Ne znam kako vi, ali sam stava da nikada nisam gledao goru reprezentaciju Srbije, Jugoslavije, jedne, druge, Srbije i Crne Gore, od ove. 

Nije sporan kvalitet igrača, ne može ni da bude kada u timu imaš svetske asove poput Nemanje Matića i Branislava Ivanovića, zvezde u usponu Aleksandra Mitrovića, Lazara Markovića, Matiju Nastasića... 

Laički, bez namere da se mešam u kompleksnost trenerske profesije, jasno mi je da ono što igra Srbija - em ništa ne valja, em ne uliva bilo kakvu nadu u bolje sutra.

Neko će reći da nismo imali ni sreće. Nju tek nismo zaslužili. "Orlići" su na Mundijalitu pokazali kako se dolazi do iste. Zbog toga tim Veljka Paunovića, svi koji iole prate fudbal, porede sa Nemačkom, Holandijom... Realnost srpskog fudbala je, nažalost, Danska i Kopenhagen 13. juna 2015.

Nije mi jasno gde isčezne taj kvalitet kada se obuče dres sa nacionalnim grbom? Gde nestane igra, pa i želja? Kako nema ama baš nikakve ideje? Gde je napadački fudbal kome težimo? Valjda težimo. Zar je svim našim trenerima, od onih iz Partizana i Crvene zvezde, do selektora "zakucano" da na prvom mestu sačuvaju gol, utvrde odbranu sa pet-šest defanzivnih, a napadač, po pravilu samo jedan, šta uradi?

Gde je igra za gol više?

Čini mi se da je to pitanje za tim ozbiljnih psihologa. Jednostvano, "orlovi" su postali fenomen, za izučavanje.

Potajno sam verovao u uspeh i pored svih poraza i pehova. Čitao sam izjave igrača i selektora i u glavi sam već mogao da stvorim sliku sa terena u Kopenhagenu. Napadački i agresivno od početka. Pritisnuti protivnika i odmah mu pokazati zube, da smo došli po tri boda. 

Da sam u velikoj zabludi bilo mi je jasno posle samo desetak minuta utakmice na Parken stadionu.


Igrali smo kao da nas bod sigurno vodi na Euro. a ne da se borimo za "goli" život. Tipično "naški". Mitrović sam u napadu, u sredini gužva kao nikada pre. Dodaju se veznjaci, traže rešenja, a ona ni na vidiku. Lopta konstantno ide unazad. Smaraju. Ne gleda mi se koliko je gadan taj fudbal. Čak, posle toliko godina konačno mogu i pojedine žene da razumem kada da pričaju o dosadi i fudbalu. 

Da li je moguće da nemamo vođu koji će komandovati "svi u napad", posebno u utakmici gde je pobeda imperativ nametnut pre više od pola godine?  

Na klupi ga nemamo definitivno, a očigledno ni na terenu.

Siniša je sve upropastio dok nije skockao tim i dok konačno nismo počeli da igramo fudbal. Nažalost, počeli smo lepo da "pikamo bubamaru" tek kada smo se oprostili od Mundijala u Brazilu. Pomislih, nema veze, žrtvovali smo jedno, ali smo stvorili grupu za mnoga naredna takmičenja. I stvarno mi je tako delovalo leta 2013. posle duela sa Makedonijom. Osećao sam se nekako bezbrižno po pitanju plasmana na EURO. 

A, onda je Siniša pod pritiskom javnosti pobegao, oteran, ne znam ni sam šta se dogodilo s njim, i sve je vraćeno na početak. Ma, kakav početak, zagazilo se u debeli minus. 

Nikada gore!

Srbija tri kola pre kraja kvalifikacija, posle pet utakmica ima jedan bod i teoretske šanse da se plasira na Evropsko prvesnstvo. Iste one koje Angola ima na Mundobasketu za zlato.

Da podsetim, od sledeće godine EURO igraju 24 selekcije, po dve drugoplasirane iz svake kvalifikacione grupe, a one trećeplasirane idu u baraž. 

"Orlovi" će u konkurenciji Jermenije, Albanije, Danske i Portugala biti, verovatno, poslednji ili pretposlednji u grupi. Nijedna od nabrojanih selekcija, siguran sam, nije među Top 10 u Evropi, pa ni Portugal, sve sa Kristijanom Ronaldom.

Idemo sada "Jovo nanovo". Analize, objašnjenja, pravdanja, traženje krivaca, prebacivanja odgovornosti... Na sve to, idealna prilika za opoziciju da još više nagazi Toleta. Konačno imaju i pravi razlog, ako im je zaista stalo do srpskog fudbala, a ne samo do izvora velikog novca.

Krivi su svi! Igrači na terenu, selektori, Dik Advokat i Radovan Ćurčić. Kriv je i Savo Milošević, Tomislav Karadžić, klubaštvo, opozicija. Da li da krenemo od vrha piramide ili odozdo. Svejedno je! 

Srbija ne ide u Francusku, a tome će sledeće leto skoro pola Evrope.