Teško da je bilo nesrećnijeg čoveka od Antonija Kontea kada je saznao da ključni deo njegovog tima, Nemanja Matić, nije spreman za najvažniji i najteži meč sezone...

Ali, teško i da je bilo zadovoljnijeg od Antonija Kontea kada je video startnih jedanaest Mančester sitija, odnosno odluku Pepa Gvardiole da se Čelsiju suprotstavi sa jednom od "najofanzivnijih postava u istoriji Premijer lige", kako je to naglasio Džejmi Rednap u najavi meča.

Možda je "najofanzivnija postava u istoriji Premijer lige" prejak opis – i, da ga ispravimo, verovatno bi prava definicija bila "najmanje defanzivno orijentisana".


Nije prvi put da su "građani" ove sezone zaigrali u formaciji 3-2-2-3, tako su nastupili i protiv Sautemptona (1:1), i baš u toj utakmici je Gvardiolina ekipa pokazala sve slabosti u defanzivi. Problem je takođe što se igračima Sitija ne dešavaju samo timske greške u odbrani, nego i one individualne.

Za početak hajde da pogledamo formacije i sastave.

U poslednjoj liniji smo gledali Otamendija, Stounsa i Kolarova, ispred njih su bili Gundogan i Fernandinjo, dok su "slobodno kretanje" imali De Brujne i Silva. Klasičnih bekova, a ni onih "wing", kakve koristi Antonio Konte, nije bilo, i zadatak da šire protivničku igru imali su Leroj Sane, koji nema nikakvo iskustvo u odbrambenim zadacima, i Hesus Navas. Istureni napadač bio je Serhio Aguero.

Kada je u pitanju ekipa Čelsija – Gvardiola je još prošlog meseca znao kojih će jedanaest Antonio Konte izvesti na teren. Koristio je uvek iste igrače, delom zbog uigravanja, a delom što ostali ne odgovaraju aktuelnoj formaciji. Od poraza od Arsenala (3:0) - Konte je prestao da koristi formaciju 4-1-4-1 (4-2-3-1) i okrenuo se ka 3-4-3.

Jedini problem, ali ne za Gvardiolu, predstavljala je povreda Nemanje Matića čoveka koji je bio "lepak" između odbrane, sredine, napada.
Sve je radio na terenu, a uz to je asistirao, imao veliku ulogu kod napadanja i branjenja prekida.

Njegovo prisustvo na terenu, kako je to Murinjo jednom rekao – "poput džina", je automatska prednost za ekipu u kojoj nastupa.

Već smo navikli da štoperski trio čine Aspilikueta, Luiz i Kejhil, dok po bokovima deluju Markos Alonso i Viktor Mozes. U odbrambenoj formaciji to je pet pozadi, a u ofanzivnoj trojica. Ispred su igrali Kante i Fabregas, koji je uprkos asistenciji bio jedan od najlošijih na terenu, dok su napred bili Eden Azar, Pedro i Dijego Kosta.

Zašto kažemo da je Konte bio zadovoljan odlukom Gvardiole da zaigra u ovoj formaciji?

Upravo je ova formacija "kao stvorena" za igru njegovog tima. Fudbal koji Čelsi igra od promene formacije nije onaj koji za filozofiju ima "dominaciju posedom", zapravo je to Gvardiolin stil, nego brze kontraudare, "hvatanje" protivnika u zamkama, dobru egzekuciju i "ubistvene" prodore po bokovima.

Siti nije imao bekove koji bi pratili njihove bočne igrače – ali je imao i sreće da je zbog povrede Nemanje Matića, i toga da Sesk Fabregas nije dobar u defanzivnim postavljanjima i igri bez lopte, Pedro i Eden Azar budu dodatno angažovani u odbrambenim zadacima. Pedro se mnogo vraćao, bio čak često u liniji sa Fabregasom, ali je iz igre morao ranije zbog povrede.

Šta je Čelsi pokušao da uradi?

Odmah je napao protivnika i pokušao presingom da natera Siti na grešku i povede.

To bi nateralo rivala da igra ofanzivnije i što bi duže odbrana izdržala – to bi kontre bile veći faktor.

Ali, gola nije bilo, iako je bilo šansi.

Dijego Kosta je iščeprkao loptu Džonu Stounsu, Eden Azar je bio u šansi dva puta, ali je Gvardiolina ekipa sačuvala smirenost i počela da dominira. Plan Čelsija da rano povede i potom "stane iza lopte" se izjalovio, ali nije značilo da je propao. Trebalo je samo da se doradi ili da se sačeka reakcija Sitija.

Posle vrlo loših pola sata Sitija u ofanzivi, gde su se neki igrači sudarali (Gundogan i Silva) – a drugi nisu videli loptu (Sane), pojačani su napadi po levoj odbrambenoj strani Čelsija kojoj obično pomaže Nemanja Matić – i pokušavali su oštrim centaršutevima da pogode Aguera. Nije on postigao gol, ali zato jeste Gari Kejhil koji je odličnu loptu Hesusa Navasa zakucao u svoju mrežu.

Fabregas nije mogao da pomogne Alonsu i on nije uspeo sam da zaustavi Navasa...

Siti je i na ovom meču imao previše "plejmejkera", ili bolje rečeno igrača koji vole da traže rešenja – a manje onih koji ih sprovode u delo, i falio je broj pokušaja iz daljine. Čini se da je tek Keleči Ihenačo prvi pokušao u finišu meča...

Upravo je to metoda kojom je Poketino u prošlom kolu na početku meča u potpunosti izbacio Čelsi iz ritma i hvatao igrače u raskoraku, van pozicije... Teško je izračunati gde će se lopta odbiti nakon šuta, a posebno je teško petorici igrača da drže "ofsajd liniju" u tako osetljivom trenutku. Pravovremena pritrčavanja, naročito kada imate toliko igrača u ofanzivi, bila bi od velike pomoći.

Ekipe koje u derbijima povedu obično uspore ritam i tako pokušaju da dobiju rivala, ali ne i Mančester siti koji je po svaku cenu želeo do gola – igrali su kao da su oni tim koji gubi.

Nije bilo pod moranje da se Gvardiola povuče sa timom koji ima na terenu, jer taj tim, ali i Pep, nisu "predodređeni" za to, ali je morao da menja nakon poluvremena u kom je njegova odbrana bila ranjiva i ipak nije popustila.

Čelsi je to iskoristio i dugom loptom Seska Fabregasa za Dijega Kostu, najboljeg napadača u Premijer ligi, lako došao do pogotka. I u tom trenutku je odbrana Sitija delovala amaterski i izigrano, uopšte nisu uspeli da sakriju defanzivne slabosti dominacijom u posedu i šansama pred golom.

Može se reći da Gvardiolinoj ekipi fali malo karaktera, liderstva na terenu i odmah nakon primljenog gola videlo se da se nervoza uvukla u njihovu igru. Tome su doprinele i sudijske odluke za koje su oni mislili da idu u korist Čelsija...

Osim defanzivnih grešaka može se reći i da je egzekucija velika "boljka" Sitijevih igrača.

U Pepovoj Barseloni su igrači nakon promašaja bili opušteni i verovali u onu "ma, ući će jedna", dok u Sitiju, valjda i zbog karaktera igrača i velikih očekivanja sa tribina, svaki promašaj znači ubrizgavanje nervoze u krv. Tako je bilo nakon pokušaja Aguera, intervencija Kejhila, Mozesa i Kurtoe, kao i posle prečke Kevina de Brujnea.

Velika frka i na kraju kada su igrači Sitija izgubili živce, a Aguero i Fernandinjo "pocrveneli".

Čelsi je odigrao kao u Kup takmičenjima kada na gostujući teren dođete sa prednošću od 1:0 i čekate da vaš rival povuče prvi potez, a onda da otvorite jednu kontru i postignete gol koji se vredi kao dva. Mirno, staloženo, prava šampionska igra "plavaca" koji su imali plan meča i samopouzdanje u metode rada Antonija Kontea i formaciju koja se pokazala kao pun pogodak.

Savršene kontre i pogoci Vilijana i Edena Azara, na kraju za pobedu, su "posledica" odličnog rada na treninzima i "osećanja na terenu". Mali milion puta su igrači Čelsija "okrenuli čuvara" i onda iz prve odigrali za saigrača dok su igrači Sitija zaboravljali na odbranu i mislili "čiji je to zadatak bio". Premalo ih je mislilo o sopstvenoj mreži, pa čak i golman Klaudio Bravo koji se ni danas nije istakao.

Uvođenje Turea, za dominaciju u "fizici" na sredini terena, Klišija, za promenu formacije, i Ihenača, za potpunu ofanzivu, nije mnogo doprinelo jer je za te poteze već bilo kasno u ovoj odličnoj utakmici.

Gvardiola nije poput drugih trenera i teško da će odustati od ovakvih inovacija, prosto jer će dati rezultat u bar 80% utakmica koje njegov tim bude igrao, ali je jasno da mu je ovo najteža sezona u karijeri i da je Premijer liga najteže takmičenje u kom je učestvovao.

Možda će neki reći i da je Čelsi imao sreće u ovoj utakmici, ali nije loše podsetiti da su "plavci" postigli četiri pogotka, jedan iza Kurtoe, a Mančester siti nijedan.

Teško da je to samo sreća...

Primiti jedan gol manje je nekada lakše nego postići pogodak više.

(Milutin Vujičić – MONDO)