Nije da sam baš od onih žena koje ne znaju šta je "oPsajd", ali ako mene pitate: fudbalska utakmica predugo traje i teren je prevelik. Jedna od retkih situacija u kojima ne važe ove tvrdnje je utakmica Barselone na Kamp Nou. Uverila sam se u to lično.

Pripreme za ovo istraživanje nisu bile lake. Trebalo je je najpre pronaći kartu, a kada sam shvatila da sedam dana pred meč ni u poslednjim redovima tribina, gde je najeftinija karta 48 evra, nema slobodnih dva spojena sedišta, bila sam prilično očajna.

Neverovatno, ali tek druga opcija mi je bila da se akreditujem za utakmicu. A baš u danu kada sam dobila potvrdu akreditacije moju sreću su pomutili Prins Boateng i kompanija.

Serija malera nastavila se i u metrou, prilikom odlaska na Kamp Nou. Negde između gledanja svih tih navijača sa obeležjima Barselone i proveravanja koja je sledeća stanica, prijatelju s kojim sam išla su ukrali skupoceni mobilni telefon. Ni to nije bio razlog da se pokolebamo u nameri da se dokopamo toliko isčekivane utakmice.

Zbog (bezuspešnog) jurenja za lopovom u odelu, nakon čega smo malo kasnili na utakmicu, ostala sam uskraćena za onaj momenat detaljnog posmatranja događanja oko stadiona. Po izlasku iz metroa samo sam pustila da me reka ljudi vodi ka stadionu. Oko samog stadiona susretali su nas momci držeći u rukama limenke piva spremne za prodaju. Možda više od toga iznenadile su me žene koje preprodaju karte, mada sam prilikom ranijih poseta Španiji mogla da se uverim u iberijsko shvatanje jednakosti polova.

Iz gore pomenutog razloga, vi ste ostali uskraćeni i za fotografije i video klip atmosfere ispred samog stadiona. Znam da mi sada neće pomoći ni kratak opis da su oko stadiona brojne tezge sa raznoraznim suvenirima FK Barselone, a ono što sam u letu uspela da vidim jeste da se šalovi između 10 i 17 evra, da je Mesijev dres 60 i da ima kupaca, koliko god do nas stizale vesti o nezavidnoj ekonomskoj situaciji Španije.

Kada sam prošla kroz kapiju Kamp Noua slavodobitno pomislih "kooooonačno", ali bilo mi je potrebno još dobrih 10 minuta da se popnem do novinarske lože smeštene na vrhu stadiona. Ogroman je to kompleks. Rizikujem da budem okarakterisana kao sitničava ako kažem da sam u svoj toj jurnjavi s jedne strane i euforiji s druge, primetila da su stepenice metalne. Verovatno da postoji razlog zašto je to dobro. Meni su delovale pomalo zastrašujuće i nebezbedno, pa vi mislite šta vam je volja.

U svom mom glorifikovanju utakmice Barselone možda sam očekivala da će momenat prvog pogleda na teren i tribine biti spektakularniji, ali priznajem da nije. Tribine su mi delovale praznjikavo. Na trenutak sam potpuno zanemarila činjenicu da je kapacitet ovog stadiona skoro 100.000 mesta. Kada sam kasnije dobila podatak da je bilo više od 57 hiljada gledalaca počela sam u glavi da preračunavam koliko kola Superlige je potrebno da se na svim utakmicama zajedno dostigne ova poseta.

Možda je za još veći ponos Barse činjenica da je utakmica počinjala u 22 časa, da je napolju bilo oko tri stepena (što je za Barselonu prilično hladno) i da su na utakmicu došle čitave porodice sa decom koja ni u školu nisu krenula, kao i gospođe u poznim godinama i studenti na razmeni. Svi oni sa navijačkim obeležjima i raspoloženi da dlanovima i grlom pomognu Mesiju i kompaniji da posle blamaže na San Siru dođu do pobede nad timorem koji je iz donje polovine tabele. Najgore što sam čula (a to je mnogo bezazlenije nego videti) sa tribina je nekoliko "vafankulo" u navijačkoj pesmi nekoliko desetina momaka smeštenih neposredno iza gola ka kome je Barselona napadala u prvom poluvremenu. Većina ljudi na stadionu pokazala je da poznaje i oseća fudbalsku igru, da na Kamp Nou nisu došli da gledaju rođaka, poziraju za Fejs ili iskale svoj bes zbog nečeg desetog.


A to prvo poluvreme bilo je i kao cela predigra ove utakmice. Sevilja je vodila 1:0 i na poluvreme odoh razočarana. Zar od svih utakmica ja da dođem na onu u kojoj će Barsa da izgubi?! U pauzi sam otišla do bara da se zagrejem, mada sam se "o'ladila" kada sam videla da je espreso u papirnoj čašici skoro 200 dinara.

Za podizanje temperature u nastavku pobrinuli su se Vilja i Mesi, nagrađeni su ogromnim aplauzima, prvi što je prebrodio težak period, drugi što je postigao 333. profesionalni gol. O tome ste već mogli da pročitate u novinskim izveštajima. Ono čega u njima nema je kako izgleda kada ta reka ljudi krene da izlazi sa stadiona. Za nas iz Srbije to je jednako neverovatan doživljaj. Svi oni idu lagano ka metro stanicama, nema guranja i vike, a nikome ne pada na pamet da ne poništi kartu, iako je rampa podignuta. To je prizor koji bi nam možda i više značio od bravuroznih fudbalskih poteza majstora kakve ima Barselona.

Kladioničarskim rečnikom "tekma je došla iz dvojke u keca", neki kladioci su u subotu uveče dobili masne pare. Ista situacija je bila sa mnom, ali za svoj dobitak "iz dvojke u keca" isplaćena sam novčanicama u apoenima emotivnog zadovoljstva.

(Aleksandra Petrovski - MONDO - foto: MONDO)