Bora Milutinović za MONDO: Bez ofsajda nema magije

Dokle više...

Ukucajte na Guglu ’promene pravila’. Prvo vam izbacuje odbojku. Posle toga košarku. Zatim istoimeni film. A nudi vam i opciju glasovnih ’promena pravila’.

Čak ni računar ne priznaje fudbalske eksperimente. Bar ih ne prepoznaje na prvi pogled. Nije ni čudo.

Punih devet decenija postojala su jedna te ista. Jedinstvena Pravila igre. Jasna i precizna. Dosledna. Nepromenljiva.

Ne plaše me izjave Infantina ili Čeferina. U kopačkama i ne smete na Pravni fakultet. Ali, predlozi Labuda iz Utrehta oduzimaju dah.

Zar i ti sine Brute. Trostruki osvajač Zlatne lopte, a uperio oružje u fudbal. More Marko, ne ori drumove.

Vrag je odneo šalu. Vreme je da se preispitaju stavovi. Ako sam u zabludi, zašto bih gazio oranje?

"Ma kakve promene, fudbal i jeste savršen zbog svoje jednostavnosti", uzdah olakšanja. Dobro je. Pazite, nisam pozvao bilo koga. Glas razuma stiže od čoveka koji je ispisao istoriju Svetskog prvenstva. Legendardni Bora Milutinović.

"Sećam se seminara selektora koji je FIFA organizovala ’94 u Americi. Još tada su nam predložili određene promene u Pravilima igre, ali je reakcija bila negativna. Čisto sumnjam da će i ovoga puta biti konkretnih akcija. Internacionalni bord veoma teško aminuje predloge i verovatno postoji razlog zašto je to tako".

Učesnik pet Mondijala sa pet različitih reprezentacija. Teško da na planeti postoji kompetentnija osoba za razgovor na ovu temu.

"Mene zanima zašto u toj Komisiji koja predlaže izmene i dopune nema trenera koji su ostavili pečat u svetskom fudbalu. Tu mora da bude mesta za jednog Biljarda. Ili za Karlosa Alberta Pareiru koji je poput mene bio na pet završnih turnira. To su treneri vizionari. Poput našeg Antića koji je od Ćavija napravio jednog od najboljih plejmejkera u istoriji fudbala. Valjda mi najbolje znamo šta je potrebno fudbalskoj igri i da li je nešto suvišno".

Ukidanje ofsajda. Penal sa 25 metara. Pet ličnih. Efektivno vreme. Narandžasti karton. Meč na četvrtine. Samo neki od ’bisera’ Marka van Bastena.

"Od svega toga, glasam samo za penal. Deluje mi zanimljivo, jer bi tehnički kvaliteti igrača došli više do izražaja. Tu imate i vođenje lopte, kontrolu, brzinu, koordinaciju pokreta, završnicu... Ne samo zalet i šut kao kod jedanaesterca. Amerikanci su to imali ranije, ali je ukinutio. Meni nešto drugo smeta, ali vidim da to niko ne uzima u razmatranje".

Opa. Ovo već ima smisla. Istinska trenerska legenda svakako ima legitimno pravo da predloži amandman.

"Znate li ko je najodgovorniji za rezultat utakmice?"

Uglavnom trener.

"Bravo. A koliki je uticaj trenera u toku igre na dešavanja na terenu? Minimalan. Vodio sam ekipe na velikim stadionima širom Meksika i Amerike. U tom grotlu 80.000 duša ne čujete ni svoje misli, a kamoli igrače. Uveo bih dva trenerska tajm-auta. Neka traju po minut. Sasvim dovoljno. Imaš dva minuta na raspolaganju da okupiš ekipu i sugerišeš na određene korekcije u taktici. Zašto nam dvoranski sportovi ne posluže kao primer? Trener mora da uspostavi bliži kontakt sa igračima i u toku tih 90 minuta. Ne samo u svlačionici".

Interesantan predlog. Jednostavan za aplikaciju, a ne dovodi do tektonskih poremećaja u fudbalu. Poput ukidanja ofsajda.

"Zavirite malo u arhivu i nađite utakmicu Zvezda – Partizan od pre 50-ak godina. Pokušali su da eksperimentišu bez nedozvoljene pozicije. Znate li na šta je ličio meč? Ni na šta. Mislim da je Zvezda slavila sa 7:2 ili 6:3, ali to nije ni važno. Nije bilo ni traga od igre. Samo ispucavanje sa svoje polovine pred šesnaesterac protivnika. Tu vam ne treba nikakva taktika. Bitno je da imate špica koji ume da hoda. Pošaljete ga napred i naredite defanzivcima da ga gađaju dugim loptama. Ako je on dovoljno vešt i fizički moćan da se izbori sa štoperima, eto i pobede. A šta je sa igrom na sredini terena? Gde su tu lepi potezi, driblinzi, kombinacije... Fudbal je strategija i kao takav izaziva pažnju miliona ljudi širom planete. Nemojmo ga dezavuisati".

Ubismo mu dušu.

"Baš tako. Vama je lakše da se izrazite, ja ne mogu na španskom da nađem adekvatan termin. Ali, Vi ste uboli u centar. Ubijamu dušu fudbalu. Moramo da budemo svesni da ne postoji perfektna sportska disciplina".

Razmišljamo isto. Zato mu mirne duše iznosim narednu temu. Odgovor znam unapred. I radujem mu se...

"Nisam za video tehnologiju. Može ’goal-line’, ali sve drugo nema smisla. Sudija je čovek i ima pravo na grešku. Kao svi akteri na terenu. U sportu ne postoji perfekcija".

Kinezi joj teže uz pomoć miliona. Toliko su osetili moć, da već maštaju o najvećim dometima. Žele organizaciju Mondijala 2030, a svetsku titulu najkasnije do 2050.

"Ako je tako, moraju više da vode računa o svojoj deci. Uz dužno poštovanje skupim igračima iz inostranstva, oni pod hitno treba da se posvete razvoju domaćih fudbalera. Rezultati reprezentacije ne ulivaju optimizam. Kada su me pitali krajem prošlog veka šta im je neophodno za uspeh, odgovorio sam da imaju sve osim jedne sitnice".

Koje?

"Bore Milutinovića".

Poslušali su i nisu se pokajali. Srbin ih je odveo na Svetsko prvenstvo 2002, uz seriju pobeda na kojoj su mogle da pozavide i najjače evropske reprezentacije.

"Da se razumemo. Nemam ništa protiv njihovog manijakalnog ulaganja u fudbal. Čujem da ih Konte kritikuje zbog suludog trošenja novca, ali zar nisu njegovi Italijani to isto radili 80-ih i 90- godina. Oni su se isto razbacivali i dovodili Platinija, Zika, Maradonu... Fudbal je biznis. Koliko para toliko muzike. Dok im je kesa puna, neka sviraju koliko hoće".

Ali bata Boro, pare kvare ljude.

"To je laž. Ne poznajem čoveka koga je novac iskvario. Bitan je način na koji ga trošite, a to već zavisi od mentaliteta. Kinezi imaju viziju, a da li je ona realna i adekvatna, samo vreme može da pokaže".

Vremena koliko hoćete do 2026. Tada dobijamo odgovor na još jedno pitanje. Koliko je Infantino imao ozbiljnu ideju.

"Mogli su da organizuju Svetsko prvenstvo i sa 198 reprezentacija. Razumem potrebu da se što više zemalja uključi u fudbalsku priču i postane deo planetarnog spektakla. Fudbal se voli na isti način u svim delovima sveta. Vremena se menjaju. Danas je ekonomski interes veći nego što je bio pre 15 ili 20 godina. Ali, kvantitet obično ne donosi kvalitet. Plašim se da ovo sa 48 učesnika nije najbolje rešenje. Uopšte ne sumnjam u namere predsednika FIFA, ali videćemo koliku će podršku imati od onih koji se nešto pitaju u fudbalu".

Recimo, Nemačke. Oni su jedini izrazili neslaganje. A njihova reč zaista ima posebnu težinu.

"Kada neko savršeno organizuje sve ono čega se dohvati, onda znači da se razume u materiju. Oni su perfektni u svemu. Verovatno znaju razloge zašto su protiv novog formata. Ne slažem se sa njima da iza svega stoji politička odluka. Više je reč o ekonomskoj prirodi problema. Fudbal se pretvorio u industriju. Infantinov motiv je očigledan. Što više nacija plasmanom na Mondijal reši svoju egzistenciju, bolje po fudbal. Da mi je samo da poživim dovoljno dugo, da se lično uverim koliko je bio u pravu".

Rusija je na pragu. Ni Katar nije daleko. Živo nas zanima ’novembarsko’ Svetsko prvenstvo. Zimski marš na Zlatni globus:

"Ništa tu nema neobično. Čovek se na sve navikne. Verujte mi na reč, biće to Mondijal iz snova. Katar je toliko mali, da ćemo u toku dana moći da pogledamo dve do tri utakmice. Stadioni su grandiozni i postoje svi uslovi za uživanje u spektaklu. Samo da i domaćin napravi snažan tim i sve će još više dobiti na značaju".

Mogla bi i Srbija da zablista u Dohi.

"Put do Rusije i Katara vodi preko Gruzije. Dakle, samo preko prve sledeće utakmice. Imamo kvalitetan tim i sposobnog selektora. Nema razloga za brigu. Gledam sve utakmice i siguran sam da će ogroman potencijal doći do izražaja. Nismo slučajno svetski prvaci u omladinskom uzrastu. Ključna je timska odgovornost. Moramo da budemo svesni da se do uspeha može samo uz ponašanje, energiju i atmosferu koji su vladali kod Veljka Paunovića".

Uporno tragamo za selektorom mlade reprezentacije, a Veljko nam radi daleko od Srbije.

"To je njegova odluka. Imao sam sreće da radim u Americi i smatram da to iskustvo može samo da mu bude od pomoći u karijeri. Fudbal se ne igra samo u Evropi. Jedino je problem što njegov Čikago nema tradiciju kao neki drugi klubovi u MLS ligi. Nije važno koju zemlju odaberete, već kakva je organizacija kluba u kome radite".

Nema nas mnogo ni u Evropi. Svega tri srpska stručnjaka u Ligama petice (Mihajlović i Vasiljević). Plus Janković, Jokan i Ivić.

"Promena filozofije odražava se i na struku. Naš problem je u menadžerima i ljudima koji treba da nas izreklamiraju u svetu. Kina je najbolji primer. Puna su nam usta čuvene jugoslovenske škole fudbala, a u Kini nam radi samo Piksi Stojković. Ponekad je promocija važnija i od samog kvaliteta. Zato nam trebaju sposobni menadžeri koji gledaju šire interese".

Apropo... Srpski trener 2016. godine. Zalog za budućnost. Možda i za reprezentaciju:

"Piksi je već napravio sjajnu trenersku karijeru. Sve zavisi šta ljudi koriste kao parametar kada ocenjuju nečiji rezultat. Nije lako sa jednim prosečnim timom osvojiti šesto mesto u kineskom prvenstvu. Njegov Gvangžu nema istu ekonomsku moć kao timovi koji se nalaze u vrhu azijskog fudbala. Pritom je osvojio i titulu sa Nagojom u Japanu. Svaka mu čast".

Meksiko, Kostarika, SAD, Nigerija, Kina. Ko bi rekao da će ove nacije ikada imati nešto zajedničko.

Imaju.

I te kako.

I ponosni su na njega.

Na ambasadora Svetskog prvenstva u Kataru.

Na ambasadora srpskog fudbala u svetu.

Jedan jedini. Neprevaziđeni. Bora Nacionale.

***Posebna zahvalnost Slavku Matiću na fotografijama!