"Želeo sam da budem domaći igrač": Peno za MONDO otkriva zašto se vratio u Srbiju i šta je povukao iz Gvajane

U Beogradu je... Posle mnogo godina vratio se u rodni grad kako bi na parket prvi put stao kao seniorski igrač nekog tima iz Srbije. Nema sumnje da je ta povreda od pre pet godina u potpunosti promenila put njegove karijere, ali Stefan Peno ne žali zbog toga. Naprotiv - desila se u pravom trenutku i mnogo je iz nje naučio. Na kraju krajeva, još je mlad, ima tek 27 godina, ovog leta postao je deo tima Radničkog sa Crvenog krsta i veruje da je to pravi izbor za njega, želi da pomogne timu i raste sa njim.

Živopisno i kroz osmeh je pričao o povratku u Beograd, a pokušao je i da objasni kako je prihvatio ponudu novog kluba: "Lako", nasmejao se. "Možda i nije toliko lako, koliko je meni u glavi bilo baš lako. Imao sam želju da dođem i igram kod kuće, u Srbiji. Čekao sam da se neko zainteresuje, Radnički je bio baš zainteresovan i meni se to svidelo, hteo sam da budem kod kuće, negde gde sam poželjen."

Posle više od 10 godina ponovo je u Beogradu i za to postoje dva razloga. "Nadoknađivao sam nostalgiju preko leta uglavnom i kad imam slobodno vreme, ali postoji i taj momenat stranca u drugom timu. Stvarno sam hteo da se osetim malo kao domaći igrač, jer su u Evropi domaći igrači dosta cenjeni. Nigde nisam bio domaći igrač i hteo sam da osetim tu ulogu. Sad sam prezadovoljan."

"Oduvek sam pratio našu ligu i regionalnu. Slušao sam i priče o svemu šta se dešava, kako napreduje cela organizacija i sve oko toga. Zato me ništa nije iznenadilo. Prija mi, vidim da ide u dobru smeru."

Evo još jednog dokaza da mu igra u Srbiji prija. Peno je prvi u ovoj sezoni ostvario trpl-dabl u KLS. U pobedi svog tima nad ekipom Mladosti iz Zemuna upisao je 16 poena, 12 skokova i 10 asistencija.

"Taj tripl-dabl je moja najgora utakmica ove sezone, to se videlo i na bacanjima. Dva bacanja za potencijalnu pobedu, pre produžetaka… Nervoza, umor. Bio sam nezadovoljan svojom igrom, ali prezadovoljan što smo pobedili, pokazali karakter. Bilo je smešno, jer mi je neko rekao da sam ostvario tripl-dabl, a ja sam mislio da sam u debelom minusu. Boltin (Marko Boltić) sistem donosi nešto što nisam imao pre i kad se loše osećam."

"Kod nas se igra istinska košarka"

Raskošna karijera dozvoljava mu da uporedi igru ovog sporta u drugim zemljama. "Razlikuju se stilovi. Mislim da smo mi mnogo slični prvenstvu Grčke. Španska liga je za sebe - brza, sa dosta nekih vrhunskih evropskih igrača. Nemačka da je puna Amerikanaca i nekako je fizička, u smislu atleticizma. A, kod nas se igra glavom mnogo više, ali opet je jako teška i zahtevna fizički."

"To je neka istinska košarka. Prate se osnove košarke. Tehnika gde svako može da igra bilo koju poziciju kad je mlad. Imaš priliku da se nadmudruješ sa protivnikom. Nije toliko zasnovano sve na atleticizmu, na trčanju, na skakanju, već je poenta nadmudriti rivala. To se posle vidi i u seniorskom rangu."

"Najviše sam naučio u Srbiji, bilo je tu dosta trikova i tih nekih stvari sa terena napolju - kako smo se igrali u školskim dvorištima. Kad sam otišao tamo, brzo sam naučio kako je to biti profesionalac. Oni se tako ponašaju od malih nogu, za njih je svaka utakmica bitna, ide se na titulu. Tu sam morao da se prešaltam, da sam došao u džunglu gde svako hoće da postane prvotimac Barcelone. Izgubi se ta draža, ljubav prema igri.

Postavlja se logično pitanje, kako je ta tranzicija izgledala? "Nisam hteo da se uozbiljim tako rano. Možda se to odrazilo loše, možda dobro, ali opet sad kad bih se vratio, stvarno ne bih menjao moj pristup tamo, jer opet mislim da deca do nekih godina zaslužuju da uživaju i da si igraju", rekao je i dodao: "Možda sam ja malo preterao, ne znam", kroz šalu se zapitao Peno.

Susret sa Lukom Dončićem

U istom periodu kad je Srbija poslala svoj biser i Slovenija je imala svog kandidata u Španiji. Danas jedan od najboljih NBA igrača Luka Dončić je bio igrač najvećeg protivnika - Real Madrida. "Bili smo rivali, on je mlađi dve godine, ali je igrao sa nama malo starijima. Kako to i biva, kad se ljudi sa Balkana nađu u svetu nekako se i spojimo. Opet, nismo bili u istom gradu, ali na tim turnirima smo se družili dosta, pričali. Zanimljivo je bilo gledati njegov put, onako iz prvog reda… Jednom se rađa takva glava i takvo telo i sve što mu je Bog dao."

"U seniorima smo igrali jedan protiv drugog. Ja sam tad igrao dva do tri minuta, on je već bio glavni igrač Reala, ali opet smo se našli i pričali. Bilo je zanimljivo gledati kako on postaje takav. Bukvalno je radio sve isto što je radio u pionirima i kadetima. Vidi se da je bio jedno dete koje se igralo i u seniorima i nije se obazirao na to da li igra u Euroligi, ACB ili u kadetima Reala. Baš se vidi da igra identično."

"U Berlinu te niko ne zna, u Litvaniji nemaš mira"

Internacionalna karijera je pomogla Penu da doživi različite situacija i stekne izuzetno iskustvo. "Iz svakog kluba i grada nešto prihvatiš, naučiš kako da se nosiš sa nečim. Taj pritisak koji Barcelona nosi - sve je posle toga lakše. "

Uspeo je čak i da u dve države doživi dva potpuno različita iskustva. "U Berlinu, naučiš kako da živiš sa tim da te niko ne zna u gradu, što je super. Živiš svoj život, ne interesuje ih. Onda odeš u Litvaniju i naučiš da igraš u poslednjoj ekipi na tabeli i zna te cela država, bukvalno. Gde god odeš, svi te znaju, svi prate košarku, pa se nosiš sa tim pritiskom."

Kako je, zapravo, izgledao život u Litvaniji: "Bilo je bizarnih primera. Njima je sedeti na kafi od tri do pet neprofesionalizam. Ako odigraš loše pet dana pre toga ili ako si odigrao loše četiri dana posle toga, a neko te je video, oni će to pomenuti u podkastu, u novinama. Trener Čanak je probao da mi pomogne rekao mi je da mogu da odem kod njega kući, ali ja jednostavno nisam takav lik i volim da istražujem, da šetam po gradu, da budem u gradu".

"Kapiten mi je dao primer da je posle neke utakmice neko okačio na Fejsbuku komentar kako su videli njega na pumpi, sipa gorivo i stoji mu koka-kola na krovu od auta. Neko je pomenuo kako misle da pobedite ako kapiten pije koka-kolu. Stvarno su u nekim situacijama ekstremni, a opet ako dobro igraš i ako si baš dobar onda si Bog."

"Imao je preko 70 godina i dolazio je na svaki trening motivisan"

Tokom karijere Peno je na čelu stručnog štaba imao razne, uspešne trenere. Sarađivao je sa Srbinom iz Lijetkabelisa Nenadom Čankom, kratku epizodu imao je i sa trenutnim šefom Olimpijakosa Jorgosom Barcokasom, ali je prvo mesto zauzeo trener B tima Barselone Alfred Zulbe.

"Mogu sigurno da kažem da je to bila prekretnica u karijeri. Na težak način mi je pomogao da postanem profesionalac, da znam kako da se izborim za neko mesto. Do njegovog dolaska u timu je sve bilo lako, ali kad se on pojavio shvatili smo šta je seniorska košarka i kakav pristup moramo da imamo."

"Promenio mi je ishranu, kažnjavao me je kad ne spustim procat masti. On mi kaže bićeš kažnjen novčano i nećeš igrati. Igram 10 minuta, 12 minuta, gde sam godinu pre toga imao 30 poklonjenih minuta. Kaže - rekao sam ti da spustiš mast, ti i dalje nisi spustio kad budeš to uradio, igraćeš. Radio sam na tome i stvarno je počelo da mi se vraća. Na kraju sam shvatio da on mene najviše voli i da je sve to radio iz ljubavi prema meni, da postanem bolji igrač."

Odlazak u Albu je, takođe, imao veliki značaj. Trener Aito Garsija je još jedan od stručnjaka koji je ostavio veliki trag u karijeri našeg košarkaša. "Značila mi je saradnja i sa Aitom, tu sam naučio najviše i tu sam video da sve što učiš u mlađim kategorijama može da se prense i u seniorski tim. Njemu sam se i divio, zato što je imao preko 70 godina i dolazio je na svaki trening motivisan i nije odustao."

Strpljenje je bilo ključno… "On objasni vežbu, ti ju radiš pograšno, on prekine i objasni opet. I ti opet radiš pogrešno, on opet prekine i objasni. I ako treba da radiš jednu vežbu sat i po vremena, radićeš. Čovek od 70 i nešto godina može da radi bilo šta drugo u životu i da istražuje Berlin, a on je imao strpljenje za sve nas, pojedinačno. Bavio se sa svakim igračem. "

"Alba je sistem koji funkcioniše"

Od 2017. do 2021. Peno je bio igrač Albe iz Berlina. Može se reći da se taj tim ne razlikuje mnogo od trenutne ekipe koja igra u Evroligi. Momak iz Mirijeva bio je jedan od onih koji je vodio tim do plasmana u najprestižnije takmičenje u Evropi.

"Alba je sistem koji funkcioniše. Mnogo ljudi mora da se dogovori i da se svi slože da hoće to da rade. I to je put. Znamo zašto to radimo. Tako su se postavili svi u klubu, ugovori su dati svakom igraču na tri godine, jer je to neki proces gde se tek treće godine juri rezultat."

"Ujedno, to je i dokaz da može da se bude na vrhunskom nivou sa malom dozom pritiska, ali mnogo više uživanja i radosti. Naravno, iz toga dolaze i njihovi porazi, nekad izgledaju jako neozbiljno na terenu, ali opet mislim da svaki igrač hoće da oseti to i da uživa u tome, ti si stvarno presrećan što ideš na trening, što si tu, što provodiš vreme sa takvim igračima."

A, kako navijači prihvataju uspone i padove tima? "Ljudi tamo drugačije gledaju na stvari. Njima je fudbal prvi sport, možda je hokej drugi. Njima je utakmica događaj za neki porodični izlazak. Na primer, igramo Eurokup u utorak i bude 5.000 ljudi na tribinama. Onda za vikend dođe, ne umanjavam značaj, jedan Gotingen i u tom trenutku bude 10.000 ljudi. Zato što imaju vremena, vikend je, dođu, pojedu kobasicu, popiju pivo, svi srećni, zadovoljni. Zbog toga će uvek imati podršku, to je takva zemlja."

"Krećeš od nule i samopouzdanje pada"

U celoj toj lepoj priči, desila se strašna povreda i težak period oporavka. "Dosta je sve to uticalo na mene. Došla je u jako lošem momentu, jer sam se osećao dobro i igrao sam dobro i ekipa je igrala dobro, hvatali smo zalet, te godine smo igrali finale Evrokupa ušli u Evroligu. U februaru, pre završetka sezone, sam se povredio. Onda je oporavak bio težak, čudan, sa mnogo komplikacija. Skoro dve sezone me je odvojila od parketa. Posle toga kao da krećeš od nule i samopouzdanje pada i samopouzdanje u svoje telo."

"Ta prva godina je bila teška, bio sam na pozemici, naravno krećeš da sumnjaš u sebe, pa imaš neke ciljeve, pa ne uspeš da dođeš do tih ciljeva… Doduše, jedini pritisak u tom periodu sam nametnuo samom sebi da se vratim u Albu, ali očigledno je bila velika razlika gde je bila Alba u momentu kad sam se povredio i Alba u momentu kad sam se vratio, da kažem, potpuno spreman. Što je bilo tek posle jedne godine na pozemici i tu sam se malo onako razočarao i u sebe i u sve to, to je bio najteži moment. Možda čak teži nego povreda i ceo taj oporavak."

Retko ko bi rekao da mu je povreda promenila život, ali u boljem smeru: "Mnogo dobrih stvari mi je donela ta povreda, promena u razmišljanju, pristupu, načinu života, u svemu. Čak mi je drago što se desilo tad, jer sad je prošlo već pet godina, a imam 27, tako da ima još dosta toga, sad sam ovde i presrećan sam. Neću da kažem da je ovo novi početak zato što posle povrede gde god da sam otišao stano su me pitali da li je ovo novi početak, a išlo je sve gore i gore. Takav mi je put i mogu da kažem da sam ga sam birao. Želim da rastem uz klub, da oni meni pomognu i ja njima. Mislim da smo u dobrom pravcu."

"Reprezentacija je najlepši period u mom životu"

Stefan Peno je prošao sve mlađe selekcije reprezentacije Srbije. Između ostalog, nanizao je velike uspehe. Na Evropskom prvenstvu do 16 godina osvojio je jednu srebrnu medalju 2013, a godinu ranije bronzanu. Već 2014. se sa reprezentacijom do 17 godina takmičio na Svetskom prvenstvu i okitio se novim bronzanim odličjem. Iste godine je na EP sa ekipom do 18 godina izborio drugu poziciju. Iz svih tih divnih dana pored uspomena, ostala su mu i prijateljstva za ceo život.

"To je bio možda najlepši period u mojoj karijeri. Tu sam upoznao i najboljeg drugara, sadašnjeg kuma - Stefana Lazarevića. Bilo je te hemije, 12 igrača koji ginu jedni za druge. A, ginućemo tako što ćemo se pre svega poštovati i voleti van terena. A, ja sam imao sreću da u svakoj generaciji u kojoj sam igrao sam stvorio neka velika prijateljstva. Svako leto sam jedva čekao da počnu, od teških prvih dana, suvog trčanja na planinama, do poslednjeg dana gde stojiš na postolju."

Da priče o najvećem potencijalu nisu bile "prazne" govori i činjenica da je 2016. na EP dobio priznanje za najefikasnijeg igrača turnira: "Nije mi ostalo u lepom sećanju jer smo izgubili. Cela ta reprezentacija mi je bila jako bliska. Imali smo Olimpijske igre za mlade koje smo osvojili. Svi smo mnogo želeli tu medalju i to je bila kruna te generacije. Ja sam uživao, igrao sam dobro, zato što sam uživao, zato što sam bio srećan. To je recept i u tim godinama i u seniorima."

Da je u pravu dokazao je i na primeru: "Mislim da i ovi najbolji igrači na svetu - Jokić i Dončić, vidimo i sami da uživaju na terenu. Naravno, to je više nivo i imaju neki veći pritisak i profesionalci su, ali pre svega uživaju i igraju se igre s loptom".

Iz njegove reprezentativne generacije veruje da su svi zadovoljni postignutim rezultatima. "Za Vanju (Marinković) se znalo, bio je u Partizanu... Imao je dobar put, radio je sa Duletom Vujoševićem, kad radiš sa Duletom sigurno postaješ košarkaš za Evroligu. A i Vanja je tako građen, bio je fokusiran, znalo se da će biti vrhunski igrač."

"Povukao sam tu nonšalantnost"

Peno potiče iz mešovitog braka, njegova majka je iz Gvajane, a otac iz Srbije. "Meni je detinjstvo izgledalo normalno, ali... Ljudima sa strane očigledno nije. Meni stvarno normalno, pogotovo što se mama prilagodila svemu, naučila je srpski, prihvatila običaje…"

A, šta je Peno nasledio od majke: "Španci su mnogo puta tražili od mene da iskalim bes, taj neki srpski žar, ali nekad je preovlađivala ta karipska krv, lagana, mirna. To sam povukao, tu nonšalantnost".

"Reprezentacija i Barselona"

Peno je debitovao za seniorsku reprezentaciju Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2019. protiv Austrije. Zbog toga bi to imenovao kao jedan od najvećih uspeha u karijeri, a tu je i igranje za A tim Barselone.

"Dotaknuti seniorsku reprezentaciju, dati neki doprinos i takođe dati doprinos prvom timu u Barseloni. Jer mislim da je to baš podvig za mlađe kategorije. Tim će uvek pre kupiti nekog igrača i platiti da bi mu doneo rezultat, nego da nekog iz mlađeg pogona gurne u prvi tim. Iz baš te moje generacije, ja i još jedan igrač smo igrali. To mi je stvarno bio cilj u Barseloni, video sam koliko igrača nije uspelo iz B tima da pređe u prvi i da se zadrži tu", objasnio je.

"Burek, ćevapi, sarma i naša muzika"

Pored svog posla, posvećenosti košarci Peno ima još jednu ljubav. Zanemario je filmove, serije i za sebe kaže da nije osoba koja kod kuće provodi mnogo vremena. Ipak, ono što je uspelo da ga zadrži u četiri zida je kulinarstvo.

"Kuvam, trenutno kuvam zdravo, ali sam voleo da spremam i nezdravo. Da bi bilo ukusno mora da bude malo nezdravo. Volim da eksperimentišem preko jutjuba, sad je lako i ima dosta koraka."

Iz velikih evropskih gradova u kojima je igrao ne nedostaje mu baš ništa. Ni more, ni plaža, ni topliji krajevi… A, kad je u pitanju Srbija spisak je poduži, ali očekivani: "Burek, sarma, ćevapi", rekao je brzo i setio se još jedne neizostavne stvari: "Naša muzika".

Neizbežno je bilo dotaći se idola. Kao što se kroz celu priču moglo i pretpostaviti dečak u njemu mu je dao zadatak da nastavi da se igra loptom, tako je i mesto uzora izgledalo - oni koji se igraju na terenu: "Medžik Džonson, Miloš Teodosić i Dejan Bodiroga", rekao je, a onda se setio i još jednog važnog uzora: "I Ronaldinjo, igra sa loptom", objasnio je Peno. 

BONUS VIDEO: