Sećate li se kada je prvi put spomenuto da će se Srbija kandidovati da bude jedan od domaćina Svetskog prvenstva u fudbalu? Sećate li se koliko smo bili naivni što smo mislili da je to samo priča za "sakupljanje poena"?
Kako smo se samo prevarili...
Srećna vam Nova 2030. godina! Ovo je godina u kojoj svetski fudbal dolazi u Srbiju!
I mi se nekada zapitamo da li je zaista moguće da je domaćinstvo pripalo nama i našim prijateljima iz regiona.
Ali svašta se izdešavalo u prethodnih deset godina.
Kao da se ceo univerzum potrudio da zajedno sa Grčkom, Bugarskom i Rumunijom postanemo domaćini Mundijala i to jubilarnog, na 100. godišnjicu od čuvenog Montevidea.
Ujedinjeno Kraljevstvo se već više od decenije muči sa posledicama Bregzita. Njihov izlazak iz Evropske Unije je zajedničku kandidaturu sa Republikom Irskom učinio nemogućom još 2023. godine, dok se u Škotskoj i dalje traži novi referendum za izlazak iz UK. I čini se da su tome daleko bliži nego 2014.
Politička situacija na Ostrvu je mnogostruko napetija nego 2018, kada je nekadašnja premijerka Tereza Mej dala javnu podršku kandidovanju za Mundijal 2030.
Aleksandar Čeferin, danas legendarni predsednik UEFA koji je uspeo da pametnim vođenjem te organizacije pomogne podizanje nivoa fudbala u dobrom delu istočne Evrope, želeo je još 2018. da evropska kuća fudbala podrži organizovanje Mundijala u zemljama UK i Republike Irske.
Ipak, 2022. godine, kada je na glasanju za domaćine EURO 2028. svesrdnu prednost dao Španiji i Portugalu, Čeferin nije ni slutio da će samo godinu dana kasnije britanska kandidatura za SP 2030. pasti u vodu pred konačnim i dugo čekanim izlaskom te zemlje iz Evropske Unije.
Time su otpale dve evropske kandidature. Španci i Portugalci su se već obavezali UEFA za organizovanje Evropskog prvenstva i FIFA je na njih morala da zaboravi. Kandidatura "balkanskog kvarteta", kako će biti poznata u širem fudbalskom diskursu, ostala je jedina evropska kandidatura.
Maroko je posle gubitka trke za domaćinstvo SP 2026. odmah postao kandidat za 2030, ali nove tenzije na severu Afrike nisu pomogle njihovoj zajedničkoj kandidaturi sa Alžirom i Tunisom. Izgleda da ih je novo petljanje američke administracije u tamošnju politiku još jednom debelo koštalo...
Kinezi su još odavno odustali od ideje da se kandiduju usled nešto uzdrmanije situacije u vladajućoj Komunističkoj partiji, rešeni da sačekaju prvu narednu priliku za organizovanje Mundijala.
Južnoamerička kandidatura, koju su Argentina i Urugvaj predvodili sa Paragvajem i Čileom, ostala je kratkih rukava u trci protiv "evropske četvorke".
Lobiranje UEFA i njenih 50 i kusur članica je pokrenulo lavinu u korist evropske kandidature, dok su i brojne azijske fudbalske federacije prednost dale Balkanu.
Razlog je bio jednostavan - da je Južna Amerika pobedila i dobila SP 2030, bilo bi jasno da će organizaciju Mundijala 2034. morati da dobije neko iz Evrope, umesto što su je u proleće 2028. udruženim snagama dobile Kina, Japan i Južna Koreja.
U velikoj meri pomogla je i činjenica da je Srbija već više od deset godina bila faktor stabilnosti u regionu i da je 28. juna 2024. godine Evropska Unija ozvaničila predlog da Srbija postane njena članica 1. jula 2028.
Mada, ni plasmani Srbije u četvrtfinala Mundijala u Kataru i Eura 2024. u Nemačkoj nisu odmogli...
Deset gradova u četiri balkanske zemlje podneće najveći teret organizovanja predstojećeg Mundijala, a Beograd će uz Atinu biti jedini grad sa dva stadiona domaćina.
Zahtevni uslovi FIFA za dobijanje organizacije njenog najvećeg takmičenja značili su da je Srbija (kao i tri preostale zemlje) postala veliko gradilište od trenutka kada je u jesen 2024. doneta konačna odluka o domaćinstvu.
Mundijal 2030. održaće se u Beogradu i Nišu (Srbija), Atini i Solunu (Grčka), Bukureštu, Klužu i Temišvaru (Rumunija), kao i Sofiji, Plovdivu i Varni (Bugarska). Srbija i Grčka imaju po dva grada domaćina, ali i po dva stadiona domaćina u svojim prestonicama.
Procenjuje se da su četiri države zajedno potrošile oko devet milijardi dolara za organizaciju celokupnog takmičenja. To je ujedno i najjeftinije Svetsko prvenstvo još od Južne Afrike, za koju se navodi da je pre 20 godina izdvojila bar dvostruko manje novca.
Srbija je radila naporno i Beograd je za ovo takmičenje morao da napravi dva kompletno nova stadiona, dok su još ranije nikli oni nešto manji, na inicijativu vrha države - u Leskovcu, Kraljevu i Loznici.
Nacionalni stadion, o kojem se pričalo još od 2018, izgrađen je u blizini surčinskog aerodroma i sa 60.000 mesta, između ostalog, biće domaćin jednog polufinala i utakmice za treće mesto. Njegova velelepnost očarala je i zvaničnike UEFA, pa će se upravo na njemu odigrati finale Lige šampiona 2032. godine.
Kako je u Atini renoviran Olimpijski stadion, koji će umesto 71.000 sada primati neophodnih 80.000 mesta, on će biti domaćin prve i finalne utakmice Mundijala.
Drugi stadion u Beogradu je kompletno renovirani stadion "Rajko Mitić", prilagođen najmodernijim standardima. Kapaciteta je 50.000 mesta, što je nešto manje u odnosu na staru "Marakanu" i na njemu će se igrati jedna četvrtfinalna utakmica.
Ipak, ispostavilo se da su klupska obećanja sa kraja 2019. bila održana i da je Crvena zvezda dobila neverovatan stadion. Doduše, umesto planiranih 200.000.000 evra, koštao je dvostruko više.
Takođe, sada i Beograd na svim svojim opštinama ima izgrađenu kanalizacionu infrastrukturu, što je bio jedan od kapitalnih (nefudbalskih) projekata.
I Niš je dobio najmodernije fudbalsko zdanje. Na mestu starog stadiona "Čair" izgrađen je novi, kapaciteta 40.000 mesta, koliko iznosi minimum postavljen od strane FIFA. Njegova lokacija odabrana je iz nekoliko strateških razloga - zarad ekonomskog "podizanja" juga Srbije, ali i zbog blizine Sofije i Soluna.
Čelnici projekta kažu da će polovina tribina novog "Čaira" moći da bude razmontirana i iskorišćena za druge nove stadione, a da će Radnički Niš tako imati stadion sa realnijim kapacitetom za korišćenje u "Barclays" Superligi Srbije.
Aerodromi u oba srpska grada domaćina bili su značajno prošireni u prethodnih pet godina, sa novim terminalima, kako bi mogli da prime rekordan broj turista koji se očekuje. Hoteli u Beogradu i naročito Nišu su napravili veliki "bum", broj soba za turiste je sada mnogostruko veći, ali je hotelska infrastruktura poboljšana i u Novom Sadu, Vranju, Pirotu i Smederevu.
Organizacija Mundijala je takođe zahtevala da četiri države pripreme baze za svaku od 48 reprezentacija učesnica, u koje su uključeni fudbalski tereni i hoteli, kao i jednu bazu za sve arbitre.
Tako su "novo ruho" u ovom aspektu samo u Srbiji, uz već postojeću Staru Pazovu, dobili Novi Sad, Palić, Kovilovo, Smederevo, Zrenjanin, Kruševac, Zaječar, Jagodina, Leskovac...
Ulazak Srbije u Evropsku Uniju je olakšao kretanje između sve četiri države domaćina, što je i bio vrlo važan uslov da bi turnir mogao da bude nesmetano organizovan.
Srbija je dodatno liberalizovala birokratske procedure za ulazak u zemlju, donela nove zakone o radnicima i radnim dozvolama, kao i oslobodila FIFA brojnih poreza tokom organizovanja takmičenja.
Izgrađeni su novi autoputevi, pre svih onaj od Beograda ka rumunskoj granici preko Vršca, dok je nekoliko stotina miliona evra bilo izdvojeno za poboljšanje generalne putne infrastrukture, najviše na jugu i istoku Srbije, uključujući i puteve od Smedereva ka Negotinu, do granice sa Rumunijom, u pravcu Bukurešta.
U Srbiju će se tokom leta sliti rekordan broj turista. Procenjuje se da će tokom tih mesec dana zemljom proći oko 400.000 ljubitelja fudbala.
Samo u grupnoj fazi, mečeve u Beogradu i Nišu će igrati branilac trofeja Brazil, Španija, Argentina i evropski šampionHolandija, dok će Srbija u grupi E na svojoj teritoriji igrati protiv SAD i Novog Zelanda. Trebalo bi da se izabranici Aleksandra Kolarova bez većih problema plasiraju u šesnaestinu finala i potom nastave dalji pohod na visok plasman.
Eto, to se sve izdešavalo u ovih desetak godina, otkako je naša zemlja istakla želju za kandidaturom. Rekoh vam da smo prešli veliki put.
Ne verujete mi? Ma nemoguće...
Šta me je odalo?