Pre nego što je Luiđi Riva stigao na Sardiniju, Kaljari je bio mali provincijski tim sa juga, sa siromašnog ostrva, i uglavnom član Serije B.
Sa Luiđijem Rivom, Kaljari je postao šampion Italije.
"Riva je za Sardiniju večan, on je mit, skoro kao religiozna figura", reči su Vita Bjolkinija, novinara iz Kaljarija, rođenog u godini kada je Riva doneo Skudeto.
"Riva igra poetski fudbal. On je realistični poeta", rekao je Pjer Paolo Pasolini, italijanski glumac, pisac i režiser.
Jednostavno rečeno, Luiđi "Điđi" Riva je simbol Kaljarija više nego što možete da zamislite.
Ali kako je momak rođen u Leđunu, varoši sa krajnjeg severa Italije, u Lombardiji, tik uz granicu sa Švajcarskom, postao pravo božanstvo čitavog ostrva na krajnjem jugu? Kako je taj momak postao najveći napadač u istoriji italijanskog fudbala?
Luiđi Riva je rođen poslednje zime Drugog svetskog rata, u novembru 1944. godine. Živeo je u siromašnoj porodici, sa ocem Ugom i majkom Edis, a detinjstvo mu je obeležila tragedija.
"Moj otac je bio frizer i krojač. Preživeo je tri rata i posle toga se zaposlio u lokalnoj fabrici. Komad metala je izleteo iz jedne mašine i pogodio ga u stomak. Odveli su ga u bolnicu, ali ništa nije moglo da se učini. Bilo mi je devet godina", ispričao je Điđi godinama kasnije.
Njegova majka je počela da radi kao spremačica, a mali Riva je bio poslat u katoličku školu - collegio - sadistički striktnu ustanovu iz koje je nebrojeno puta bežao. Kada je postao poznat, pričao je da su ih starešine u toj školi terale da obavljaju molitve pre nego što im daju parče hleba.
Nedugo zatim, preminula je i njegova majka, a posle tri košmarne godine u katoličkoj školi, Riva je pronašao posao u jednoj fabrici. Već 1960. godine je počeo da nastupa za lokalnu fudbalsku ekipu. Dve godine kasnije, primetio ga je Lenjano.
Lenjano je bila ekipa koja je nekada nastupala u najvišem rangu, ali u to vreme su bili član Serije C. Sa 18 godina, postigao je šest golova u prvoj sezoni i tada ga je primetio Enriko Roka, predsednik Kaljarija.
Bio je toliko oduševljen Rivinom levicom da je u leto 1963. "istresao" 37.000.000 lira. Sasvim zavidna suma za potpis tinejdžera.
Ali Riva nije bio ubeđen u odlazak na Sardiniju. "Činilo mi se to kao odlazak u Afriku, na neko ostrvo gde vas šalju po kazni."
Bilo je to sve samo ne kazna. Rivin status je dostigao tolike visine da je godinama kasnije on bio taj koji je odbijao Juventus, a "stara dama" je nudila i novac i nekoliko igrača. Sve se toliko promenilo, da se Riva sjedinio sa Sardinijom, u pojedinim intervjuima se zaista stavljajući u "mi" kada bi govorio o ostrvu.
Nije mu dugo trebalo da ga lokalno stanovništvo zavoli. U prvoj sezoni u klubu (1963/64), Riva je bio strelac osam golova i standardan igrač u timu koji je završio na drugom mestu Serije B, iza Varezea, i tako obezbedio povratak u elitni rang posle 40 godina.
U prvoj sezoni u Seriji A, ne samo da je Kaljari obezbedio opstanak, već su završili na šestom mestu. U prvoj sezoni u najvišem rangu postigao je devet golova, naredne godine 11, a onda 18, što mu je bilo dovoljno da postane Capocannoniere - najbolji strelac Serije A.
Kaljari je polako počeo da stvara tim oko Rive. Shvativši da napadač razornog šuta može mnogo toga da im donese, sa trenerom Manliom Skopinom na čelu - od milošte nazvanog Profesor - u Kaljari su počeli da pristižu i drugi značajni fudbaleri.
Doveden je golman reprezentacije Italije Riki Albertosi, osvajač Skudeta sa Fiorentinom. Iz onog šampionskog Intera je stigao Anđelo Domengini da zauzme desno krilo, dok je tu bio i izvanredni Brazilac Nene, vezista koji je prethodno nastupao za Santos i Juventus.
Inteligentni Skopino je insistirao na jednoj formi "totalnog fudbala", ali znalo se da bez Rive ništa ne bi bilo moguće.
Riva je bio spektakularan igrač - visok i fizički moćan, snažne građe i izvanrednih "finišerskih" sposobnosti. Čuveni novinar Đani Brera je kumovao njegovom nadimku Rombo di Tuono - ili u slobodnom prevodu "udar groma".
Trener Skopino se kasnije šalio da Rivi desna noga služi samo da se popne u tramvaj, ali levica je zaista bila nezaustavljiva, istinski razorna.
Video snimci iz tog vremena pokazuju da se na nju mnogo oslanjao, ali ga je i nepogrešivo slušala. Jedna priča kaže da je na treningu, šutirajući ka golu, pogodio jednog dečaka koji je stajao iza gola i polomio mu ruku.
Snažni udarci sa distance, akrobatski golovi, pa čak i udarci glavom nalik onom koji će 2014. postići Robin van Persi protiv Španije na Svetskom prvenstvu.
Riva je sa Italijom nekoliko puta žrtvovao svoju karijeru. U meču protiv Portugala 1967. je slomio nogu posle sudara sa protivničkim golmanom, da bi 1968. uspeo da postane šampion Evrope. Bio je strelac u pobedi Italije 2:0 u ponovljenom finalu protiv Jugoslavije.
Usledila je sezona 1969/70, ona koja će zauvek ostati upisana ne samo u istoriji Sardinije, već cele Italije. Tada je Kaljari osvojio titulu prvaka, postavši prvi tim južno od Rima koji je to učinio. Posle će samo još Napoli uspeti u tome.
Ponovo je Riva bio ključan čovek. Postigao je 21 gol na 30 mečeva (liga je imala 16 timova u to vreme), što je bila tačno polovina svih golova Kaljarija. Uigrana odbrana sa Čerom i Nikolaijem je primila tek 11 golova, rekord koji je i dalje na snazi. Kada je Lacio savladao Juventus, a Kaljari tukao Bari - desilo se nezamislivo.
Skudeto je otišao na Sardiniju.
Riva je ponovo bio najbolji strelac lige i apsolutni heroj. Dan posle osvajanja titule, lokalne novine "L'Unione Sarda" su prodale nezamislivi tiraž od 125.000.
Često se kaže da, kada bi svako ko kaže da je tog 12. aprila 1970. bio na stadionu zaista govorio istinu, to bi bilo 250.000 ljudi koji su prisustvovali meču.
Na utakmici, doduše, jesu bila dva begunca koje su policajci uhapsili, ali je istorijski trenutak bio takav da je njima bilo dozvoljeno da u lisicama pogledaju ostatak meča.
Mit o Rivi je do kraja karijere dodatno porastao jer nikada nije napustio Kaljari. Dokle god je igrao fudbal, nosio je dres Kaljarija, a tog leta je bio strelac tri gola na Svetskom prvenstvu, uključujući i odlučujući pogodak u "Utakmici veka", pobedi Italije nad Zapadnom Nemačkom 4:3.
"To je bio najbolji gol najbolje utakmice najboljeg sporta na svetu", izjavio je posle novinar Mario Gizmondi o pogotku Rive, ali u finalu su Italijani bili previše umorni, a Brazilci previše snažni da bi moglo da dođe do iznenađenja. Četvorica igrača Kaljarija - Riva, Domengini, Albertosi i Čera - počela su finalni meč u kojem je Brazil slavio 4:1.
Riva je i dalje najbolji strelac u istoriji reprezentacije Italije. Postigao je 35 golova na 42 utakmice.
Điđijevu karijeru je značajno usporila povreda u oktobru 1970, ponovo u dresu Italije, kada ga je jedan Austrijanac tako pokosio da mu je slomio nogu.
U njegovom odsustvu, Kaljari je ispao od Atletiko Madrida u Kupu šampiona i "skliznuo" na sedmo mesto u Seriji A. U narednoj sezoni (1971/72) je vratio Kaljari na visoko četvrto mesto sa 21 golom u 30 mečeva, da bi u predstojeće dve postigao 12, a onda i 15.
Ipak, tada je Skopino već otišao sa klupe, a Kaljari nije uspevao da se ozbiljnije umeša u borbu za titulu. Juventus je nudio sve, transfer je bio ugovoren, ali Riva je to odbijao. Potom su i povrede počele da se gomilaju.
"Riva je bio Supermen, ali vrlo krhak", perfektno ga je opisao Džon Fut u knjizi "Kalčo - istorija italijanskog fudbala".
U sezonama 1974/75 i 1975/76, Riva je jedva skupio 23 utakmice. U januaru 1976. je postigao svoj poslednji gol, a kada je na "San Siru" usledila nova povreda, novinaru je u svlačionici rekao samo dve reči - "Gotovo je".
Riva nije osvojio Mundijal kao igrač, ali je 2006. godine odigrao važnu ulogu kao tim menadžer reprezentacije Italije.
Do kraja sezone, napravio se "pun krug" i Kaljari je ispao u Seriju B, tamo gde su bili kada se Riva pojavio. U aprilu 1977. je i zvanično završio karijeru, ne odigravši u međuvremenu nijedan meč u dresu voljenog kluba.
Njegova vernost ga je učinila još omiljenijim, a titulu sa Kaljarijem Brera je opisao kao "zvanični ulazak Sardinije u sastav Italije". Stefano Boldrini je u knjizi o Điđiju napisao da je on modernizovao Sardiniju, nateravši čuvare ovaca da kupuju tranzistore, ne bi li mogli da prate utakmice.
Jedan čovek sa Sardnije čak tvrdi da je na ostrvu prisustvovao nekakvoj utakmici na kojoj su svih 22 igrača nosili dres Rive sa brojem 11.
"Negde drugde bih zaradio trostruko više, ali Sardinija me je načinila čovekom", rekao je Riva o svom odbijanju da napusti klub kada je imao brojne prilike da to učini.
Taj čovek je ujedinio Sardiniju i doneo joj najveći trofej od svih - Skudeto.
Njegov usud bio je da postane najveći napadač Italije daleko od fudbalskih pozornica Milana i Torina.