"Micho coach": Afrički fudbal je holivudski film!

Imao sam priliku da u tri navrata obilazim Egipat i jednom Maroko. Sva četiri putovanja bila su motivisana fudbalom i tokom njih nekoliko puta mi je pomenut Milutin Mićo Sredojević ili jednostavnije - "Micho coach".

Nisam imao pojma o kome je reč. Shvatio sam da je u pitanju fudbalski trener iz Srbije, ali nisam se previše obazirao na to jer nije vodio klubove koji su bili u mom centru pažnje. Moram priznati, pogrešio sam što se nisam više zainteresovao.

Tek kada se početkom septembra 2016. Srbijom pronela vest da je trener iz Prokuplja odveo reprezentaciju Ugande na Afrički kup nacija posle dugih 39 godina čekanja, shvatio sam ko je zapravo Milutin Mićo Sredojević, 47-godišnji fudbalski strateg (mada u ovom slučaju slobodno mogu da iskoristim reč koju izbegavam, osim kada pominjem nekolicinu trenera iz najvećih svetskih klubova i reprezentacija - stručnjak).

Zahvaljujući nadimku koji koristi na Twitteru, Sredojević je poznat kao "Micho coach", a zahvaljujući svom radu, taj nadimak je postao prepoznatljiv širom Afrike.

Otud i ne čudi što ga pominju Egipćani i Marokanci, iako (još) nije radio u tim zemljama.

Kada je 2001. napustio Srbiju, Sredojević je otišao u Ugandu. Zatim u Etiopiju, Južnu Afriku, Tanzaniju, Sudan, Ruandu, a 2013. se vratio u Ugandu, gde je i danas.

"Bio sam u 50 od 54 afričkih država. Stvarno sam video i doživeo svašta tokom 15 godina koliko živim i radim na ovom kontinentu", počeo je Sredojević svoju priču u intervjuu za MONDO.

"Raditi u afričkom fudbalu je holivudski film! Ali, ne onaj animirani, već akcioni triler sa primesama tragikomedije od koje ne znaš da li ćeš da umreš od smeha ili da kukaš na sav glas. Kada bih svaki preživljen detalj ispričao, ljudi bi me proglasili ludim i ubeđivali da je to nemoguće. Meni je posle svega rad ovde posao zabavan, pa sam počeo da se vrhunski zabavljam, ali po neki put molim Boga da ne poludim, ako je to ikako moguće", iskren je selektor Ugande, zvanično najbolje afričke reprezentacije u 2016. godini.

Objasnio nam je i kako se sporazumeva sa fudbalerima i drugim saradnicima.

"Generalno na engleskom jeziku, a govorim i razumem glavne jezike Istočne Afrike, tako da ne mogu da me 'prevedu žednog preko vode'", našalio se i konstatovao:

"Sve je to postala rutina, uz Tantalove muke u početku".

Odlazak u inostranstvo zbog posla nikome nije lak, a posebno ne nekome ko se seli iz Evrope u Afriku. Sredojević nam je ispričao kako se on snašao.

"Da bi se neko ozbiljno bavio trenerskim poslom u Africi, mora da nosi sebe i svoju zemlju, kao ja Srbiju, u srcu i duši. Svemu ostalom potrebno je prilagoditi se - tradiciji, kulturi, stilu života i navikama. U trenerskom poslu nije bitno koliko znate, već koliko to znanje umete da prenesete na druge, a to je nemoguće uraditi bez poznavanja najsitnijih detalja prethodno nabrojanih stavki. Tako sam ja preživeo u Africi 15 godina, a za to vreme je došlo i otišlo 78 inostranih trenera, jer nisu poštovali pomenute principe".

Afrički fudbaleri poznati su po odličnim fizičkim predispozicijama, međutim, ne i po taktičkoj obučenosti.

"Strahovito je teško raditi na taktici sa afričkim timovima, zato što su igrači sirov materijal koji je neobučen, jer kasno kreću sa osnovnom fudbalskom obukom ili je, čak, uopšte nemaju. Dešavalo mi se da imam igrače u reprezentaciji koji nikada nisu bili u ozbiljnom trenažnom procesu. To je velika muka, jer onda sa njima moraš da radiš pripremu za takmičenje i fudbalsku edukaciju. Kada si duže svemu u tome, vremenom izgradiš mehanizam koji na najbrži način stvara ličnosti i igrače, pošto su ti momci kao sunđer koji, uz pravi sistem rada, brzo upija".

Saznali smo i da je fudbal u Africi podeljen na četiri zone.

"Imate severnu, arapsku zonu, gde su igrači idoli navijača i svuda su poštovani, jer su prošli 'sito i rešeto'. Među najpoznatijima su čuveni Mohamed Abutrika, moj lični i veliki prijatelj, i Esam El Hadari. Zapadna Afrika ima najveći kvalitet, jer odatle dolaze Drogba, Eto, Esjen... Na jugu je Južna Afrika 'zaljubljena u sebe', pošto ima najbolje uslove za rad, ali baš zbog preteranog samoveličanja, ne uspevaju da dostignu vrhunac. Najbolji igrači iz te zone igraju za Zambiju ili Zimbabve, pošto su tamo 'gladni uspeha' i sa mnogo više motiva i odlučnosti pristupaju fudbalu. Ovaj 'moj', istočni deo Afrike je 'uspavani džin', koji je 60-ih i 70-ih godina prošlog veka bio jak, ali je onda nestao sa fudbalske mape (poput Mađarske u Evropi). Sada se ponovo budi i hvata priključak sa drugim zonama, mada su severna i zapadna prilično odmakle", analizirao nam je Sredojević.

Posebno nas je zanimalo kakav status Mićo ima u Ugandi, čiju reprezentaciju je posle 39 godina odveo na Afrički kup nacija, koji počinje 14. januara.

"Izliv emocija koje smo doživeli moji fudbaleri i ja kada smo se i zvanično plasirali na završni turnir u Gabonu je nešto fantastično! Ne postoje reči kojima bih mogao to da opišem. Tako nešto stvarno treba doživeti", prisetio se Sredojević.

"Uganda je zemlja u kojoj je 70 odsto stanovništva mlađe od 40 godina, što znači da su se tek rodili kada je njihova fudbalska reprezentacija poslednji put igrala na najvažnijem takmičenju u Africi. Ti ljudi nikada nisu imali priliku da slučaju svoju himnu na Afričkom kupu nacija i kada im je to konačno omogućeno, teško je opisati kako su se ponašali i koliko im je bilo drago".

Apetiti su, međutim, naglo porasli...

"Problem je što kod njih ne postoji sredina, pa su ambicije odjednom mnogo veće i moram da ih smirujem i 'spuštam loptu', gledajući u realnost. Ako mnogo obećavaš, brzo ćeš od pukovnika postati pokojnik, a ja to ne želim", jasan je selektor reprezentacije koja je 1978. godine bila drugoplasirana na svom kontinentu, a 1962. četvrtoplasirana.

Ovaj put, čak i prolaz kroz grupu biće senzacija. Rivali Ugandi su Gana, Egipat i Mali.

"U grupi smo sa Ganom koja je od 2008. uvek u top četiri reprezentacije afričkog fudbala, pa samim tim nose breme favorita. Egipat je rekorder sa sedam titula, ali nije učestvovao na prethodna tri turnira, tako da je 'gladan' rezultata. Mali je aktuelni prvak sveta u uzrastu do 17 godina i treći u uzrastu do 20 godina, a na prethodna tri AKN dva puta je bio treći... Nalazimo se u pravoj 'grupi smrti', ali nemamo šta da izgubimo, a možemo mnogo da dobijemo", objektivan je Sredojević.

Što se tiče favorita za pehar, istakao je tri ekipe.

"Gana, Obala Slonovače i Senegal mogli bi da stignu do kraja".

Kada su u pitanju ciljevi Ugande, Mićo želi da njegovi igrači "ostave srce na terenu".

"Ekipa ide u Gabon da sačuva svoj identintet, koji podrazumeva davanje maksimuma na terenu. Najvažnije je da budemo borbeni i srčani, a nadam se da nas fudbal u tom slučaju neće izdati i da će nam vratiti kroz rezultat. Želimo da unapredimo nivo igre, ali ne možemo da pretimo rivalima, već idemo korak po korak. Prvi cilj je da posle 39 godina Uganda postigne gol na AKN, pa onda da osvoji prvi bod, ostvari prvu pobedu, prođe grupu, a dalje je sve moguće...", pričao je zagledan u budućnost.

Pripreme Ugande za Afrički kup nacija počele su 19. decembra, na Svetog Nikolu, što nije bila slučajnost.

"Svakako da ima simbolike to što smo počeli pripreme, odnosno krenuli na put, uz Svetog Nikolu - zaštitnika putnika. Mnogo negativnih stvari ima oko nas, a ja se lično branim verom u Boga", objasnio nam je Sredojević i otkrio jednu zanimljivost:

"Pre i posle svake aktivnosti ekipe molimo se uz tri molitve. Jednu hrišćansku, igrač zadužen za hrišćane izgovara je na lokalnom jeziku, jednu islamsku, izgovara je igrač zadužen za muslimane i jednu na srpskom, uvek druga u zavisnosti od prilike, koju ja izgovaram. Ovo može nekome da zvuči smešno za evropske prilike, ali to je navika na koju sam se ja samo nadovezao".

Kao što je i pomenuo na početku teksta, upravo to prilagođavanje lokalnim obijačima je pomoglo Milutinu Sredojeviću da već 15 godina uspešno radi i živi u Africi.

Bez obzira koji rezultat Uganda ostvari na predstojećem Afričkom kupu nacija, nadamo se da će srpski stručnjak nastaviti da unapređuje tamošnji fudbal.