Nekadašnji fudbaler Željezničara i Dinamo Zagreba Zoran Slišković prisetio se igranja u bivšoj Jugoslaviji
Zoran Slišković pripada poslednjoj generaciji fudbalskih šmekera kojima je "treće poluvreme" često bilo važnije od same utakmice.
Počeo je karijeru u Željezničaru, a potom je nastupao u Dinamu iz Zagreba, u dva navrata, igrao za AEK i Paniliakos u Grčkoj, a onda se oprostio od fudbala u dresu Slavena Belupa 1999. godine.
U intervjuu za "Anadoliju" prisetio se kako je bilo igrati u veoma ozbiljnoj ligi u nekadašnjoj Jugoslaviji.
"Meni je tokom igračke karijere najslađe bilo da igram na 'Marakani' protiv Zvezde. Sjajna atmosfera, pun stadion, niko te ne čuva. Ti znaš da ćeš da izgubiš, ali imaš prostora da se razmahneš. Naigraš se fudbala i nema veze što si primio tri, četiri komada. Zvezda je uvek bila šmekerska ekipa, igrali su bez markacije, na gol više… A najteže je bilo protiv Hajduka. Čvrsta ekipa, svi jaki, visoki", istakao je Zoran Slišković, prenosi mondo.ba.
Protiv Splićana je možda bilo i dodatnog inata, jer je "rođeni Hajdukovac" morao da se dokazuje daleko od "Poljuda".
"Takva su bila vremena. Prestao sam da navijam za Hajduk u trenutku kada su počeli da dovode igrače sa strane. Uzimali su Pejovića, Mihića, Barnjaka i druge, a mi koji smo tu rođeni nismo dobijali nikakvu šansu. Tako je i Joško Popović, drugi strelac u istoriji hrvatske lige, morao da ide zaobilaznim putem, pa je iz Neretvanca otišao u Velež. To je ta politika kluba koja je koštala Hajduk silne milione. Pa oni ni jednog svetskog talenta poput Luke Modrića nisu uspeli da prepoznaju i pustili su ga da ode u Dinamo. U svoje vreme sam bio izabran za desetog sportistu Dalmacije. U konkurenciji fudbalera, košarkaša, vaterpolista, rukometaša… Valjda je to bilo dovoljno da dođu bar jednom da pogledaju neku moju utakmicu. Zato sam i prešao da navijam za Dinamo i tako je i danas".
Za Dinamo navija, ali je Željezničar ostao zauvek u srcu i ne krije da je plakao kada su ga prodali.
"Sve mi se namestilo. Mitski stadion 'Grbavica', centar grada, sjajni navijači… Brzo sam se adaptirao, bila je to ljubav na prvi pogled. Iskreno, ne znam kako bih izdržao bez mog Trpnja da sam otišao bilo gde osim u Sarajevo. Ljudi su me voleli, zaustavljali me na ulici, osećao sam se kao kod kuće. Kasnije sam plakao kada su me prodavali u Dinamo. Nije mi se išlo. Pusti pare, pusti sve. Meni je Željo bio smisao života. Ali klub je živeo od prodaje igrače i morali su da zarade na mom transferu da bi zatvorili finansijsku konstrukciju. Otišao sam teška srca", prisetio se Slišković.
Otvoreno kaže i da se današnji fudbal nikako ne uklapa u njegovu filozofiju igre.
"Kada sam počinjao da treniram, prvo su me terali dva sata da žongliram sa loptom. Bili smo tehnički potkovani i svaki tim je imao bar pet igrača koji su mogli driblingom da naprave višak. Ovo danas je sve nešto industrijski. Primi, daj, ispucaj… Dugo na ovim prostorima nisam video nekog virtuoza koji je u stanju da predribla nekoliko igrača i da se ušeta u gol. Dok sam bio u Želji, morao sam da plačem da mi neko doda loptu. Onda odem u Dinamo, isti slučaj. Svi driblaju. Ovi sada dodaju loptu i beže, kriju se. Kao da kažu radi sa njom šta god hoćeš, samo je meni ne vraćaj. Niko neće da preuzme rizik. Meni je to negledljivo, nije kompatibilno sa mojim poimanjem fudbala", rekao je Slišković.
I pored oskudice sa istinskim fudbalskim majstorima, dogodi se da klubovi iz našeg regiona doguraju do grupne faze Lige šampiona ili Lige Evrope.
"Dinamo odskače jer ima vrhunski skauting i dobro organizovanu bazu. Prate mlade igrače i ništa ne može da im promakne. Zvezda u poslednje vreme beleži zapažene rezultate na evropskoj sceni, ali videćemo hoće li uspeti da napravi kontinuitet kao Dinamo".
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.