/Piše: Nebojša Šatara, Mondo.ba/
Kad biste pitali navijače zagrebačkog Dinama, ko je najbolji fudbaler u istoriji kluba sa "Maksimira", verovatno bi najveći broj njih kao iz topa pomenuo ime Marka Mlinarića, veznog igrača koji je bio najzaslužniji za titulu "modrih" u velikoj Jugoslaviji.
Legendarni "trener svih trenera" Miroslav Ćiro Blažević je 1981. godine ušao u Dinamovu svlačionicu i dao modru desetku "Mlinki", uz reči da nju nose samo najbolji, a on je to nesumnjivo bio u toj generaciji Zagrepčana, koji su godinu kasnije postali jugoslovenski šampioni.
Danas, kao šezdesetogodišnjak i dalje je na "Maksimiru", radi sa decom i otkriva buduće zvezde hrvatskog prvaka, ali se užasno retko pojavljuje u medijima u Zagrebu.
Kamoli u tzv. regionu, što je svojevrstan eufemizam za prostor bivše Jugoslavije.
"Često mi prigovaravaju da se retko oglašavam u javnosti iako imam dosta poziva sa televizija i drugih medija, ali više mi ne treba publicitet. Ovakav intervju mogu dati i neke kratke izjave, ali neka gostovanja i tako, priznajem da sam malo umoran od toga. To je razlog zbog kojeg me nema previše ni na televizijama, niti u novinama. A trenutno sam trener pionira u Dinamu, zadužen za generacije 2005. i 2006. godište", počeo je Mlinarić priču u novogodišnjem intervjuu za naš portal.
U toj zlatnoj generaciji Dinama, Mlinarić je pružao sjajne partije, ali je retko pozivan u reprezentaciju i utisak je da je možda bio i zakinut s obzirom na da je odigrao samo 17 mečeva i postigao jedan pogodak. Posebno jer je izostavljen sa spiska za Mundijal 1982. godine u Španiji.
"Teško je meni o sebi govoriti, utakmice koje sam tada igrao su najbolje pričale o meni. A ne bih sad nikog da krivim, jednostavno bilo je takvo vreme, velika konkurencija, ali mislim da sam svojim igrama dokazao sve. Iako moram da priznam da u reprezentaciji nisam bio toliko opušten kao što sam bio u Dinamu. Nisam imao toliko sampouzdanja i bio sam puno bolji u omladinskoj, mladoj i olimpijskoj selekciji od nastupa za A tim Jugoslavije. Nekako sam uvek podsvesno mislio, što se na kraju i pokazalo, da ako ne budem odličan, da me sledeći put neće biti u ekipi. Međutim, velim, ne žalim ni za čim, to su bili jedni predivni trenuci, posebno ta 1982. godina kad sam zajedno sa Cicom Kranjčarom, Snješkom Cerinom, Stjepanom Deverićem i svim ostalima osvojio prvenstvo bivše države".
Iako je ostvario dosta velikih uspeha i doživeo mnogo lepih stvari u karijeri, bilo je i onih gorkih momenata.
"BIlo je uvek teških trenutaka, ja sam inače senzibilan i teško sam doživljavao poraze, ali kad dođete u određene godine, trenutno sam u 60. godini, shvatite da je sve to sastavni dio života i profesije kojom se bavite. Parafraziraću Gabi Novak i nenu pjesmu: 'Pamtim samo sretne dane'".
S obzirom na to da je pored nadimka "Mlinka", bio poznat i kao Dinamov Maradona, po slavnom Argentincu, očekivali bi da je "El Pibe" njegov izbor za najboljeg igrača u istoriji fudbala.
"Lionel Mesi je daleko najbolji fudbaler u istoriji i takav se više nikad neće roditi, barem dok sam ja živ. Biće mi žao kad završi karijeru, kao i naravno Kristijano Ronaldo. Evo pred završetkom karijere je Zlatan Ibrahimović. Danas imate na stotine genijalnih igrača. Ja bih trebao biti apologeta onog što je pre bilo, ali evo na primer Ronaldinja Gauča niko više ne spominje iako je bio pravi čarobnjak. Ti ljudi su u današnjem brzom dinamičnom fudbalu, gde moraš brzo donositi odluke, pravili genijalne poteze. To je meni fenomenalno. Oduševljen sam i priznajem da u naše vreme nije bilo tako. Doduše tereni su bolji, uslovi kudikamo bolji nego pre, ali igrača ima fantastičnih".
Mlinarić je poput svih velikih igrača bio majstor za slobodne udarce, a jednom prilikom je u derbiju sa Hajdukom dva puta pogodio iz slobodnjaka. Međutim, na drugoj strani bio je je još jedan maestro fudbala, Blaž Slišković, koji je takođe postigao dva gola iz slobodnih udaraca, pa je meč okončan nerešenim rezultatom 2:2.
"Slišković spada u tu grupu genijalnih igrača, Safet Sušić, Piksi Stojković, Dejan Savićević, koji je bio genijalan, braća Đurovski, Mehmed Baždarević, Mirsad Baljić, Haris Škoro, pa moji Kranjčar, Velimir Zajec, fantastični. Možda sam nekog izostavio", dodao je Mlinarić svoje favorite za najbolje igrača bivše države.
Sa "Maksimira" ga je fudbalski put odveo u Francusku, preciznije u Okser, gde je igrao zajedno sa slavnim Erikom Kantonom.
"Ne, Kantona je igrao sa mnom, a ne ja s njim", odgovorio je Mlinarić i pojasnio šta je dovelo do toga da jedan mali Okser bude u tom periodu respektabilan klub u evropskim okvirima.
"Okser je bio mali grad, praktično selo od 40.000 stanovnika, ali imali smo sjajno sveto trojstvo, od predsednika do Gi Roa, koji je osnovao fenomalnu školu, koja je već onda radila sve što se radi i danas. Roditelji su to prepoznali i tada se moglo to finansijski ispratiti. A Kantona je bio kontroverzna osoba, poslednji put sam ga video ovdje u Zagrebu na premijeri filma našeg Dejana Aćimovića, razgovarali smo i on je jedan poseban tim, fantastičan igrač i pravedan čovek. Toliko ga ja poznajem".
Osim Kantone, Mlinarić je u karijeri igrao sa još jednim velikanom francuskog, ali i svetskog fudbala Zinedinom Zidanom.
"Igrali smo zajedno u Kanu. Ja sam već imao 30 godina, a on je počinjao sa 17. Boro Primorac nam je tada bio trener i bacio ga u vatru. Tada se odmah vidjelo da je ogroman potencijal i veliki fudbalski znalac, što se na kraju krajeva brzo i pokazalo. Znali smo posle treninga da šutiramo slobodnjake, pa se Zidan čudio kako ja mogu da pogodim 'rog', kad god sam poželeo. Naravno, Zidan sigurno spada među Top 10 najboljih ikada. Za mene".
Takođe, posle Oksera i Kana, bio je i na korak od transfera u Monako, koji je tada s klupe vodio legendarni menadžer londonskog Arsenala Arsen Venger. Međutim, iako je Profesor insistirao na dovođenju Mlinarića, transfer je propao.
"Verovatno menadžeri nisu dogovorili finansijsku konstrukciju, ne znam šta je bilo konkretno, ali ispostavilo se da Venger nije pogrešio jer je angažovao Marka Hejtlija i Glena Hodla, s kojima je Monako bio dva-tri puta šampion Francuske", izjavio je Mlinka, ali potom pojasnio šta je najbitnije u nastupima za klubove izvan domovine.
"Najvažnije u celoj karijeri je to što igrači tim transferima u druge zemlje upoznaju drugu kulturu, nauče barem jedan svetski jezik jer fudbal nije samo takmičenje, golovi, pobede, već je on ipak mnogo širi pojam".
Pomešana su mu osećanja na pitanje o Regionalnoj ligi...
"Što se tiče sportskog takmičenja, konkurentnosti, sam za, ali na žalost zbog teme koju ste rekli da nećete postavljati pitanja (politika), nećemo je ni postavljati. Dok su još uzavrele strasti, dok su na žalost navijači i grupe koje tako sebe nazivaju protiv, to je jako teško. Još postoji svet, nazovima ga pristojnim, pod navodnicima, koji je OK, ali ko će to kontrolisati", rekao je Mlinarić i potom se nadovezao:
"Kako Srbi, Hrvati i Bosanci zajedno igraju u Laciju, pa niko uopšte ne gleda na to. Svet gleda unapred, razvija ekonomiju, zapošljava ljude, širi biznis. Neka svako ove stvari zadrži za sebe, a ne da ispoljava primitivizam i tako dalje".
Neizbežan je bio i razgovor o nacionalnim timovima iz eks-Jugoslavije, od kojih je Hrvatska napravila ogroman iskorak osvajanjem drugog mesta na Mundijalu 2018. godine u Rusiji, kao i rutinski izborenim kvalifikacijama za EURO 2020. Za razliku od Bosne i Hercegovine odnosne Srbije?
"Objektivno gledajući po talentu, obe reprezentacije (Srbija i BiH) trebalo je da izbore nastup na prvenstvu Evrope. Međutim, teško mi je govoriti jer nisam direktno uključen u problem, ali gledajući pojedinačno igrače, oni su morali igrati na EP. Srbi imaju četiri-pet fantastičnih pojedinaca, recimo Dušana Tadića. On za mene spada među najbolje vezne igrače sveta. Očito je nedostajalo svega po malo, organizovanosti, malo i sreće i tako dalje. Ipak, i jedni i drugi imaju šansu u plej-ofu Lige nacija da osiguraju plasman i verujem da hoće".