Nekadašnji kapiten Hrvatske Zvonimir Boban govorio je o Jugoslaviji i onom što je usledilo nakon raspada države.
Boban je bio standardni reprezentativac, a u Hrvatskoj je stekao status simbola posle one utakmice na Maksimiru, kada je napao policajca.
Sada, 30 godina kasnije, ima i istorijsku distancu da priča o tome.
"Imao sam predivno detinjstvo u malom mestu. Stalno smo bili na ulici, igrali fudbal, bavili se sportom... I tako smo živeli u Jugoslaviji. Tada se ne pitaš u kakvoj državi živiš jer si dete. Kasnije su se pojavila određena pitanja, posebno o slobodi i slobodi izražavanja. Zašto ne mogu reći ono što mislim? Zašto mi to neko brani? No, s druge strane je bilo i pozitivnih stvari", počeo je priču Boban za Fajnenšl tajms.
Šta se nije moglo u Jugoslaviji?
"Biti Hrvat i nadati se da ćemo jednog dana imati slobodnu Hrvatsku. Moramo znati da je u Jugoslaviji bilo puno dobrih stvari, režim je ulagao u sport i obrazovanje. Ali, normalno je da želiš biti ono što jesi. Moja porodica je sanjala o slobodnoj Hrvatskoj i to smo želeli. Ili bar mogućnost da se izrazimo kao ljudska bića", rekao je Boban pa se osvrnuo na današnje stanje:
"Proces socijalizacije i razumevanja između južnoslovenskih država ide sve bolje".
Boban je potom pojasnio i kako se osećao kad je nosio dres Jugoslavije.
"Igrao sam za Jugoslaviju svom snagom i ponosom. To je bila moja reprezentacija. Zlato u Čileu jedan je od najboljih trenutaka u mojoj karijeri. To je bilo više od sna, nešto neverovatno... Ostali smo prijatelji, bez obzira na političke okolnosti, istorijske tragedije, rat i sve ostalo. Bili smo saigrači, oni su bili Srbi, ja sam Hrvat, neki ljudi su se osećali kao Jugoslaveni... Bili smo kao jedno i nije bilo problema".
Zatim se osvrnuo na čuvenu utakmicu Dinama i Crvene zvezde 1990. godine i udaranje milicionera što je postao mitski trenutak.
"Ne želim davati istorijski sud zašto se Jugoslavija raspala, no jedan od razloga je sigurno ekonomski. Režim nije hteo da prihvati nove ideje i to je bio problem. Celog života sam pokušavao izbegavati temu o 13. maju. Bio sam jedan od hiljadu koji su napravili nešto za ideale. To je bio hrabar potez protiv režima i tako smo to osećali. I ništa više. Video sam što se događa na stadionu, bila je to velika nepravda i reagovao sam. Nakon sukoba s policajcem sam ušao u svlačionicu Zvezde, oni su svi bili moji prijatelji. Rekao sam im da se ne brinu i da će normalno doći kući. Uvek sam pokušavao napraviti stvari kao čovek, ali imam svoje ideale i ideje.Patriotske hrvatske ideje dio su mene cijelog života. Ne smatram Hrvate boljima od drugih nego ih samo smatram svojima. I ništa više".
Policajac kojeg je Boban udario (Refik Ahmetović) nije Srbin?
"To nije bio potez protiv Srbije nego protiv režima. Srbija nije imala veze s tim", odgovorio je Boban.
U kakvom je odnosu bio s igračima iz Srbije?
"Izbegavali smo tu temu i ostali u dobrim odnosima, prijatelji kao što smo i bili. Mi smo ljudska bića i normalni ljudi. To što je moja država imala političke ideale i ideje mi ne dozvoljava da ne budem prijatelj s onima s druge strane. I nikad nisam osetio da me mrze zbog toga što sam Hrvat".
Kakvo je stanje danas?
"Situacija je danas normalna. Puno Srba dolazi na hrvatsku obalu raditi, a naši mladi odlaze na provod u Beograd. Ponekad se pojave problemi u višim političkim sferama, ali ljudi žive normalno. Ne možemo i ne smemo zaboraviti šta se dogodilo jer će se to u protivnom ponoviti. Važno je da znamo što se dogodilo i izvučemo pouke. Ali, mi smo bliski, govorimo više-manje isti jezik i svi se trudimo imati dobar odnos. Dolazim u razne delove bivše Jugoslavije i svi ljudi žele normalan život. Ožiljci ostaju, ali oni ne smeju biti otvorene rane".
Da li mislite da ste dio hrvatske istorije?
"Da, jesam i ne mogu to negirati. O tome piše i u udžbenicima za osnovnu školu, ali nisam to napravio kako bih bio heroj. To je bio samo čin pobune".
Progovorio je i o ljudima koji su se i nakon raspada države osjećali kao Jugosloveni.
"Moramo razumeti da su izgubili svoju državu i žao mi je zbog toga. Ali, sretan sam što imamo svoju državu. Tu se radi o poštovanju i mislim da to možemo pokazati. U hrvatskoj reprezentaciji je bilo nekoliko igrača iz mešanih brakova kao što je Robert Prosinečki i oni su odlučili igrati za Hrvatsku. Njegova majka je Srpkinja, predivna žena, ali je odlučio igrati za državu svojeg oca. I kasnije je bio srećan što je tako odlučio".
Mnogi se pitaju šta bi reprezentacija Jugoslavije napravila da je država ostala na okupu?
"Bilo bi dobro videti što bismo napravili, ali nisam razmišljao u tom smjeru. Htio sam samo ići dalje. Po talentima smo u tom trenutku bili možda i najbolji na svetu. Jugoslavija je mogla napraviti sve u fudbalskom smislu, ali sam jako sretan što je Hrvatska napravila više".
Boban je na kraju zaključio da ne želi brisati vlastito detinjstvo.
"Ne želim izbrisati dobre stvari iz mog detinjstva. U jugoslovenskoj ligi sam igrao do 22. godine. Otišao sam iz Jugoslavije u Milano i imam puno prijatelja. Bilo je puno pozitivnih stvari, ali ne možemo negirati da je na vlasti bio režim i to je ključno. I zbog toga je puno ljudi sanjalo o demokratiji. Na kraju smo prošli kroz krvavi rat što je šteta za sve. Imam puno lepih sjećanja, ali i onih loših. No, moramo ići dalje u miru i uvažavanju", zaključio je Boban.
(Mondo.ba)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.