"Nije ovde bilo nikakvog Spartaka koliko ja znam. Na tu foru nećeš ući. Idi javi se našem šefu obezbeđenja, pa vidi da li možeš unutra", rekla mi je vrlo kiselo nasmejana zaposlenica u "Jubilejni palati" u Sankt Peterburgu.
Iako sam ja tvrdio da je u toj hali igrao Spartak iz Lenjingrada koji je sa legendarnim trenerom Vladimirom Kondrašinom uspeo da pobedi Crvenu zvezdu 63:62 u finalu Saporta kupa 1975. godine, osoblju to nije bilo poznato, a ja nisam želeo da ispitujem sećanje šefa obezbeđenja bilo čega. Pre odlaska na Winline basket kup u Sankt Peterburg, probao sam da u sećanje igrača Crvene zvezde prizovem to finale.
"Ne sećam se polufinala sa Jugoplastikom, ali se sećam tog finala da smo izgubili nesrećno. Mogli smo da osvojimo 5-6 trofeja, da je upao neki trener i nalupao nam šamare", iskreno mi je rekao uvek direktni Zoran Moka Slavnić, dok je Ivan Sarjanović od celog finala u Nantu imao samo jednu uspomenu.
"Mi smo tada igrali u Nantu u Francuskoj i sećam se da nas je vodio Neca Đurić kao trener. Znam da je bila dramatična utakmica i da smo je izgubili bezveze za jedan poen. Sećam se nekih neformalnih trenutaka i sećam se da je jedan ogroman centar Spartaka šetao gradom i prepoznao nas. Pitao nas je da li znamo gde bi on mogao da kupi farmerke. A on od nas viši za dve glave, meni je to bilo toliko smešno da sam eto to zapamtio kao detalj."
Čudo u Nantu, Zvezda veću ranu ne pamti
Zato smo u ogromnom Sankt Peterburgu morali da nađemo čoveka koji je savladao Crvenu zvezdu u tom meču. Dvojica lidera ovog tima Vladimir Arzamakov i Saša Belov su tragično preminuli veoma mladi, a mi smo razgovarali sa legendarnim - Sergejem Sergejevičem Kuznjecovim. Čovekom koji je u tom meču dao poene za pobedu tima. Iako njegova slika stoji na vratima "Jubilejni dvorane" i mnogi ga se sećaju zbog pobedničkog koša, on sada priznaje da je mogao biti tragičar.
"To je bilo u Nantu. Mi smo počeli tako što smo gubili sa 13:1. Tamo je bio jedan strašan igrač koji nam je davao mnogo poena. U drugom poluvremenu je trebalo da se obrati pažnja na njega. Gubili smo sa 17 poena razlike, Trudili smo se, trudili smo se, ali nažalost to je bilo pre 52 godine. Bila je teška utakmica, igrali smo poen za poen. Ja sam na pet sekundi do kraja napravio peti faul. Napadali smo na jednog Jugoslovena, bacali smo se na njega. Hvala Bogu, nije pao. Dobio je faul, sve mi se steglo u stomaku. Šutirao je slobodno bacanje, ali se hvala Bogu lopta odbila od obruč i tako smo postali šampioni", prisetio se on tog finala.
Tim Vladimira Kondrašina je samo dve godine ranije savladao Jugoplastiku u finalu kada je osvojio svoj prvi Kup Rajmunda Saporte, a i dan-danas se Sergej Kuznjecov seća neverovatnih igara Ratka Tvrdića. Naredne sezone Crvena zvezda je savladala Zbrojovku iz Brna u finalu, a onda je godinu dana kasnije izgledalo da će odbraniti trofej. Ipak, Spartak je taj meč preokrenuo iako je u 30. minutu bilo 53:38 za crveno-bele. Predvođeni Arzamaškovom i Belovom (17 i 10 poena) uspeli su da serijom 18:2 dođu do pobede na kraju.
"Mislim da je Spartak bio specifična ekipa. Tada nam je trener bio Kondrašin. On nam je dozvoljavao da igramo. Bilo je discipline, ali ne toliko stroge. Za razliku od današnjih ekipa, gde je igra pod potpunom kontrolom trenera, gde se igrači toliko trude da slušaju samo šta trener govori. Trebalo bi da postoji neka granica između trenerskih instrukcija i igre, ali ta granica više ne postoji. Tada je Spartak bila toliko kvalitetna ekipa koja je mogla da napravi preokret uz svoju lepršavu igru", priča nam legendarni Rus i tako pobija mitove i izmišljene teze o sovjetskim sportistima kao robovima i robotima, koje nam je Zapad reklamirao.
Ipak, nije taj trijumf prošao toliko spektakularno u Lenjingradu niti u Sovjetskom savezu. Znalo se koji je klub bitan, a čak nije bilo ni prenosa. "Iskreno govoreći, to što smo postali šampioni je tako nekako prošlo neprimećeno u zemlji. Sve se ovde vrtelo oko CSKA. Zbog toga, jer smo igrali i jedni i drugi u isto vreme, nas je CSKA prekrio. Tu utakmicu niko nije ni video jer u to vreme nije bilo direktnog prenosa na televiziji. Javili su samo da smo pobedili u evropskom takmičenju."
Sovjetski Jokić koga smo rano izgubili
"Aleksandar Belov je bio najbolji beli skakač i centar sa minimalnom visinom za to mesto, ali čovek od gume. Dominantan figura, ali ne dugo jer je kratko trajao zbog pogibije. Centar koji je dobio Amerikance usred Minhena 1972. godine kada su shvatili da nisu Bogom dani i da moraju da šalju uvek najbolje ekipe i da budu ozbiljni. Ja ga znam još iz Viga bio je predolimpijski turnir za nas mlade koji smo bili juniori i on je bio. Tada sam video da je to buduća zvezda. Nije dugo trajao, zato njega manje i znaju", prisetio se najboljeg igrača tog Spartaka Zoran Moka Slavnić.
Saša Belov je sa 198 centimtara visine bio centar kome skok nije mogao da promakne. Na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine zajedno sa Sergejom Belovom u jednom od najkontroverznijih finala OI ikada uzeo je zlato Amerikancima, a onda je umro jako mlad u oktobru 1978. Ispostavilo se da je imao angiosarkom, jako retku vrstu kancera.
"Ta smrt je tragedija, zamislite čovek je imao 27 godina... U našem gradu je tada bio avgust mesec, igrao se šampionat sveta u Milanu. Mesec dana pre toga sam u sportskoj sali čuo da govore da mu srce nije dobro. U septembru sam opet čuo da ima problema sa srcem. Nisam to shvatio ozbiljno, pomislio sam, ma dobro je on, ozdraviće. Međutim imao je neku jako retku bolest, iako je inače bio dobro i izgledao je odlično", priča nam tužno Sergej Kuznjecov.
A kakav je bio igrač? Strašan, iako sa zaista neuobičajenom visinom za centra.
"Imao je zdrav razum i sjajan karakter. Iako je imao 198 cm imao je jako dugačke ruke tako da je uz sve to ispod koša bio div kao da ima 214 cm. Mislim da bi bio najbolji da se bavio i bilo kojim drugim sportom. Kad se sve sabere, ta glava i takve fizikalije, takvih više nema."
Morali smo da ga pitamo i kako mu izgleda Saša Belov u poređenju sa Nikolom Jokićem. Obojici igrača je inteligencija očigledno bila jača strana.
"Sada se igra potpuno drugačije i mada se meni ne dopada ta košarka gledaoci koji razumeju košarku shvataju da je Jokić fenomen. Mnogi i ne vide šta on sve zaista radi na terenu, samo primete kada postiže poene. Jokić igra potpuno drugačiju košarku. Uvek sam govorio da veliki timovi imaju lidere koi su veliki igrači. Jokić sada daje poene, ali i dodaje loptu drugima. Ranije kada je igrao Sabonis, on je bio glavni, a svi drugi su njemu dodavali. To je bilo neko drugo vreme. Sada je i suđenje na njemu ubistveno, takvo je vreme došlo", primetio je i Sergej Kuznjecov.
Jugoslavija vs SSSR
"Ubedljivo najjača liga u Evropi, šest-sedam timova je moglo da bude prvak. Da li to govori o jačini lige ili o slabosti? Ne, ne o slabosti! Od severa - Olimpija, pa Jugoplastika, Zadar, Cibona. Zvezda i Partizan, zavisi ko je jak u tom momentu i Bosna. Evo sedam sam nabrojao. Dovoljno. Pre šampionata niko ne zna ko će biti prvi", rekao nam je Moka Slavnić čija je generacija prva pobedila Sovjete.
"Jednostavno ruska škola je bila takva. Mandat sa mojom generacijom se odslikao da ćemo Ruse dobiti ako igramo odlično. Ako igramo prosečno nećemo nikada. Rusi će tući sve druge sem nas. Pre toga je Jugoslavija sve tukla, ali smo stalno gubili od Rusa. Čak i kada smo prvi put postali svetski šampioni u Ljubljani, čak smo i tada izgubili od Rusa", ističe on.
A i Sergej Kuznjecov to potvrđuje. Pulen Vladimira Kondrašina sa kojim je osvajao Olimpijske igre, Eurobasket i Mundobasket ističe da je najgore bilo igrati sa Jugoslovenima.
"Mi smo stalno imali osećaj da je nemoguće da se odbraniš od njihove igre. Vrlo često se dešavalo da Jugoslavija izgubi od SSSR-a, a da pobedi Amerikance, dok bi SSSR gubio od Amerikanaca. Nekako se smatralo da SSSR uvek igraju dobro, ali mi smo igrajući sa Jugoslavijom često osećali da smo nadjačani. Prosto smo imali sreće u mečevima sa Jugoslavijom", priznaje Sergej Kuznjecov.
I dok čekamo duel Crvene zvezde i Real Madrida u poslednjem kolu regularnog dela Evrolige gde crveno-beli jure četvrtfinale vredi se prisetiti i generacija koje su osvajale evr0pske trofeje. Generacije Crvene zvezde koja je stalno igrala evropska finala, a retko osvajala domaća prvenstva jer je igrala u - najjačoj ligi posle NBA.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
