Jedan od najboljih fudbalera Arsenala i momak za koga je i Arsen Venger odlučio da "odreši" kesu imao je mnogo problema u mladosti, ali ga je ljubav ka ovom sportu držala da ne klone duhom. Suočen sa siromaštvom, kao i mnogo drugih južnoameričkih fudbalera, nije imao ni za kopačke.

To ga nije pokolebalo.

"Još uvek volim fudbal. Još uvek sam zaljubljen u ovaj sport...", počeo je priču za BeIn Sports Aleksis Sančez i tako pokazao da i pored novca i velikih rezultata koje je postigao u karijeri, još uvek ima za šta da igra. Nedavno smo pisali i o fudbalerima koji nisu voleli fudbal.

Momak sa severa Čilea fudbalski je stasavao u Kobreloi uz Čarlsa Aranguiza i Eduarda Vargasa, ali su njegovi počeci sa fudbalskom loptom bili vrlo teški.

"Kada sam krenuo sam u školu morao sam da prestanem da igram fudbal. Ali krišom sam ga igrao.“

"Govorio sam majci da idem u školu, a onda čim zađem za ćošak svoje kuće počnem da igram fudbal. Igrao sam u patikama u kojima sam morao da idem u školu, ali zbog igre sam zaboravljao sve probleme koje imamo. Ne bih preživeo da mi lopta nije bila uz mene", kazao je Aleksis.

A onda ispričao tužnu priču kako mu je bilo teško da igra bez kopački i kako je dobio prvi par ove obuće.

"Kao klinac nisam imao kopačke. Svakog dana sam preklinjao majku da mi kupi, ali bili smo jako siromašni i nismo imali novca za njih. Njoj je bilo teško... Jednog dana je otišla kod gradonačelnika mog mesta, Arauko... Posetila ga je u Gradskoj kući i tražila neku vrstu pozajmice kako bi mogla da mi kupi nove kopačke", ispričao je Aleksis uz grč na licu.

Ali bilo je svetla na kraju tunela.

"Već sam se bio i pomirio sa tim da neću dobiti nove kopačke, ali jedne noći ih je u naš dom doneo gradonačelnik. Kada sam ih ugledao, nisam mogao da verujem. Bio sam srećniji od psa sa dva repa (čileanska izreka prim. aut.). Odmah sam ih obuo i izašao napolje da igram. To su bile moje prve kopačke i da ih nije bilo...", ispričao je Sančez.

Za njegov dolazak u Arsenal Arsen Venger je pre dva leta platio 30 miliona funti i nije pogrešio. Pre toga je imao sjajne epizode u Udinezeu i Barseloni, a njegov brat je priznao da je jako ponosan na njega, jer da Aleksis nije jurio svoj san da postane fudbaler morao bi da ostane u svom selu i da bira između rada u rudniku ili pecanja.

Iako danas zarađuje pravo bogatstvo on nije zaboravio na svoje poreklo i kako je došao do ovih visina. Često svraća u svoju opštinu Tokopilju i posetio gradonačelnika ovog mesta, deci je darovao slatkiše i dresove, ali je i uložio u fudbalske terene preko 100 hiljada funti.

Do nekog novog Sančeza...