U 2020. godini od aktivnog igranja oprostilo se nekoliko igrača koji su ostavili dubok trag u evropskom i svetskom fudbalu. Neke karijere su okončane očekivano, a neke šokantno! Pogledajte kojih 10 igrača se oprostilo, možda će vas iznenaditi da neki više ne igraju...
Nažalost, u strahovito teškoj 2020. godini ceo svet se borio za zdravlje protiv smrtonosnog virusa i u tim uslovima sve što se događalo mimo te borbe imalo je manji značaj. U tom, drugom planu protekla su i sportska takmičenja, čak i ona najveća, pa su se nekako u senci "provlačile" i druge važne vesti iz sporta.
Možda je mnogima promaklo, ali u minulih 12 godina završeno je nekoliko zaista velikih karijera. U pitanju su igrači koji su pisali istoriju, osvajali najveće trofeje, bili ljubimci navijača i koji bi u drugačijim, srećnijim uslovima sigurno dobili mnogo lepši oproštaj.
A oprostilo se nekoliko zaista velikih majstora koje više nećemo gledati na terenu, osim možda u revijalnim utakmicama veterana.
REAL NEMA MNOGO VEĆIH
Bez dileme najveće fudbalsko ime koje je ove sezone "okačilo kopačke o klin" u 2020. godini - Iker Kasiljas (39).
Trostruki osvajač Lige šampiona, šampion sveta i dvostruki šampion Evrope sa Španijom 2010. ostavio je fudbal nastupajući za Porto, a u decembru je postao funkcioner Reala.
Uostalom, i mesto mu je u Madridu, u klubu u kojem se fudbalski "rodio" i u kojem je bio od 1990. do 2015. Tokom 2019. godine u Portugalu je doživeo infarkt, od čega se oporavio, vratio treninzima, ali ne i redovno među stative.
Da bi dokazao da je zdrav, tada je na društvene mreže "kačio" potvrdu lekara, ali je prošlog avgusta ozvaničio da je kraj. Uradio je sve što je mogao, osvojio sve što je mogao (i po nekoliko puta) i otišao kao jedan od najvećih golmana u istoriji fudbala.
"DEČAK" KOJI JE OSVOJIO SVE
Još jedan Španac koji je osvojio sve – David Vilja (39). El Guaje ("dečak" na asturijskom) duže od pola decenije je trajao van Evrope, daleko od centra svetskih fudbalskih zbivanja, ali sve ono što je uradio do te 2014. bilo je više nego dovoljno da se povuče kao jedan od najvećih napadača koje je Španija imala.
U 98 nastupa za reprezentaciju pomogao je da budu osvojeni Evropsko prvenstvo 2008. i Mundijal 2010. U pohodu na evropsku titulu bio je prvi strelac turnira sa četiri gola (iako je zbog povrede propustio finale), a 2010. je u Južnoj Africi učestvovao u 75 odsto golova Španaca i pet puta bio strelac. Toliko je bio bitan za uspehe te generacije.
Klupsku karijeru počeo je u Sporting Hihonu, preko Real Saragose došao do Valensije, u kojoj je za pet godina dao trocifren broj golova, pa 2010. stigao u Barselonu, s kojom je takođe osvojio sve, uključujući i Ligu šampiona. "Blaugrana" se potom opekla i pustila ga da pređe u Atletiko Madrid da i tamo osvoji titulu i izbaci je iz Lige šampiona, pa je zato ovog leta dugo zatezala pre nego što je pustila Luisa Suareza među "jorgandžije".
Veliku karijeru Vilja je priveo kraju u Australiji (Melburn sitiju), Americi (Njujork sitiju) i Japanu, gde se prošlog februara oprostio kao igrač Visel Kobea.
DA LI BI SITI OSVAJAO BEZ NJEGA?
Slika šampionskog Mančester sitija je slika Vensana Kompanija (34) kako na postolju podiže pehar Premijer lige. Videli smo taj prizor čak četiri puta od 2012. do 2019. i pitanje je da li bi ijednom taj prizor bio viđen da snažni Belgijanac nije bio legendarni vođa "građana" dugih 11 godina.
"Bilo je mnogih koji su doprineli preporodu Mančester sitija, ali niko nije ispred Vensana Kompanija. On je simbol ovog kluba", rekao je na rastanku prvi čovek "građana" Haldun Al-Mubarak.
Plavoj strani Mančestera doneo je ono što decenijama nije mogla ni da sanja - niz osvojenih titula, a 2019. se vratio u matični Anderleht sa idejom da bude trener i igrač, ali to nije išlo prema planu. Posle lošeg početka sezone u jesen 2019. posvetio se samo obavezama na terenu. Ove godine je u avgustu definitivno prelomio da je kraj i sa pozicije kapitena prešao na mesto šefa stručnog štaba Anderlehta, gde je i sada.
Tokom karijere je igrao samo za tri kluba, Anderleht, Hamburg i Mančester siti, a ostaće upamćen kao jedan od najboljih i najčvršćih defanzivaca svoje generacije. Lider na terenu i van njega.
NJEGOVIM VENAMA TEČE RIM
Mokrih lica od kiše i suza, mnogi su na Olimpiku u maju 2019. ispraćali Danijelea De Rosija (37) iz grada u kojem je rođen iz jedinog kluba za koji je znao od kada je prohodao – Rome. Taj dirljiv rastanak uveličale su još dve legende, Bruno Konti i Frančesko Toti, a De Rosi je narednih pola godine bio igrač Boke Juniors. I onda je rekao – kraj.
Posle egzotične avanture u klubu Dijega Maradone, De Rosi je prvih dana 2020. godine objavio da završava karijeru zbog porodičnih razloga, a ne zbog čestih povreda koje su ga ograničile na samo sedam nastupa i jedan gol za Boku.
Predviđana mu je velika karijera od kada je 2000. došao u Romu kao 17-godišnji napadač lokalnog kluba Ostije. Njegov talenat brusio je otac Antonio De Rosi, takođe klupska legenda, a u vatru seniorskog fudbala gurnuo ga je Fabio Kapelo 2001.
Nedugo posle ulaska u prvi tim dobio je nadimak "Il Futuro Capitano" (budući kapiten na italijanskom) i nosio ga je sve do 2017, kada je Frančesko Toti otišao u penziju. Sa "Princom Rima" osvojio je Svetsko prvenstvo 2006, a bez njega je odveo Romu najdalje u Ligi šampiona, do polufinala 2018. posle čuvenog preokreta protiv Barse.
Toti je u svoje vreme rekao "ne" Realu i Florentinu Perezu, De Rosi je rekao "ne" Mančester junajtedu i Aleksu Fergusonu. Ostao je u Romi praktično do kraja, iako sa njom nikad nije osvojio titulu Serije A.
ROK ZVEZDA KRAJ LEVE AUT LINIJE
Duže od decenije se znalo da leva strana igre Evertona pripada Lejtonu Bejnsu (36), čuvenom beku koji je pre desetak godina bio jedan od najboljih na svojoj poziciji u Engleskoj i u Evropi.
Tužno je što je prazan "Gudison" u julu ispratio Bejnsa sa njegove poslednje utakmice, koja je uz to bila poraz od Bornmuta. Lokalni momak iz Mersisajda, ponikao u Evertonu zaslužio je mnogo lepši oproštaj posle čak 420 utakmica za "karamele", spektakularnih golova iz slobodnih udaraca i važnih "egzekucija" iz penala.
Pre 10 godina Bajern je bio ozbiljno "zagrizao" da ga dovede, ali je Bejns odlučio da ostane u matičnom klubu, pored kojeg je igrao još samo za Vigan od 2002. do 2007. U Engleskoj i u Liverpulu bio je kao riba u vodi, igrao je fenomenalno, a tu su mu bili i prijatelji iz sveta muzike, poput Aleksa Tarnera, frontmena "Arctic Monkeysa".
Uostalom, čuvena je slika na kojoj unosi svoju gitaru u bazu reprezentacije Engleske na Svetskom prvenstvu u Brazilu 2014. "Furao" je tokom karijere svoj stil, nije koristio društvene mreže i bio je fudbalska zvezda koju je bilo baš lako zavoleti. Pre svega zato što je bio paklen igrač.
MAKAZICE PROTIV BARSE, TAKO IDU NAJVEĆI
Ko je ikad bar površno pratio špansku ligu u ovom veku, morao je da voli ili bar da poštuje nezaboravnog centarfora Atletik Bilbaa, Arica Aduriza (39). Živa legenda Baskije i Primere završio je karijeru zbog povreda tokom proleća, uz veliku žal što nije mogao da nastupi u finalu Kupa kralja Bilbao – Real Sosijedad, zakazanom za 4. april 2021.
Jednostavno, povrede su bile jače od asa koji je igrao sve bolje što je bio stariji. S tim u vezi je za "verovati ili ne" podatak da je do 30. rođendana dao 101 gol, a nakon toga čak 184. Toliko je bio dobar kao veteran da se 2016. vratio u reprezentaciju posle šest godina, a za nju je igrao i 2017. Sa 36!
Iako je igrao za nekoliko klubova, svoje najbolje godine je dao Atletik Bilbau. As iz San Sebastijana ukupno je nosio dres baskijskog velikana čak 12 godina i u 405 ligaških nastupa dao 172 gola.
Ostaće upamćeno da se od profesionalne karijere oprostio holivudski - golčinom "makazicama" za pobedu protiv Barselone na startu prošle sezone. Tako odlaze najveći.
S NJIM OTIŠAO I ŠAMPIONSKI BRAZIL
Iako mnogi nisu ni znali, legendarni Lusio (42) igrao je sve do prošle zime, čak osam godina nakon odlaska iz Juventusa i Evrope. Njegovim penzionisanjem u 2020, više nema aktivnih igrača iz poslednje šampionske generacije Brazila iz 2002. Pretposlednji je bio Kaka, koji se povukao 2017.
Lusio je poslednje dve godine karijere proveo u timu Brazilijense, iz svog rodnog grada Brazilije. Tu je okončao karijeru koju je obeležio osvajanjem Mundijala sa ekipom u kojoj je bio starter i jedan od lidera. Osam godina posle tog uspeha, sa Interom je osvojio titulu Lige šampiona i to u finalnoj utakmici protiv svog bivšeg kluba, Bajerna.
Od kada je počeo evropsku karijeru u Bajeru 2001. bilo je jasno da je iz Brazila stigao moćan igrač, sposoban da igra i u odbrani i u veznom redu, koji svojom veličinom, snagom i znanjem može da "pokriva" sve defanzivne zadatke. I ne samo defanzivne.
Mnogi se ne sećaju da je upravo Lusio bio strelac za 1:1 u finalu Lige šampiona 2002, u kojem su se sastali Bajer i Real. Taj njegov pogodak brzo je pao u senku spektakularnog voleja Zinedina Zidana sa 16 metara za konačnih 2:1 i Realovu titulu prvaka Evrope. Ipak, Lusio je u Interu je dosanjao i taj san, osvojio Ligu šampiona i kompletirao seriju najvećih trofeja.
ZLATNA KOPAČKA EP I RAZBIJEN PEHAR LŠ
U godinama moćnog, Klopovog Liverpula, sve je davniji onaj nestabilni tim "redsa" iz 2005, koji je osvojio Ligu šampiona, bio peti na tabeli Premijer lige i koji je svakako imao svoj šmek. Kao i Čeha Milana Baroša (39) u napadu.
Poznati veteran povukao se u leto 2020. zbog konstantnih problema sa povredom. Poslednji tim za koji je igrao bio je Banjik Ostrava, u kojem je počeo karijeru i iz kojeg je 2001. otišao u Liverpul.
Na vrhuncu svoje karijere, u sezoni 2004/05 došao je na pripreme Liverpula kao najbolji strelac Evropskog prvenstva u Portugalu i učesnik polufinala Češka - Grčka (0:1). Potom je iskoristio to što je Majkl Oven otišao u Real, a Emil Heski u Birmingem, pa se nametnuo Rafaelu Benitezu i sa 13 golova izborio mesto u startnoj postavi i u kultnom finalu Lige šampiona u Istanbulu, Milan - Liverpul.
Tokom proslave te spektakularne pobede, "ušati" pehar Lige šampiona došao je i kod Baroša, a Čeh ga je ispustio i oštetio. Klub je ipak odlučio da ne vraća trofej na popravku, već ga je sačuvao i izložio. "To je osobenost ovog pehara", objasnio je kustos Liverpulovog muzeja Stiv Dan.
Posle Liverpula igrao je za Aston vilu, Lion, Galatasaraj, niz čeških klubova i naravno reprezentaciju, za koju je dao 41 gol i ostao drugi na "večnoj listi", iza Jana Kolera (55). Taj rekord mu je izmakao, ali verovatno još drži rekord u francuskom departmanu En, gde ga je policija 2007. uhvatila kako vozi svoj Ferari brzinom od čak 271 kilometar na sat. Zbog toga je odmah ostao bez dozvole i automobila, ali je "rekord" ostao.
PRVAK SVETA SA 24, PENZIONER S 29
Svakako najšokantniji oproštaj od fudbala u 2020. priredio je bivši nemački reprezentativac Andre Širle (29). Krilni napadač "pancera" i strelac tri gola u nokaut fazi tog Mundijala povukao se tokom leta, tri dana posle raskida ugovora sa Borusijom Dortmund.
Mnogi su bili iznenađeni zašto bi se tako mlad igrač odrekao fudbala (i velikog novca od budućih ugovora), ali je dvostruki strelac u istorijskog pobedi protiv Brazila (7:1) u polufinalu Mundijala dao svoje obrazloženje.
"Ova odluka je dugo sazrevala u meni. Nije mi potrebno više aplauza. Uvek morate da odigrate određenu ulogu da biste preživeli u poslu, inače gubite posao i nećete naći novi", izjavio je napadač koga je Borusija 2016. dovela za rekordnih 30 miliona evra, ali je njegova karijera od tog trenutka krenula u suprotnom smeru.
Nedugo posle osvajanja Mundijala sa Nemačkom i titule sa Čelsijem 2015, Širle je gubio formu i očigledno volju za profesionalnim fudbalom. Bilo je komentara da mu je bljesak na Mundijalu bio preveliki teret u godinama koje su došle, jer više nije uspevao da ponovi te partije iako je pokušavao i u Dortmundu, Fulamu, Spartak Moskvi...
IGRAO DOK NIJE ISPRAVIO BLAMAŽU
Legendarni nemački napadač Mario Gomez (35) učinio je lepim i kraj ove godine i kraj ove liste. On je u junu završio karijeru baš kako je hteo, isteravši svoje i ispravivši veliki kiks Štutgarta, kluba koji najviše voli.
Gomez je 2007. predvodio Štutgart do istorijske titule i to kao zvanično najbolji nemački fudbaler za tu godinu, a u poznoj fazi karijere je doživeo da 2019. sa "švabama" ispadne u drugu ligu.
Špic kome su izmicale najveće titule sa reprezentacijom nije se mirio sa takvim epilogom, već je ostao u Štutgartu i u "Cvajti" i dao sedam golova u sezoni 2019/20. Tako je doprineo da se njegov tim direktno vratio u Bundes kao drugoplasirani.
"Ovo je bila moja poslednja misija za Štutgart nakon što smo uprskali prošle godine", rekao je na oproštaju legendarni špic, čiji je transfer u Bajern 2009. godine za 30-35 miliona evra u to vreme bio rekordni u nemačkom fudbalu.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.