Svako od nas ima neko fudbalsko takmičenje koje naročito voli da prati. U poslednjih pet godina, od onog trijumfa na Novom Zelandu, volim da ispratim Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina i pokušam da predvidim koji od golobradih momaka će napraviti veliki uspeh u karijeri.
Liga šampiona je, logično, favorit od klinačkih dana, ali nijedno takmičenje nema tako zavodljivu istr FA Kup.
To je najstarije fudbalsko takmičenje koje uspešno traje već 139. sezonu, još od 11. novembra 1871. godine. Ono ima toliko sjajnih momenata koji se i danas prepričavaju - Vimbldonov "Crazy Gang", onaj solo prodor i gol Rajana Gigsa u dresu Mančester junajteda, nestvaran evrogol Paola di Kanija...
Ipak, ovde smo da pričamo o Fredu Kinoru, jedinom čoveku koji je za nešto manje od vek i po uspeo da FA Kup iznese iz Engleske. O ratnom veteranu koji je umalo izgubio glavu u bitkama po Francuskoj, a potom napravio veliku karijeru u svom gradu, tu gde je rastao i gde je na kraju umro.
Frederik Čarls Kinor je rođen 31. jula 1894. godine u Kardifu. Imao je još desetoro braće i sestara, a roditelji Robert i Meri odgajali su ih u Routu, predgrađu radničke klase.
Otac mu je bio kamenjar koji je radio u produženim smenama, ne bi li mogao da omogući kućnu pomoćnicu svojoj supruzi i olakša joj podizanje čitavog fudbalskog tima dece.
Mali Fred je sobu delio sa još trojicom braće, u kući koja nije imala kupatilo. Kinor je vrlo rano razvio ljubav prema fudbalu, igrajući po ulici sa teniskim lopticama. U nedostatku novca za kupovinu tada još uvek skupih lopti, Kinor je sa drugarima morao da pravi krpenjače.
U osnovnoj školi je bio najbolji igrač i kapiten školskog tima, sa kojim je osvojio lokalno takmičenje. U toj školi, jedan od učitelja bio je Volter Rajden, gospodin koji će Freda ponovo primetiti nakon što ovaj završi sa školovanjem. Na jednoj utakmici u parku ga je primetio i želeo da iskoristi njegov potencijal.
Vidite, do te 1912. godine, Volter Rajden je već postao član uprave Kardif Sitija.
Kardif je tada bio vrlo mlad fudbalski klub. Bili su osnovani 1899. godine, kao Riversajd AFC, ali čim je Kardif 1905. godine od kralja Edvarda dobio status grada, i klub je promenio naziv.
Kada je Rajden doveo Kinora u Kardif, ovaj je bio primoran da potpiše amaterski ugovor, ali već do kraja godine je dobio profesionalni, zarađujući 10 šilinga nedeljno.
Kao i mnogo drugih fudbalera tog vremena, nastavio je da radi i van fudbala, a jednom prilikom je izjavio da se zbog toga što ima dve plate oseća "kao da je milioner".
Ali, taman kada je Kinor postajao član prvog tima Kardifa, izbio je Veliki rat. Ragbisti i amaterski fudbaleri su rešili da odu u vojsku i pomognu, dok je profesionalna liga nastavila sa igranjem. Jedni su tvrdili da je to neophodno, kako bi narod koji je ostao u Britaniji imao razonodu.
Ipak, već 1915. su bili primorani da zaustave takmičenje po završetku sezone, zbog sve manje publike na tribinama i besa naroda što fudbaleri i, pre svega, ljudi u punoj snazi i dalje šutiraju loptu dok njihovi sunarodnici ginu.
Bez ikakvih alternativa, i Fred Kinor je rešio da se prijavi za odlazak u rat.
Kinora je taj rat, kao i mnoge druge, obeležio i mentalno i fizički. Postao je deo 17. bataljona Midlseksa, poznatijeg kao Fudbalski bataljon. Ovaj bataljon su u najvećem delu činili profesionalni fudbaleri, ali bilo je tu i fudbalskih sudija, članova uprava klubova i navijača.
Prvo je bio stacioniran u Dorkingu, gde je prošao osnovnu obuku. Nije mu baš išlo najbolje, pošto mu je prvi podoficir rekao da je on "najgori strelac kojeg je ikad video".
No, Kinor se nije tako dugo zadržao u ratu. Bili su smešteni u rovovima koji su bili blatnjavi do kolena i puni pacova, ali momak iz Kardifa je 1916. morao nazad kući.
Bio je pogođen u Bici na Somi, najvećoj bici u Prvom svetskom ratu. Tamo je učestvovalo oko 3.000.000 ljudi, a oko 1.000.000 je poginulo ili bilo ranjeno. Ranjen je bio i Kinor, kada ga je komad artiljerijskog šrapnela pogodio u levu nogu, iznad kolena.
Povreda je bila toliko ozbiljna da mu je ubrzo bilo rečeno da više nikada neće igrati fudbal. Ali nisu znali da je to Fred Kinor.
"On nikada nije znao kada je kraj", opisao ga je nećak Grejem 2012. godine.
Uporan i tvrdoglav, Kinor je šest meseci išao na rehabilitaciju, uspevši da u potpunosti osposobi svoju nogu. Fudbal se vratio tek u leto 1919. godine, pa je Fred morao da radi kao mlekar da bi prehranio porodicu.
Kardif je tada počinjao svoj uspon kroz rangove engleskog fudbala, da bi početkom 1920-ih stigli u Prvu diviziju. Kinor je postajao sve važniji član tima, a u proleće 1921. je Kardif stigao do polufinala FA Kupa. Izgubili su tada u ponovljenom meču od Vulverhemptona, kada je Kinor bio strelac u porazu 2:1, kasnije tvrdivši da mu je nepoznati čovek nudio pre utakmice da proda meč. Ovaj je to glatko odbio.
Polako su stizali najveći uspesi Kardifa u istoriji kluba. Sezona 1923/24 donela je najneizvesniju trku za titulu ikada viđenu u Engleskoj. Hadersfild je osvojio titulu ispred Kardifa iako su oba tima imala jednak broj bodova.
Hadersfild je imao gol razliku +27 (60:33), dok je Kardif takođe bio na +27 (61:34). Ipak, tadašnje pravilo je glasilo da je bolji onaj tim koji je imao veći odnos postignutih u odnosu na primljene golove (prvo podelite sa drugim) i Hadersfild je tu bio u prednosti iako je na njihovim mečevima bilo manje golova.
Kardif je, dakle, na nesrećan način ostao bez titule, da bi u narednoj sezoni izgubili u finalu FA kupa od Šefild junajteda.
"Samo jer smo izgubili naše prvo finale Kupa, ne mislim da treba da previše žalimo. Mogu sada i ovde da kažemo da ćemo uskoro jednog dana doneti taj trofej u Vels", bile su Kinorove reči posle poraza.
Tvrdoglav, Kinor je to morao da ispuni. U to vreme je već bio kapiten Kardifa.
Igrao je kao centralni half, što ne treba da se meša sa današnjom pozicijom štopera. U tadašnjoj predominantnoj formaciji 2-3-5, Kinor je bio centralni od trojice vezista, ali nije bio velikog umeća sa loptom.
Saigrači su za njega pričali da je neumoran i da je mogao da trči do besvesti, ali jedino bez lopte. Sa njom, nije bio tako vešt. Ali ono što mu je nedostajalo u tehničkom umeću, Kinor je nadoknađivao trčanjem i fizičkom snagom. Govorili su za njega da je bio izuzetno jak na terenu. Ne prljav i drzak, ali neustrašiv u svakom pogledu.
Zabeleženo je čak i da je 1919. godine sparingovao sa tadašnjim evropskim šampionom u bokserskoj pero lakoj kategoriji Džimom Driskolom. Recimo samo da sa njim niko nije hteo da se šali...
A onda je na red došla sezona 1926/27. Kinor je te jeseni propustio nekoliko utakmica i brzo je postao nezadovoljan, pa je postojala mogućnost da napusti voljeni klub. Ipak, rešio je da ostane i baš tada, tokom januara, počeo je uzlet Kardifa u FA Kupu.
Padali su redom Aston Vila, Darlington, Bolton, Čelsi i Reding. Usledilo je finale protiv Arsenala.
Izveštaj sa utakmice iz arhiva Mančester Gardijana je, nećete verovati, u celostidostupan na internetu. Autor izveštaja je zabeležio već u jednom od naslova da je ovo bilo loše finale, a jedini gol postignut je kada je golman Arsenala napravio veliku grešku ispustivši loptu posle jednog udarca igrača Kardifa.
Kardif je napokon osvojio FA Kup kao prvi i jedini neengleski klub koji je to ikada uradio.
Da simbolika bude potpuna, utakmica je odigrana 23. aprila, na dan Svetog Džordža, a pred 91.000 ljudi na "Vembliju", Kinor je pehar primio od kralja Edvarda i potom ga poneo u Vels.
Bio je to jedini put da je pehar najstarijeg fudbalskog takmičenja napustio granice svoje zemlje. Kinor ga je doneo ispred stadiona Kardifa, gde su igrače sačekali sugrađani, a baš tu negde gde je bilo veliko slavlje, kapiten je decenijama kasnije dobio svoju statuu.
Sa loptom među nogama, statua Freda Kinora ponosno stoji sa peharom FA Kupa u naručju.
U zemlji kojoj nije trebalo da pripada...
Preminuo je 19. oktobra 1972. godine, a dres reprezentacije Velsa je nosio 32. puta. Osvojio je tri "British Home Championshipa", takmičenja fudbalskih reprezentacija Ujedinjenog Kraljevstva. U dresu Kardifa je odigrao preko 400 utakmica.