te magije onda nas kritikuju, dok je za druge reprezentacije dovoljno samo da tutnu gol. Činjenica je da nismo igrali dobro, ali pobedili smo i to je najvažnije”, dodao je Fernando.
Iako priznaje da ne prati fudbal redovno, Fernando, kao uostalom i svaki Brazilac, smatra da bi bio dobar selektor.
“Pareira na sledećoj utakmici mora da zameni debelog Ronalda. Potpuno je van forme, ne trči uopšte, samo čeka da dobije loptu u noge. Bez njega ćemo biti mnogo opasniji”, ocenio je Fernando.
"Pustinjski" derbi za Tunižane i Saudijce
Inače, uz Brazilce i Australijance, koji ovde igraju 18. juna susret 2. kola grupe F, ali su već sada stigli u Minhen i obojili gradske ulice u žuto, u centru grada bio je i veliki broj Tunižana, koji su u sredu na “Alijanc Areni” u pustinjskom derbiju odmeravali snage sa Saudijskom Arabijom.
Za razliku od Arfrikanaca koji su se šepurili ulicama Minhena, uglavnom prebogati Saudijci su sa svojim svitama vreme do početka utakmice prekraćivali po ekskluzivnim minhenskim lokalima i hotelima.
Ispred jednog takvog hotela, “Vier Jahreszeiten“ (Četiri godišnja doba), gde je između ostalih odsedao i Roman Abramovič kada je Čelsi igrao protiv Bajerna, naređane limuzine jedna do druge. Mercedes Majbah, Ferari, Rols Rojs, pa Jaguar…
Obezbeđenje, valjda nekog šejka, insistira da pređemo na drugu stranu ulice. Pretrčavam Maksimilijanštrase i nalećem pravo na jednu prodavnicu satova. U izlogu nema jeftinije čuke od 1.700 evra, ali ono zbog čega me umalo nije strefila kap je jedna Omega koja košta 193.330 evra.
Cena prava sitnica, mogli su da zaokruže i na 200.000, pa ko ima toliko para šta je za njega par hiljada gore. Gorim od želje da saznam šta sve taj sat ume da radi i od čega je, ali jednostavno sramota me je da uđem u radnju, iako je pravilo da prodavci moraju da usluže svaku mušteriju. Čini mi se potpuno neozbiljno da uletim u kratkim pantalonama unutra, ali se zato tri puta vraćam do izloga, proveravam cenu i na kraju ga slikam za uspomenu.
Za razliku od Arfrikanaca koji su se šepurili ulicama Minhena, uglavnom prebogati Saudijci su sa svojim svitama vreme do početka utakmice prekraćivali po ekskluzivnim minhenskim lokalima i hotelima.
Ispred jednog takvog hotela, “Vier Jahreszeiten“ (Četiri godišnja doba), gde je između ostalih odsedao i Roman Abramovič kada je Čelsi igrao protiv Bajerna, naređane limuzine jedna do druge. Mercedes Majbah, Ferari, Rols Rojs, pa Jaguar…
Obezbeđenje, valjda nekog šejka, insistira da pređemo na drugu stranu ulice. Pretrčavam Maksimilijanštrase i nalećem pravo na jednu prodavnicu satova. U izlogu nema jeftinije čuke od 1.700 evra, ali ono zbog čega me umalo nije strefila kap je jedna Omega koja košta 193.330 evra.
Cena prava sitnica, mogli su da zaokruže i na 200.000, pa ko ima toliko para šta je za njega par hiljada gore. Gorim od želje da saznam šta sve taj sat ume da radi i od čega je, ali jednostavno sramota me je da uđem u radnju, iako je pravilo da prodavci moraju da usluže svaku mušteriju. Čini mi se potpuno neozbiljno da uletim u kratkim pantalonama unutra, ali se zato tri puta vraćam do izloga, proveravam cenu i na kraju ga slikam za uspomenu.
Pridruži se MONDO zajednici.