"Gledam ih na terenu, nekad mi se čini da su samo nastavili tamo gde smo Nemanja i ja stali", rekao je ponosni tata i kum. Ali, njih dvojica nisu stala, naprotiv. Ferguson bi pomisio da su tek počeli.
Čovek kog je istorija fudbala uveliko upamtila kao kapitena tima u kom su počeli Pol Skols, Rajan Gigs i Gari Nevil, nastupali Rio Ferdinand i Vejn Runi, a Kristijano Ronaldo stasao u kandidata za najvećeg ikada, nije imao punih 15 kada je - nedugo po dolasku u Beograd iz rodnog Užica - upoznao budućeg kapitena, saigrača, partnera i prijatelja za sva vremena...
...od danas i čoveka kojem je uzvratio čast i obavezu, koju je zatražio ne jednom - dva puta u prethodne 24 godine.
"O NEMANJI I MENI GOVORE DECA, IVA JE ZAUVEK PRIJATELJ"
Porodice dvojice kapitena Crvene zvezde, Nemanje Vidića i Nenada Lalatovića, "okumile su se" treći put ove sunčane subote popodne u Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, iz koje su Ina, Marko i Vanja izašli ponosno, bez pramena kose, ali kao Vidini kumići. Lukini, Stefanovi i Petrovi najbolji prijatelji bili su i pre dana u kom su zvanično postali hrišćani.
"Lep je osećaj bio videti najboljeg prijatelja kog si stekao uz Inu, Marka, Vanju, znamo se duže od pola života", preneo nam je utiske s krštenja iskusniji deo najčvršćeg tandema kumova u svetskom fudbalu, Nenad Lalatović.
U razgovoru za Mondo, rekao je da shvati kakvi su Vidić i on prijatelji svaki put kada vidi grupu od ukupno šestoro klinaca na okupu.
"O nama dvojici najviše govori to kako nam se deca druže kada su zajedno. Oni jedva čekaju da se vide, igraju fudbal, igrice, društvene igre... Puno mi je srce kad ih pogledam", pričao je Lalatović o prijatelju kojeg je stekao još 1996. na šljunku iznad južne tribine stadiona Crvene zvezde, na kom će potom, jedan uz drugog, ostvariti klinačke snove i nastaviti dalje, različitim putevima, ka istom mestu.
To mesto nekada je igralište ispred zgrade, nekada dvorište porodične kuće, nekada letovalište, nekada bašta restorana - to je svako mesto na kom ima dovoljno mesta za sve Vidiće i Lalatoviće.
"Počelo je tako što je Nemanja Vidić rešio da se oženi i pitao kumu Anu da mu bude žena. On je mene zvao prvi da mu budem kum i bez razmišljanja sam pristao pristao, sećam se kao da je bilo danas kad sam ga venčao sa kuma Anom", nije imao problem Lalatović da ponovi ispričanu priču, svestan da je verovatno rođeno još nekoliko generacija od kada je poslednji put govorio o tome.
"Posle, kada su Vida i Ana dobili prvog sina, Luku, bio sam kum na njegovom krštenju i tako je počelo... Posle su redom dolazili klinci, Stefan, Petar, Ina, Marko, Vanja... Naše dve porodice su se jako zbližile, stalno provodimo vreme zajedno i naša deca praktično odrastaju zajedno od kada znaju za sebe", pričao je nešto drugačijim tonom od onog na koji smo navikli - punim strasti prema fudbalu i žara za pobedom u toj igri.
Ovog puta mogao je da se "čuje" osmeh s druge strane žice - tema su bili Vidići i Lalatovići.
"Jeste, došlo je vreme da uzvrati, bio je kum na krštenju moje dece danas u Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, proveli smo lep dan tamo, puni smo utisaka i bivša supruga i ja", rekao je i nastavio:
"Gledali smo slike malopre".
Nedavno, pričao je o tome kako razmišlja o selidbi u Novi Sad i da su mu, tokom dana koje je proveo usamljen u Veterniku, najlepši bili oni u kojima su deca bila uz njega. Ni tada, ni danas, razvod sa suprugom nije bio tema o kojoj je bilo pogrešno pričati. Naprotiv.
"Iva i ja smo se rastali pre tri godine, ali mi ćemo biti prijatelji do kraja života. Troje dece imamo i ponosni smo na to, ali znamo i koliko svako od njih troje zaslužuje pažnje i odgovornosti. Stalno smo u kontaktu, ne znam ni sam koliko sam je puta pozvao da je pitam šta da uradim, kad god sam imao dilemu. Isto je i s njom", rekao je i nastavio:
"Događa se u životu da se dvoje rastanu, ali međusobno poštovanje ne sme da nestane. Meni je mnogo drago što smo, pored toga, ona i ja ostali podrška jedno drugome i zaista mislim kada kažem da mi je prijatelj zauvek".
"DOBIO SAM SAVET, NEĆU REĆI KOJI"
"Nemanja je dobar čovek", odgovorio je na naše pitanje o tome šta je najveća vrlina njegovog kuma. Ipak, odmah nas je podsetio na nešto što znamo odavno... "Mogao bih da pričam o njemu do sutra, ali on je prvi koji to ne voli i koji će me sutra zvati i reći da nije trebalo to da kažem", rekao je. "On je takav, uvek je bio takav".
Toliko prijatelja zauvek na jednom mestu - fudbal je sigurno ponosan?
"Nemanja i ja pričamo o fudbalu od kad se znamo, sad odjednom nismo jedini koji pričaju o fudbalu", zazvučao je ponosno, ali to nije bilo ništa u poređenju sa odgovorom na pitanje o tome kako naslednici izgledaju kada se nađu na istoj strani terena...
"To je bedem", rekao je pre nego što je čuo kraj pitanja.
"Vidići i Lalatovići, vi ne znate kakva je to odbrana! Ja ne znam da li postoji negde takva 'veza', evo recite vi? Razmišljao sam o tome, da li je postojao među prijateljima takav tandem? Možda neko zna, ja ne znam...", uzvratio je pitanjem.
"Tako je i danas kada se poređaju jedan uz drugog. Bilo je par puta da su igrali sa decom ispred zgrade, vidi se da se druže, da su već postali bliski. Srećom, ima nas šestoro, pa imamo jednog u špicu, jednog na krilu", "crtao" je rečima tim na tabli.
Na tabli neka mesta ostanu češće upražnjena od drugih... U ovom kumstvu, baš tu vlada paklena konkurencija. Neki će morati da igraju u napadu.
"Vida i ja smo oduvek bili sportisti, naš posao je bio da branimo gol i radili smo to pošteno, sa uživanjem. Roditelji vole kada njihova deca igraju u napadu, driblaju, daju golove, ali fudbal je više od toga, naročito za nas dvojicu. Zamislite kako izgleda kad vidite male Vidiće i Lalatoviće kako 'čiste'?", pričao je i dodao:
"Nekad mi se čini da su samo nastavili dalje, tamo gde smo mi stali..."
Vidić i Lalatović nisu stali, naprotiv. I sami su nastavili ka istom mestu, ali opet različitim putevima. Stariji je trener, mlađi se sprema da to postane. Ali, čoveku kojeg je ser Aleks Ferguson izabrao za prvog među ostalima, dok je menjao istoriju fudbala - nije potrebna "A" licenca da bi podelio znanje i iskustvo.
Naročito ne sada, kada se njegov najbolji prijatelj sperma za najvažniju utakmicu u karijeri, protiv najvećeg rivala kog su imali.
"Dobio sam savet, ali neću reći koji, naravno", rekao je kratko Lalatović, koji će 24. juna predvoditi Vojvodinu u finalu Kupa protiv četvorostrukog uzastopnog osvajača, Partizana.
"Nije on postao moja podrška pred finale Kupa, tu je od prvog dana moje trenerske karijere i, ne samo on, moja bivša supruga takođe. Danas sam pomislio na to. Jako je važno kada si okružen onima čija podrška nije uslovljena, već iskrena, oseti se to", pričao je sada već ozbiljnijim tonom.
"Tada je i meni lakše da govorim otvoreno o svemu, jer znam da neću čuti ništa osim iskrenosti".
Na najjednostavnije pitanje koje smo mu postavili - kako je, kako se oseća - odgovorio je još jednostavnije:
"Ja sam sjajno".
Posle pauze, koje su u razgovorima s njim uglavnom kraće nego obično, nastavio je...
"Danas je bilo lepo, sutra će opet biti lepo, čeka nas finale Kupa sa Partizanom, to je dan koji čekam celog života i radujem se što sam u poziciji da igram tu utakmicu. Dva puta sam ispao od njih u polufinalu, treći put ćemo se sastati u finalu... videćemo", pričao je i istakao:
"Igraće se na neutralnom terenu, to je samo jedan od razloga zbog kog je 50-50".
Nije to rekao, ali smo sami zaključili - da će se boriti za Novi Sad kao da nije rođen u Beogradu.
"Već dugo brane taj Kup, možda je vreme da trofej malo napusti Beograd, dosta je bio tamo. Igra se fudfbal i u drugim gradovima, a Novom Sadu je to takmičenje prilično važno i ja to osećam. Bio bih jako srećan da vidim pune tribine Novosađana tog 24. juna, borićemo se kao jedan, pa ćemo videti", rekao nam je na kraju razgovora koji je počeo kao otac i kum, a završio kao fudbaler i trener.
"To nikad nije bila opcija, niti će biti", dodao je kratko Nenad Lalatović.