"Debela" knjiga mogla bi da se napiše o životu nemačkog golmana Luca Fanenstila (41). I još skuplja građu za nju.

Kroz šta je sve prošao? Bio je u zatvoru, ukrao je pingvina da bi ga stavio u svoju kadu, živeo je u iglu nedelju dana, umalo bio ubijen u Južnoj Africi... Da, doživeo je i kliničku smrt na terenu.

Upoznajte jednog od najživopisnijih likova u istoriji fudbala.

Kao omladinskog reprezentativca Nemačke tražio ga je Bajern, ali je mladi Luc odbio minhenskog giganta i 1993. ostvario svoj san selidbom u inostranstvo. I to ne u Evropu, već u Maleziju.

Zatim je igrao u Engleskoj, gde je branio mrežu Vimbldona i Notingem Foresta. Potom je otišao u Južnu Afriku, pa u Finsku, a onda opet u Nemačku, a zatim i u Singapur, Novi Zeland, da bi se 2001. opet vratio na Ostvro i obukao dres Bredforda.

U tom klubu je doživeo težak sudar sa saigračem Klejtonom Donaldsonom i u nekoliko minuta čak tri puta prestao da diše. Udaren je kolenom u grudi, u punom trku. Lekar je vikao: "Je**no je mrtav!", "Je**no je mrtav!"

"Nije baš kao u kaleidoskopu. Nije bilo boje. Sve je bilo crno i belo. Bilo je jako tiho. U pozadini sam mogao da nazirem neke siluete, ali nisam mogao da shvatim ko su bili ti ljudi. Nije mi bilo hladno, osetio sam toplinu. Osetio sam da lebdim i nije me bilo strah", prepričao je Fanenstil taj momenat za Si-En-En.

"Devojka mi je bila trudna. Bukvalno su joj rekli: 'Uđi da ga vidiš poslednji put'", jasno pamti.

Kada se probudio u bolnici, vikao je na medicinske sestre, uveravavši ih da je ostao paralizovan. Međutim, već sledeće nedelje opet je bio na terenu.

"Kada sada pogledam na sve to, mogu da kažem da sam se ponašao neodgovorno. Taj incident je bio prelomni momenat u mojoj karijeri", prisetio se.

I pre toga gledao je smrti u oči. U Južnoj Africi prislonjen mu je pištolj na glavu, na ulici.

"Uvek ponavljam - ne tražim probleme. Problemi mene traže. Poslednjih godina je bolje, jer ne ulazim u velike probleme. Zapravo, u tom trenutku je za mene bilo i normalno da mi prislone pištolj na glavu ili da me ubiju na terenu. Takve stvari se meni događaju"

Već 2003. opet je igrao na Novom Zelandu, gde je promenio dva kluba pre nego što se (iste godine) preselio u Norvešku. Onda je, 2004, otišao u Kanadu, pa opet na Novom Zelandu, gde se zadržao do 2006.

U sezoni 2006/07 nastupio je i za albanski klub Vlaznija iz Skadra, a onda 2007. za jermenski Bentonit. Nije se ni tu umorio. Igrao je do 2011, a pre nego što je "okačio kopačke o klin" nastupao je ponovo u Norveškoj, ponovo u Kanadi, kao i u Brazilu i Namibiji.

— John Sinnott (@JohnSinnott) January 8, 2015


Posle penzionisanja, radio je kao skaut Hofenhajma, objavio knjigu i opisao dane provedene u singapurskom zatvoru, posle optužbi da je nameštao utakmice. Iza rešetaka proveo je 101 dan. Neposredno pre toga, bio je model Armanija.

"U zatvoru nije bilo kreveta, nije bilo toaleta, ni toalet papira, ni četkice za zube. Spavao sam na podu. Neki sa kojima sam provodio vreme bili su osuđeni i na doživotne kazne. Neki su se i obesili. Za doručak, nemaš kome da kažeš: 'Dobro jutro'. Umesto toga, dobiješ udarac u lice. Morao sam da preživim u tom cirkusu. Bio sam u zatvoru 101 dan, a osećaj je kao da sam tamo proveo 25 godina".

U Singapuru je imao majmuna za ljubimca i sa njim prošao haos u apartmanu. Na Novom Zelandu su ga interesovali pingvini. Toliko su ga interesovali da je jednog ukrao i odveo kući. Noću je obukao ronilačko odelo i privremeno ga "pozajmio".

"Video sam pingvine i bio toliko zainteresovan da sam jednog morao da 'usvojim' kao ljubimca. Rekli su mi da ne smem to da uradim, pa sam ga posle nekoliko dana vratio. Kod kuće sam ga stavio u hladnu kadu, ali nije bio srećan. Pored toga, zaista je smrdeo na ribu", seća se Nemac zlostavljanja životinje.

"Predsednik kluba došao je na ručak i video je da imam pingvina. Rekao mi je da je to opasno i da bi mogli da me deportuju iz zemlje. Potom sam ga vratio"

Sada je posvećen borbi za širenje svesti o klimatskim promenama. Zato je živeo u iglu nedelju dana, što je bilo prenošeno online. Planira i da organizuje fudbalsku utakmicu na Antarktiku. U pomoć svojoj organizaciji prizvao je i fudbalske legende kao što su Lotar Mateus, Ziko i Jari Litmanen.

Već je organizovao nekoliko akcija. Na primer, u Namibiji je informisao stanovništvo o značaju obrazovanja i borbi sa virusom HIV. Utakmicom na Južnom polu hoće da još jednom skrene pažnju svetske javnosti. Planira da organizuje meč na jednom od ostrva u Južnom Šetlandu i da dokaže da je i tamo moguće igrati najpopularniji sport.

"Ne želim da ugrozim tamošnju prirodu. Hoću da odemo tamo, odigramo meč i za sobom ostavimo prirodu kao da se ništa nije dogodilo. Teren ćemo očistiti posebnim vozilima. Žutim trakama ćemo iscrtati linije, a postavićemo i mreže. Za deset minuta sve ćemo to i skloniti".

Nemac ne želi da ga zbog tog poduhvata gledaju kao ludaka.

"Neću da slušam 'onaj idiot odlazi tamo i uništiće prirodno stanište. Povešćemo sa sobom naučnike, koji će nas savetovati i igraćemo tamo gde nam kažu", objasnio je Fanenstil.

Kada se osvrne na sve što je prošao, ističe da mu je boravak u zatvoru koristio da se bori za sve u životu.

"Kada sam opet bio na slobodi, na sebi sam imao samo papuče, šorts, majicu i 'kofer' pun dugova. Čekala me je i čeka me velika borba. Ali, ne mogu da se žalim. Bar nisam mrtav", sa osmehom poručuje nekadašnji golman.