Dinamo iz Moskve pokrenuo je sjajnu akciju u vreme pandemije korona virusa pod nazivom "Porodica pobeđuje" u kojoj fudbaleri ovog kluba čitaju priče o Drugom svetskom ratu!
Jedan od igrača Dinama ima posebno interesantnu ličnu priču koju do sada možda niste znali. Njegovo ime je Kiril Pančenko, ima 30 godina i samo jedan nastup za reprezentaciju Rusije, ali ima pradedu kojim može da se diči za čitav život!
Kiril Pančenko ispričao je za "Dinamo TV" o svom pretku Ivanu Pančenku Nikiforoviču pukovnik u vojsci SSSR i učestvovao je u Drugom svetskom ratu, odnosno Patriotskom, kako ga zovu Rusi.
Ivan Pančenko je rođen 1904. godine u Melitopolju, gradu koji je sada na jugu Ukrajine, a 1931. godine priključio se "crvenoj armiji". Učestvovao je u sovjetsko-finskom ratu, a onda pošao na frontove Drugog svetskog rata tokom kog je tri puta ranjen.
Učestvovao je u čuvenoj vojnoj operaciji Bečka ofanziva, između marta i aprila. godine kada je "preuzeta" prestonica Austrije, a malo poznato je da je učestvovao i u oslobođenju Beograda.
Glavni grad naše zemlje oslobođen je 20. oktobra 1944. godine od nacističke okupacije, u čuvenoj Beogradskoj ofanzivi, što je bila jedna od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu za vreme Drugog svetskog rata.
Pripadnici narodnooslobodilačkih jedinica, pod komandom Peka Dapčevića, i snage Crvene armije, koje je predvodio general Vladimir Ždanov, sreli su se 11. oktobra na levoj obali Morave i krenuli u zajedničku bitku za Beograd. Za tri dana savladan je otpor Nemaca na prilazima Beogradu, dok su, istovremeno jugoslovenske i ruske snage oslobodile Topolu i Mladenovac, te zauzele Avalu.
U noći između 19. i 20. oktobra pala je i palata "Albanija". Na zgradi se ubrzo zavijorila jugoslovenska trobojka s petokrakom, što je simbolično označilo oslobođenje Beograda.
Vojne dnevnike pradede pročitao je Kiril Pančenko.
"Nisam osećao bol. Buka pucnjeva je tada utihnula, a zatim se ponovo čula. Povremeno sam se osvrtao na toj. U drugoj bici konj je ubijen ispod mene, a ja sam ranjem. Upucali su me u ruku i nogu, a kada sam pao zadobio sam prelom kuka. Krv mi je tekla po telu i tako sam ležao celu noć dok me nisu pronašli. Uzviknuli su 'Živ' i ta reč me je probudila i pomogla da ostanem živ. Bilo je rano proleće i nakon pada s konja smrsnuo sam se u lokvi, led je zaustavio krvarenje i to me je spasilo".
"Proveo sam dva meseca u bolnici u Omsku i vratio se nazad. Pohađao sam kurseve za vožnju tenka, tada su novi T-34 stigli sa montažne linije u Čeljabinsku. Poslati su na front. Hodali smo čitavu noć i svako od nas je bio pod adrenalinom kad smo visili iznad ponora. Naš bataljon od 100 tenkova napredovao je planinskim putem i išli smo ka Beogradu zaobilazeći Karpate".
"Jugoslovensku prestonicu su Nemci vrlo snažno učvrstili, ali smo odlučili da iznenadimo neprijatelja. Ujutru smo provalili u Beograd sa druge strane grada - tamo gde nas niko nije čekao. Za tu operaciju dobio sam orden Crvene zvezde".
"To je bio Ivan Pančenko Nikiforovič, veteran Drugog svetskog rata, moj pradeda!".
Ivan Pančenko je dobio orden "Crvene zvezde" i za pobedu nad nacističkom nemačkom, kao i još brojne medalje, a penzionisao se 1955. godine. Preminuo je u Harkovu 1975. kada je imao 71 godinu, dok se njegov praunuk rodio 14 godina kasnije.
Slava mu!