Svi znamo da u Srbiji ne postoji "kult reprezentacije", posebno ne kada su fudbalski navijači u pitanju, jer je tu klupska opredeljenost ispred svega.

Ipak, u petak uveče, 6. septembra 2013, posle mnogo vremena, fudbalska reprezentacija Srbije imala je podršku kakvu zaslužuje. Nije bila "za 10", ali ni rezultati "orlova" u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo nisu takvi.

Bitno je da su navijači bili na istoj talasnoj dužini.

Tek sporadično, tokom prvog poluvremena, čuli su se zvižduci Vladimiru Stojkoviću sa severne tribine, dok je na početku drugog dela golman naše reprezentacije sa juga dobio skandiranje "Stojke grobare".

Predsednik FSS Tomislav Karadžić ovaj put bio je izostavljen, osim u finišu utakmice, kada je na kratko sa severa "zagrmeo" poziv da podnese ostavku.

Bile su to jedine "nesuglasice" tribina, koje su mnogo češće zajedno skandirale "Srbija, Srbija" i "'Ajmo, 'ajde svi u napad".

Šta je to što je, bar na neki način, ujedinilo naše navijače? Odgovor je lak - Hrvatska.

Utakmica sa komšijama nije izazvala interesovanje kao što bi, da je rezultatski značila više našem timu. Četa Siniše Mihajlovića je odavno pre ovog meča na minimum svela šansu da se plasira u baraž za Svetsko prvenstvo, pa je i poverenje navijača u "orlove" palo na sličan nivo.

Ipak, na "Marakani" se pojavilo oko 35.000 gledalaca, iako je postojala bojazan da će tribine stadiona Crvene zvezde biti više prazne nego popunjene.

Međutim, iako ovaj put  nije bilo podele na "zvezdaše", "partizanovce" i "ostale", zamerka se odnosi na repertoar pesama.

Mnogo više pažnje posvetilo se "prozivanju" hrvatskih, nego podršci srpskim fudbalerima.

Takođe, ta podrška morala je da bude mnogo glasnija. Neverovatno je da se na stadionu na kojem je nekoliko desetina hiljada ljudi, daleko od terena u novinarskoj loži, čuje šutiranje lopte.

U par navrata, možda i kada je bilo najpotrebnije dati "vetar u leđa" igračima, na tribinama je bio muk, a najveća erupcija emocija (negativnih) viđena je zapravo kod intoniranja gostujuće himne, kod isključenja Šimunića, a tek onda (pozitivnih) kod pogotka Aleksandra Mitrovića za konačnih 1:1 u meču.

Mnogima je bilo važnije paljenje hrvatskih zastava i lomljenje stolica od događaja na terenu, ali, kao što smo rekli, u Srbiji ne postoji "kult reprezentacije".

Da li će se on stvoriti, videćemo. Ako je po igri i borbenosti onih mladića koji su u petak nosili dres Srbije, ima nade... Samo da tako nastave, a neće nam uvek mečeve suditi Feliks Brih.