Ovaj utorak, 27. septembar 2016. godine i 40. rođendan Frančeska Totija vratio je u žižu javnosti debatu o tome kolika je zapravo fudbalska veličina legendarnog kapitena Rome, "Princa Rima", jednog od najboljih strelaca u istoriji Serije A.

Čestitke Totiju, koji je za "vučicu" debitovao 28. marta 1993. godine u Breši, i koji i danas veoma uspešno igra u narandžasto-bordo dresu, umesto kojeg je oblačio samo i isključivo plavi dres reprezrentacije Italije, stižu sa svih strana. Ne bez razloga.

Fudbal je imao i poznatijih i trofejnijih i omiljenijih i nagrađivanijih i skupljih, pa i dugotrajnijih fudbalera od Totija, ali malo ih je od kraja XIX veka bilo vernijih jednom klubu, jednom gradu, jednoj tribini, jednoj ligi, jednoj ideji.

Upravo to što je nastupao samo za Romu, solidnom italijanskom klubu iz grada u kom je rođen, koja je do njegovog debija imala dve titule prvaka Italije i nijednu šampiona Evrope, dok su Juventus, Milan i Inter uveliko bili bogati, mega klubovi sa severa, koji su odlučivali o tome gde će trofeji završiti, koštalo je Totija nekih individualnih, ali i društvenih priznanja, koja su po pravilima pripadala asovima najpopularnijih, i najuspešnijih klubova Evrope.



Osim po podršci navijača i broju publike na tribinama u najboljim danima, Roma ni po čemu ostalom nije mogla, ne može, i dugo, dugo još neće moći da se meri ne samo sa triom sa bogatog severa Italije, već i ostalim moćnicima evropskog fudbala, koji su dominirali od prvog Totijevog dana, do danas: Real Madrid, Bajern Minhen, Mančester junajted, Barselona, itd.

Kao što smo rekli, "vučica" je za 65 godina postojanja, do dolaska "Princa Rima" na scenu, imala osam trofeja, od čega dva "skudeta", a potom za 25 godina njegove karijere osvojila pet trofeja, jedan "skudeto".

"Jedan 'skudeto' sa Romom je kao deset s Juventusom", rekao je trener "te" generacije Rome, Fabio Kapelo, koji je pre toga bio prvak Italije i Evrope s Milanom, Evrope s Realom, a potom prvak Italije i s Juventusom.

Iako se može konstatovati da je Totijeva era ujedno i najuspešniji period u istoriji Rome, daleko, daleko od toga da su to rezultati koji bi mu obezbedili priznanja kakva su tokom karijere dobijali neki njegovi savremenici, a bilo ih je o-ha-ha od 1993. do danas i nabrajanje bi potrajalo do sutra.

Stoga, nagrade i priznanja o kojima su odlučivali navijači, novinari, pa i selektori/treneri, nikada nisu završavali proglašavanjem Totija za najboljeg, delom i zbog toga što su i redakcije, ali i veze ključnih ljudi u evropskom fudbalu, uglavnom bile bliske sa najtrofejnijim klubovima. A, često je osnovni rezon bio da najbolji može biti samo onaj ko je te godine nešto osvojio, o čemu se takođe može diskutovati.



Toti na vrhunci karijere često nije bio ni u startnoj postavi italijanske reprezentacije, kada su prednost dobijali Alesandro Del Pjero, Kristijan Vijeri, Filipo Inzagi, nešto ranije Roberto Bađo, Đanluka Vijali, itd. Igrao je, možda je i to zanimljivo reći, 58 puta za "azure".

Češće od njega, kultni plavi dres nosili su, recimo, Rikardo Montolivo, Đenaro Gatuzo, Đanluka Zambrota, Danijele De Rosi, itd.

"France Football" i FIFA, koji su u međuvremenu proglašavali najbolje fudbalere sveta, kao i UEFA koja je birala najboljeg u Evropi, nisu se bavili Totijem, koji je (samo) dva puta, 2000. i 2003. bio proglašen fudbalerom sezone u Seriji A.

Bilo je tu i uteha u smislu "najbolji italijanski fudbaler Serije A", "najbolji mladi fudbaler Serije A", "gol sezone u Seriji A", ali ništa više od toga.

Možda zbog toga što u Romi, osim u sezoni 2000/01, sa Kapelom na klupi i Gabrijelom Batistutom, Kafuom i Aldairom na terenu (ostali prvotimci "vučice" jesu bili sjajni, ali ne world class fudbaleri), nije imao podršku u vidu najvećih fudbalera Evrope koji su se u različitim razdobljima, shodno snazi i moći Serije A, Premijer lige i Primere, okupljali u klubovima koje smo već nabrojali.

Oni koji ga poštuju, koji cene sve što je uradio za Romu, "kalčo" i evropski fudbal, koji ne gledaju sve kroz trofeje i golove, reći će da je zaslužio više. Oni drugi, kojima su konkretne stvari merodavnije, koji računaju statistikom, koji upoređuju Totijeve i Romine uspehe, možda će reći i da se radi o precenjenom igraču i da je sve to samo mit, koji postoji u Rimu i okolini.


Ali, šta kažu sami igrači?

Javna je tajna da su fudbalerima najdraža priznanja koja dobiju u izborima samih fudbalera, kolega, saigrača i nadasve rivala, što je recimo Nemanja Vidić bio u Premijer ligi dva puta, dok su novinari, menadžeri i zaposleni u engleskoj kući fudbala birali druge.

Ako pitate fudbalere, koji su igrali sa Totijem i protiv njega, on je bio mnogo veći od onoga što mu se pripisuje pred kraj veličanstvene karijere, tokom koje je – za sada – postigao 306 golova na 763 utakmice za Romu i devet na 58 utakmica za Italiju.

Siniša Mihajlović nazvao ga je najvećim italijanskim fudbalerom u poslednjih 25 godina, veliki rival Alesandro Del Pjero, koji je u zlatnim Totijevim godinama "pokupio" skoro sve trofeje i priznanja, smatrao ga je najboljim fudbalerom protiv kojeg je igrao, veliki broj sadašnjih i bivših čelnika najmoćnijih klubova sveta priznalo je javno da je svojevremeno pokušavalo da ga dovede, a među njima su Real, Milan, Inter, itd, međutim najdalje je otišao Luis Figo.

Legendarni portugalski fudbaler, koji ako već pričamo o statistici nije imao mnogo uspešnijih sezona od Totijevih najboljih, ali koji je igrao za Barselonu, Real Madrid i potom kratko i Inter, proglašen je 2000. godine za najboljeg na svetu, dobio je "Ballon d'Or" sa 197 glasova novinara, trenera, selektora, itd, a ispred Zinedina Zidana iz Juventusa koji je dobio 191, dok je 85 glasova dobio Andrij Ševčenko iz Milana.

"Veličanstveni Frančesko, stariš, zar ne? Danas ti je 40. rođendan, sve najbolje ti želim, moj prijatelju", rekao je Figo i dodao:

"I, izvini što sam ti ukrao 'Zlatnu loptu' te 2000. godine. Ti si je zaslužio".

Znate koji je Toti bio te sezone u izboru magazina "France football? Na deobi 14. mesta sa sedam glasova, zajedno sa Frančeskom Toldom, golmanom Fiorentine.

Između ostalih, kreatori fudbalskog javnog mnjenja u Evropi više glasova dodelili su i Zlatku Zahoviču, slovenačkom fudbaleru, u tom trenutku igraču Valensije.

A, onaj ko je na kraju proglašen za najboljeg, eto, smatra da to nije bilo zasluženo...


Upravo od toga smo i počeli priču, da se debate oko toga koliko je Toti veliki neće zaustaviti ni kada jednom odluči da je dosta. Možda će nam tek tada zaista nedostajati, možda ćemo tek tada primetiti.

Kao što je on, Toti, kada je Stiven Džerard (još jedan u nizu fudbalera koji je zbog svoje iracionalne ljubavi i sulude vernosti jednoj boji i ideji radio protiv sebe na polju trofeja, popularnosti i zarade) odlazio iz "svog" Liverpula i napuštao "Klub fudbalskih džentlmena", rekao:

"Stiven Džerard bi bio kapiten mog idealnog tima svih vremena".

Jasno je i zbog čega, iako će se koliko odmah javiti neko i uzviknuti da se isti istom raduje i da zajedno imaju jednu titulu prvaka države i jednu titulu prvaka Evrope.