Istoričar za MONDO o "Maksimiru": Nacionalističke vođe brižljivo pripremale

"Na terenu igrači, navijači, milicija, vatrogasna kola, tučnjava na sve strane, pretila je opasnost da dođe do pravog rata. Najpre u samom počretku nemira, navijači Crvene zvezde razrušili su reklame na delu stadiona gde su se nalazili, pa su počele da lete kamenice gde su bili navijači Dinama. U tom trenutku osiguranja nije bilo dovoljno, čekalo se 10 do 15 minuta da bi stigle jače jedinice osiguranja koje su se sukobile sa navijačima na severnoj tribini, sa takozvanim Bed blu bojsima. Na sve se predugo čekalo i utisak je da ukupna organizacija nije bila onakva kakva je bila morala da bude za utakmicu pred koju je pretila opasnost da bi do toga moglo doći. Da li smo mi to navijači Dinama, Crvene zvezde, Hrvati ili Srbi, sve je to, možda, na neki balkanski način iskazan magnetski bes svetske fudbalske planete, ali to se obično sve završi nacionalnim podelama i bojama, a ne samo na klupskim. To smo što smo i tu smo gde smo", glasio je komentar čuvenog hrvatskog komentatora Borisa Mutića koji se uključio u program dok su neredi još trajali.

Godinama kasnije ovi nemili događaji na fudbalskom terenu ocenjivani su od mnogih kao "simboličan početak raspada bivše Jugoslavije". A raspad je bio krvaviji nego što je iko mogao da pretpostavi.

Pitali smo istoričara Dejana Ristića kako sa ove distance gleda na te događaje, ocenivši da su sve to brižljivo pripremali i iskoristili politički, crkveni i krugovi intelekatualne elite, vođeni nacionalizmom, ali pre svega čuvanjem svojih pozicija i ličnim bogaćenjem.

Drugim, rečima, HTELI SU DA SE TAKO NEŠTO DOGODI!

"Fudbalska utakmica u Zagrebu 13. maja 1990. godine bila je pokazatelj intenziviranja političke, društvene, ekonomske, identitetske i kulturološke krize u razdoblju tzv. pozne socijalističke Jugoslavije, kao i svojevrsni nagoveštaj snage međunacionalne mržnje koja je tada postepeno ulazila u fazu svoje višegodišnje kulminacije", rekao je Ristić.

On kaže da su krajem osamdesetih i početkom devedestih godina prethodnog stoleća, mnoga nerešena istorijska i identitetska pitanja, praćena dubokom višegodišnjom privrednom i društvenom krizom, vešto bila iskorišćena od strane dela separatističkih političkih, crkvenih i intelektualnih elita unutar jugoslovenskih republika i pokrajina.

"Brižljivo negujući i jačajući animozitete između jugoslovenskih naroda i njihovih religijskih opredeljenja, nekadašnji komunistički politički prvaci brzo su se transformisali u nekakve samozvane narodne vođe i tribune. Ispravno prepoznajući to da ih nacionalistički narativ dugoročno može održati u samom političkom vrhu, što je bilo praćeno i njihovim ubrzanim ličnim bogaćenjem, oni su posebnu pažnju posvećivali javnim skupovima. Ti i takvi skupovi predstavljali su svojevrsne savremene gladijatorske arene koje su trebalo da posluže za međusobno političko 'obaranje ruku' i 'vežbanje mišića'", primetio je istoričar.

Istakao je da su idealne "gladijatorske arene" bile, naravno, sportska borilišta i to upravo usled činjenice da su se na njima okupljali mahom nasilju skloni, nacionalistički nastrojeni navijači koji su u sve većoj meri dres svog omiljenog kluba zamenjivali nacionalnim obeležjima.

"U toj i takvoj usijanoj atmosferi fudbalska utakmica na zagrebačkom 'Maksimiru' bila je mnogo više od igre. Ona je, zapravo, bila idealan momenat za predfinalno nadgornjavanje nacionalističkih elita i nagoveštaj onoga što se uskoro i dogodilo, a to su bili strašni, tragični i razorni ratovi za jugoslovensko nasleđe. Stoga je tragična simbolika tog nadmetanja koje je ponajmanje bilo sportsko, a u znatno većoj meri političko, ideološko, nacionalističko i rušilačko, veoma važna za temeljnije i objektivnije razumevanje strašnih događaja koji su usledili nakon njega", konstatovao je istoričar Dejan Ristić u razgovoru za MONDO.