Legendarnu "Kaznenu ekspediciju" predvodio je čovek čiji bi izgled svakog prevario
Fudbalski navijači i fudbalski huligani danas se uzimaju zdravo za gotovo kad je ovaj sport u pitanju, ali njihova pojava na ovim prostorima ima otprilike svoj početak.
Iako je fudbal uvek bio masovan sport, iako su navijači u Splitu palili baklje još šezdesetih godina, a početkom osamdesetieh je bilo naznaki "ultra" pokreta, prva prava baš huliganska grupa u ovom delu Evrope najverovatnije je čuvena Partizanova "kaznena ekspedicija". Iako je danas, skoro 40 godina kasnije veći deo istorije te grupe mit, ono što su oni radili u komunističkoj Jugoslaviji stvarno je bilo nešto drugačije.
U vreme posle Titove smrti, savremenici kažu da se u vazduhu naslućivalo šta sledi, nacionalizam je počeo da ulazi na velika vrata, a labavljenje karika društva našlo je na svoj prvi izraz na fudbalskim tribinama.
Tačnije, na grobarskom jugu. Neki stariji navijači govorili su da se to tako "potrefilo", da je smena generacija više pogodovala Partizanovim pristalicama, jer je ona koja je došla bila nešto starija i "ulični potkovanija" od rivala.
Bila su tu mnoga navijačka imena: Bata Trlaja, Žare, Bilke, Ćume, Dile, ali se od svih njih izdvajao čovek koji je delovao kao sve samo ne kao fudbalski huligan. Ogromne naočare sa velikom dioptrijom, suv, ne previše visok, Pampi je izgledom mogao da prevari svakog ko nije znao sa kim ima posla.
Ali, kako kažu, bio je "izrazito lud" i svi su ga se klonili, pa i na jugu, osim najbližih. Dodatni razlog za strah je bilo to što mu je otac radio u policiji, pa je išla priča da će biti uhapšen ko god ga napadne. To nema veze sa istinom, ali je dodatno ulivalo strah ostalima.
Pampi je svojevremeno u tom Bloku 70, u kome je Ekspedicija nastala, uzimao očevu uniformu i izlazio da reguliše saobraćaj. Samo onaj ko je živeo u komunističkoj Jugoslaviji tada može da vam kaže kolika količina ludila je bila potrebna za to.
Ali, Pampi je pre svega poznat kao opsednuti navijač, patološki grobar, koji je negde na samom početku postao vođa juga. Bio je nerazdvojan sa Batom Trlajom, koji je 2000. ubijen kao vođa novobeogradskog klana. Trlaja će svakako najviše ostati upamćen po čuvenoj izjavi da je Beograd „mala bara, puna krokodila", ali i kao navijač koji je prvi počeo da bilduje.
Trlaja je bio prvi za tuče, a Pampi je organizovao gostovanja, koja su do tada bila stihijska. On je organizovao da se putuje preko Ferijalnog Saveza (omladinska organizacija preko koje je karta bila znatno jefitnija), tako da su grobarska putovanja bila masovnija i bezbednija.
Kažu da je kod Pampija svako imao svoje zaduženje. Tako su postojali i "dežurni" lopovi, koji su nabavljali hranu, piće i ostale stvari za naredna gostovanja. Krali su i platno za zastave, auto-lakove za grafite…
Priča se da je Pampi uvek sa sobom nosio ključ koji je otvarao sva vrata u vozu, pa bi tako i otvarao posebne vagone, koji su bili namenjeni samo kondukterima, ali bi grobari pre njih zauzeli mesto. U taj vagon mogli bi da uđu samo "generali", kako je Pampi zvao mlađe najaktivnije, one iz "prve ekipe" i one koji on odabere.
Osim zaduženih za hranu i piće, imao je posebne ljude koji su služili za podizanje morala ostalima.
Na primer, "Italijan" je pričao kako se ponašaju italijanski "ultrasi" na gostovanjima, prepričavao poslednje nerede sa italijanskih stadiona i slično. Posle toga bi na red došle priče o neredima u Engleskoj, Pampijevoj omiljenoj temi.
On je doneo "engleski stil" na jug, koji je jako dugo trajao. Kako je došlo do toga, pričao je upravo "Italijan" svojevremeno za navijački blog "4. X":
"Mi smo pored toga što smo kreativni, i dosta 'anarhični' kao narod. Možda je greška što nismo imali jednog lidera. Pampi je bio taj koji je sve to stopirao, vodio je glavnu reč. Bio je najjači. Sećam se da smo u to vreme nabavili rolne za kase i da sam dovodio Pampija i Trlaju kod mene na gajbu na peti sprat da ih bacamo. Zanimljivo, Trlaja me je podržavao u mojim idejama, protiv je bio Pampi. Žare je voleo da cirka, da kara, divlja, uopšte da se ponaša onako kako se smatralo da se ponašaju Englezi.
Ipak, niko od njih nije otputovao za Englesku da vidi to na delu. Poenta je da je sve bilo anarhično. Sećam se, takođe, da smo nas nekoliko gledali čuvenu utakmicu na Hejselu između Liverpula i Juventusa, i da je Pampi veličao Engleze kao huligane. Kad je počela tuča, on je govorio: 'Evo, prebiše ih Englezi', želeći time da mi, na neki način dokaže da su Englezi najjači. Ali, kad su Italijani utrčali u teren i kad je onaj tip izvadio pištolj, ja sam mu uz vratio, sa: 'evo, vidi šta su pravi huligani'.
Prva baklja koja je zapaljena u Beogradu, bila je zapaljena kod mene u stanu. Između ostalih, tu je bio i jedan od glavnih ljudi sa severa. Zamračio sam sobu, i sekli smo baklju na dva dela. Bili su tu Pampi, Trlaja, Žare, Rus… Sećam se da me je Žare, na kompletan taj prizor, samo pitao: 'imaš li ti neku rakiju da cirkamo?' Možda je ova njegova rečenica najbolji odgovor na to pitanje", ispričao je "Italijan".
Da se vratimo na gostovanja i priče starijih. Pampi je išao vozom i obilazio sve da proveri moral. Uvek se zalagao da bude pravi lider. Na primer, kada se išlo na jedno gostovanje u Zagreb, grobari su ceo voz išarali lakovima, jer su hteli da to izgleda mnogo dobro kada se ulazi u stanicu neprijateljskog grada.
Pampi je bio jedinac, pa je tako njegov otac bio slab na njega. A bio je bio prvi koji je počeo da organizuje akcije iznenađenja. Na primer, sa manjom ekipom je odlazio u Šid i sačekivao noćne vozove iz Splita, Zagreba, u zavisnosti ko je igrao sa Partizanom. To niko nije očekivao , jer su uglavnom svi spavali. Postoji i priča kad je uhvatio "Bubu luđaka" iz BBB, koga su Grobari oteli i vodili ga ceo dan sa sobom, da bi ga na kraju odveli na Manceov grob i terali da peva Partizanove pesme. Tada je navodno došla Manceova majka da poseti grob svoga sina a grobari su pobegli jer ih je bio sramota.
U to vreme, na samom početku osamdesetih, navijačke grupe kao takve nisu postojale, pa je ova novobeogradska ekipa na gostovanjima protivnike za tuču često nailazila samo u lokalnim mangupima.
Pampi je oko sebe uvek okupljao mnogo problematične likove. Tako je jedan od generala bio i Dile (Divac iz 63. bloka), pokojni Muca, a jedan od klinaca i pokojni Žabac (Kneletov nerazdvojni drug). Bilo je tu mnogo momaka, koji nisu imali nikakve veze sa navijačima, ali je Pampi uvek imao harizmu da ih okupi.
Priča se da su Grobari sve do 1986. dolazili na sever kada je Zvezda igrala važne utakmice i pevali grobarske pesme. To sada deluje nezamislivo, ali niko nije smeo da reaguje iz straha šta bi moglo da se desi kasnije po gradu.
Tu postoji mnogo mračna priča da je Ekspedicija imala "šok sobu", odnosno podrum u zgradi Pampijevog komšiluka, gde su maltretirani ljudi i rađene druge nezamislive stvari za ono vreme.
Pampi je od rivala sa severa, priča se, priznavao samo svog druga iz detinjstva Boška, kao i Rikija. Oni su navodno uvek mogli da dođu na jug sa zvezdinim šalovima. Prepričava se da je Boško jednom pijan došao na jug sa zvezdinim šalom i pomokrio se na sred tribine, ali niko nije smeo reč da mu kaže zbog Pampija.
Ekipu koju je Pampi okupio za utakmice Jugoslavija-Engleska i finale kupa Velež - Dinamo Zagreb, koje su se igrale u Beogradu opisuje se kao "reprezentacija beogradskog ološa", koja bi svakom uterala strah u kosti, ali među njima je bilo malo navijača.
Oni su navodno tukli sve Engleze koje bi pronašli u gradu pre utakmice, bez diskriminacije ko je huligan ko običan navijač. Do navijača Dinama navodno nisu došli jer su ih ranije pretukli "cigani", kako su se tad zvali navijači Zvezde.
Prvo huligansko gostovanje neke ekipe iz SFRJ bilo je grobarsko u Menhengladbahu. Otišao je jedan autobus, u kome je sve bilo normalno do izlaska iz zemlje. Tada je navodno Pampi izvadio buzdovan (uvek je nosio sa sobom čudne kape i neko oružje) i rekao vođi puta i vozaču: "Sad ja preuzimam komandu".
Grobari su na stadionu imali improvizovane transparente, išarane auto-lakom, često u slavu Engleza.
Jedna od luđih priča jeste da je Pampi poznavao čoveka koji je znao kako se vabe životinje. Tako je dozivao tapira, koga bi grobari hvatali i na njemu vežbali udarce. Kada bi nesrećna životinja pobegla, oni bi je opet zvali, a ona, pošto ima kratko pamćenje bi opet dolazila. Iako je ova priča skoro sigurno lažna, o kraju "kaznene ekspedicije" se izvori uglavnom slažu.
Prvi deo je počeo negde na jesen 1986. kada su mlađi grobari prvi put došli na Zvezdin sever bez Pampija, a tamo su naišli na mlađu "cigansku" ekipu koja je počela da preuzima primat i koji su tada oterali grobare.
Kraj je bio jedan incident iste godine. Pampi je često pre derbija dolazio na Zeleni venac, mesto okupljanja Zvezdinih navijača, da proveri "cigansku" snagu i raspoloženje. Uvek je dolazio u pratnji manje grupe svojih najbližih iz ekipe, pa je tako navodno bilo i sezone 1986/87. Došao je sa Trlajom, Smederevcem, još nekim momcima i Trlajinom devojkom.
Ali, na Severu su stvari bile već bitno drugačije, mlađa generacija je preuzela vođstvo i došlo je do tuče u kojoj su Grobari izvukli deblji kraj. Tačka bez povratka bila je to što je Trlaja ostao i dobio batine, a Pampi je pobegao taksijem.
Kažu da su se tada posebno istakli Zvezdini navijači Pjer, Zelja, Kajman i Toma Sarajlija.
Trlaja nije mogao Pampiju da oprosti to što ga je izdao i pobegao, posle čega mu je zabranio da dolazi na stadion. Pampi je probao još nekoliko puta da se vrati, ali bez uspeha, posle čega se potpuno povukao i nestao bez traga.
Neki pričaju da je još živ, da živi van zemlje, ali u javnosti ga nema. Krajem osamdesetih su se stvari bitno promenile u navijačkom svetu, a posle raspada zemlje, to je već bio neki drugi univerzum.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.