Jedan novinar je jednom napisao: njegova karijera je scenario za film. Padovi i usponi. Dokazivanja i posrnuća. I uvek uspravan hod. Bez obzira na buran život, niko danas ne može da kaže – prevario me Dragiša Binić. Poštenjačina do daske. Ali i momak opakog jezika.
"Taj me je očigledno znao u dušu. Sve je pogodio".
U Zvezdi je oba puta bio zadužen za dobru atmosferu u ekipi.
"Izvedem celu ekipu na TAŠ, a fakturu pošaljem na klub. Džaja pita šta ste radili za 18.000 dinara. Pa čekaj, je l si tražio porodični ambijent među igračima. E… onda daj pare. Šta ja da radim kad Pančev neće da plati ni koka-kolu".
U sećanju su njegove proslave golova na putu ka tituli prvaka Evrope. Salto unazad i pesnica visoko ka nebu.
"Taj salto i sada mogu da vam pokažem ovde pred kamerama. A na pragu sam sedme decenije života. I ne samo to… dovedite mi bilo kog igrača iz Super lige Srbije, pobediću ga u trci na 100 metara".
Dobrodošli u Mojih TOP 11 sa Dragišom Binićem, čovekom koji je Zvezdinu mašinu ubacio u turbo brzinu i doveo je do evropskog trona.
NAPREDAK 1980 – 1983
Kandidati iz Napretka:
Golman: Dragan Erić
Odbrana: Milan Babić, Nebojša Karamarković, Rasim Ahmetović, Robert Juričko, Rešad Kunovac
Vezni red: Vladimir Jocić, Miladin Pešterac, Milorad Jovanović, Ešref Jašarević, Milijan Tupajić, Dragan Tomić, Tomislav Momirović, Novica Kostić, Milomir Jakovljević
Napad: Vladislav Đukić, Dragoljub Kostić, Davor Čop, Zoran Panić
U Napredak je stigao tek iz drugog pokušaja.
"Igrali su tatini i mamini sinovi, digao sam ruke i vratio se u Trstenik. Malo gimnastika, malo atletika… bavio sam se i karateom… imao sam lepu perspektivu i kao rukometni golman. Otac me je ubedio da oprostim Napretku i da prihvatim njihovu drugu ponudu. Branio sam boje svog rodnog sela i za polusezonu postigao 50 golova. Vratili su me brže-bolje u Kruševac i odmah priključili prvom timu. To je onaj zlatni period Napretkove istorije. Igrali smo Evropu, ulazio sam kao klinac na utakmicama protiv Dinama iz Drezdena. Veliko iskustvo".
Bilo je mnogo izazova i na domaćoj sceni.
"Sećam se meča sa Hajdukom u kome mi puštamo Splićane… posle toga Simović i Pešić odlaze na Poljud. To je početak kraja Napretka. Čim nešto ne radiš kako treba, obije ti se o glavu. Bio sam dete, nisam mogao da utičem na njihove odluke, ali me je mnogo pogodilo. Mi ih puštamo, a njih neće pa neće. Bilo je i smešnih situacija. Simović degažira u vis da bi lopta pala ponovo u naš šesnaesterac. Ma sramota. Napredak je posle toga počeo da pada i evo ni 40 godina kasnije ne može da primiriše vrhu tabele".
TOP 11 – Zoran SIMOVIĆ (golman)
"U životu nisam video golmana kome je toliko teško dati gol jedan na jedan. Imao je fenomenalan tajming da ti uđe u šut i branio je lopte koje su svi na stadionu već videli u mreži. Igrao je fudbal sa Erdoganom i kada je predsednik Turske dolazio u zvaničnu posetu Beogradu, insistirao je da se sretne sa Simovićem. Mene su zvali ljudi iz Vlade Republike Srbije i dali mi zadatak da mu uđem u trag i da ga dovedem na sastanak. Zaista uživa fenomenalan ugled u Turskoj".
RADNIČKI NIŠ 1983 – 1987
Kandidati iz Radničkog:
Golmani: Zoran Milenković, Goran Gavrilović, Dragan Pantelić, Zaviša Pejić
Odbrana: Ivan Stanković, Miloš Drizić, Emir Džinović, Stojan Gavrilović, Zoran Milošević, Dragan Mitrović, Milovan Obradović, Miroslav Simonović, Zoran Banković, Mirko Vojinović
Vezni red: Dragan Stojković, Dragan Radosavljević, Slavoljub Nikolić, Branislav Đorđević, Zoran Bojović, Srđan Mladenović, Vladimir Jocić
Napad: Siniša Gogić, Sanid Beganović, Željko Janković, Bratislav Rinčić, Miroslav Aleksić, Vlado Grujić, Blagoja Kitanovski
Nije mu se svidelo što u Napretku drugi odlučuju o njegovoj sudbini, upisao je DIF u Nišu i stekao pravo da pređe u Radnički.
"Otišao sam iz inata. U Radničkom su me brzo prihvatili kao da sam odrastao na Čairu. Znali su da kod mene nema sredine… ako je da, onda je da… ako je ne, onda je ne. U Nišu je tih godina vladala fudbalska groznica, zahvaljujući podvizima najslavnije generacije u istoriji kluba cela Evropa je znala za Real sa Nišave. Iako sam bio najmlađi u ekipi, često sam dizao glas i borio se da moji drugovi dobiju ono što im je obećano. Mnogi ni auto nisu imali. Ja sam vozio očevu Ladu i to samo kada mi ostavi ključeve. Bilo je tu i par službenih automobila, pet-šest Golfova koje je Radnički dobio iz Sarajeva zbog sjajnih rezultata u Kupu UEFA".
Ponovo mu je Hajduk iz Splita ostao trajno urezan u sećanje.
"Debitovao sam za Radnički tako što sam igrao beka i čuvao Ivicu Šurjaka. Duca Nenković je imao ideju da zbog svojih fizičkih predispozicija i brzinskih sposobnosti pokrivam celu desnu stranu. I sve sam to mogao da podnesem, osim broja "2" na dresu. Rekao sam nije problem, igraću šta treba, ali mi ne dirajte moju sedmicu. U Splitu smo vodili 1:0, oni nas stisli, sudija navija, vidiš da će svakog časa da pokaže na penal. Pred kraj utakmice, jedan aut za Hajduk, Šurjak ulazi u šesnaesterac, gura loptu pored moje leve noge i pada kao pokošen. Naravno, kontakta nigde. Kreč. Gol. 1:1. Plakao sam pola sata, jedva su me smirili".
TOP 11 – Dragan STOJKOVIĆ (vezni red)
"Dete sa Pasi Poljane, neviđeni talenat. Odmah sam ga zavoleo. Jedno dete predodređeno da postane velika zvezda. Izuzetno muzikalan tip, obožavao je našu izvornu muziku, voleo da se dohvati mikrofona, da zapeva… sve se to u jednom trenutku izgubilo, ne znam zbog čega. Bili smo fenomenalan tandem, umeo je da me spoji sa golom nekim vanserijskim potezom. To su one lopte koje samo istinski geniji mogu da pošalju ka napadaču. Imali smo nas dvojica i konflikte tokom karijere, ali drugarstvo nikada nije dolazilo u pitanje. Zbog njega sam jednom prilikom izleteo iz automobila i napao jednog funkcionera Crvene zvezde koji se drznuo da ga vređa bez ikakvog razloga. Skrenuo je pažnju na sebe zahvaljujući sjajnim partijama i golovima protiv Sent Galena i Intera iz Bratislave. Sent Galenu i Partizanu je u razmaku od tri dana zatresao mrežu na gotovo identičan način i to su možda dva najlepša gola u istoriji niškog Radničkog. Odmah je krenulo interesovanje velikih klubova, a njegova želja je od starta bila da obuče dres Crvene zvezde".
CRVENA ZVEZDA I 1987 – 1988
Kandidati iz Crvene zvezde:
Golmani: Branko Davidović, Stevan Stojanović
Odbrana: Milivoj Bračun, Slavoljub Janković, Goran Jurić, Zlatko Krdžević, Miodrag Krivokapić, Slavko Radovanović, Refik Šabanadžović
Vezni red: Dejan Antonić, Žarko Đurović, Boško Đurovski, Dejan Joksimović, Slobodan Marović, Goran Milojević, Jovica Nikolić, Robert Prosinečki, Dragan Punišić, Dragan Stojković
Napad: Boro Cvetković, Vladan Lukić, Mitar Mrkela, Husref Musemić
Za Turbinu iz Niša vladalo je veliko interesovanje klubova iz cele Jugoslavije.
"Imao sam ozbiljan razgovor sa Ćirom Blaževićem oko prelaska u Dinamo. U Nišu sam ih sam pobedio… on je imao šou na Čairu jer je uklizavao sa onim belim šalom po blatnjavom terenu. Posle toga Zvezda na Marakani, ja dam gol i dobijemo 1:0. Ćiro je pozvao mog kuma Stanka Bumbara i rekao mu da hitno dođemo u Zagreb. Bio je neki sneg, zavejan autoput, jedva smo ubedili policajce da nas puste da prođemo. Ćira kad me je video, odmah ono njegovo ’gde si sine moj, dođi da mi ulepšaš sliku’. Tražio sam 150.000 maraka, Citroen BX i stan u Zagrebu. Oni prihvate na keca. Ćira nam na rastanku pruži kovertu i kaže ’ovo je za srećan put’. Mi uđemo u auto, otvorimo, unutra 20.000 maraka. Čim smo stigli u Beograd, odemo u Nanu i sve pare damo na muziku".
Kruži priča da je po prelasku u Zvezdu, rekao prijateljima ’kad se za godinu dana prodam u inostranstvu, kupiću Mercedes, izlepiću ga dolarima i provozati se kroz Niš u inat svima koji su me osporavali’.
"Nisam sačekao odlazak u inostranstvo, odmah sam kupio Mercedes. Za sve pare od transfera. Onaj najnoviji, 200D, bio je jedini u zemlji. Džaja je vozio neki 190. Sedam meseci nisam hteo da ga registrujem. Dođem i namerno parkiram pored Džaje. On mi kaže ‘pomeri auto, šta će da misle navijači’. Šta me briga šta će da misle ako sam kupio kola za svoje pare. Nisam ništa ukrao, je l tako? Navijače treba da zanima da li ja igram dobro, a ne šta vozim. Problem je bio što u prva dva-tri kola nisam igrao, jer je Vasović imao suludu ideju da me stavi na libera umesto Marka Elznera koji je otišao u inostranstvo".
Bina na liberu, zvuči kao utopija.
"Posle je vratio na staro, debitovao sam protiv Prištine i odmah postigao gol. Na Piksijevu asistenciju. Vaske je bio specifičan tip. Nikako se nismo slagali. Puklo je u karantinu hotela Jugoslavija, kada je hteo da promeni raspored po sobama. A ja cimer sa Joksom… kaže ’ne možeš ti da biraš sa kim ćeš da spavaš’. Ok, ako je tako, ja odoh kući. I stvarno spakujem stvari i odem iz hotela. Kazne me četiri meseca suspenzije. I svi se prave ludi… Džaja kaže ’nisam ja’, Cvele ’nemam pojma’, Vaske ’nije do mene’… šatro, kaznila me klupska komisija. Meni pukne film, sačekam Vasovića ispred lifta u njegovoj zgradi i objasnim mu na svoj način kako stvari treba da funkcionišu. Od tog trenutka nije se više postavljalo pitanje ko je vlasnik Zvezdinog dresa sa brojem 7".
Usledila je serija golova Dragiše Binića i titula je stigla na Marakanu.
"Kaže Vaske ’nemam ništa protiv tebe, evo sledeću igraš od prvog minuta’. A sledeća u Prištini. Gurne mi kosku, naravno. Ja dam dva gola i proslavim ih rafalom po navijačima. Stadion se tresao i malo je falilo da eksplodira. A ćale mi na zapadnoj tribini… hvata se za glavu… kaže šta radiš čoveče, pobiće nas ovde. Tresao sam tog proleća mreže kao od šale. Protiv Budućnosti, Vojvodine, Željezničara, Partizana… dvostruki strelac protiv Sarajeva i Osijeka. Dobijemo Radnički iz Niša sa 4:2, Piksi i ja po dva komada. Najlakše je igrati protiv bivših klubova, jer sve igrače znaš u dušu i poznaješ sve njihove slabosti. Bio sam te sezone drugi strelac tima, ali za razliku od Piksija nisam izvodio nijedan prekid".
Senzacionalan epilog finala Kupa Jugoslavije sprečio je Binića da se u debitantskoj sezoni u Crvenoj zvezdi raduje osvajanju Duple krune.
"Piksi i ja smo u to vreme imali zahlađene odnose zbog svega što se događalo sa Vasovićem. Kada je sudija svirao penal, prišao sam mu i šapnuo ‘nemoj da je bockaš, pratili su te protiv Veleža’. Pošto je on tri dana pre meča sa Borcem, na isti način izveo penal protiv Mostaraca i dao gol. Samo je klimnuo glavom, uhvatio zalet i… naravno, bocnuo. Karalić je uhvatio živu loptu i trofej je otišao za Banjaluku. Posle utakmice, dok sam se tuširao, čujem Vasovića kako ulazi u svlačionicu i kaže ’majstore, nema veze, nije ni bio penal’. Jedva su me obuzdali da ga ne zadavim. Čekaj bre… igramo loše, sude nam penal koji ruku na srce nema veze sa penalom, imamo šansu da se izvadimo i odemo u produžetke… da osvojimo Duplu krunu… A on kaže nema veze. Kako nema veze".
TOP 11 – Boro CVETKOVIĆ (napad)
"Lane sa Korane. Mnogo interesantan igrač. Hitar, gazi jedan na jedan… nije sebičan, hoće da odigra. Zato sam i voleo da igram sa njim u tandemu. Uvek sam se nervirao kad čujem radio reportera koji kaže divan pas Roberta Prosinečkog. A Bora i ja ispustimo dušu dok ne stignemo tu loptu. Neka doda ka Pančevu, pa da vidim da li je divan pas. Pošto ovaj hoće loptu u noge. Bora je bio tip Pipa Inzagija, uvek na granici ofsajda. Tu je i hvatao na hitrinu. Videli ste kako je dao gol Real Madridu u Beogradu. Van terena jako dobar dečko, pravi drug. Ja sam prvi iz te generacije počeo da se bavim fudbalom kao rukovodilac. I sećate se koga sam doveo u Obilić… Boru Cvetkovića".
BREST 1988 – 1989
Golmani: Klod Barabe, Režis Roh
Odbrana: Rasin Amadu, Nikolas Le Ni, Jan Denijelu, Mišel Sorin, Patrik Koleter, Paskal Pjer
Vezni red: Žan-Žak Etame, Ronan Salon, Paskal Kuafije, Pol Le Guen, Bruno Pabua, Moris Buket
Napad: Žoel Kloarek, Alfredo Mendoza, Tijeri Le Blan, Erve Gegan, Stefan Givarš, Roberto Kabanjas
Zbog obećanja Brestu, odbio je veliki Bajern iz Minhena.
"Gde god sam bio u karijeri, stizao sam sa godinu dana zakašnjenja. Taj Bajern su krili od mene, kada sam saznao bilo je kasno. Nudili su iste pare kao i Brest, ali godinu dana duži ugovor. Nisam mogao protiv svojih principa i opredelio sam se za Normandiju. Trener je bio neki Francuz sa žbunom na glavi, ne sećam se imena. A Muki sportski direktor. Na prvom sastanku, trener nacrta taktiku, ja vidim da tu nema teorije da dobijemo utakmicu. Ustanem, uzmem gumicu, obrišem ono sa table i kažem ovako ćemo da igramo. Muki za glavu, razmišlja u sebi ovaj nije normalan. Mi tu utakmicu dobijemo 4:2, a sa onom taktikom ne bismo šutnuli na gol. Posle dovedemo Žareta Nedeljkovića iz Rada da glumi trenera, a Muki je vodio celu priču. Žare je samo brojao dolare i zvao Vladu Srce iz Metrolopa da proverava kursnu listu. Tako je Muki i postao trener“.
TOP 11 – Pol LE GUEN (vezni red)
"Stilom igre je podsećao na Gordilja, legendu Real Madrida. Onako, spuštene štucne i fenomenalan pregled igre. Da promeni stranu, ubrza ritam, da stigne u završnicu akcije… a znao je sa loptom. Pokazao se posle i kao odličan stručnjak, vodio je Lion, Rendžers, PSŽ… Čak je u jednom trenutku bio na korak od Crvene zvezde, to ljudi ne znaju. Nešto pre Robija… napravili smo kontakt, ali je imao čvrst ugovor sa reprezentacijom Kameruna i nije mogao da sedi na dve stolice".
LEVANTE 1989 – 1990
Kandidati iz Levantea:
Golmani: Eugenio Vitaler
Odbrana: Bartolome Balester, Tomas Blesa, Hoze Arago, Visente Vidal, Rafael Maskarel, Iranco, Teodoro Rastroho
Vezni red: Manuel Abad, Fransisko Moreiras, Garsija Barero, Antonio Lopez, Huan Karlos, Havijer Susaeta, Visente Latore, Huan Poras, Fransisko Čuli
Napad: Martin Perez, Rafael Latapija, Sisero Ramaljo, Fernando dos Santos, Antonio Montes
Imao je kombinaciju sa Hihonom, ali ga je Raša Bebić preusmerio ka Valensiji.
"Uvek sam imao neke zanimljive menadžere (smeh). Španci su mi išli na živce, kod njih je sve ’manjana’, ’manjana’… šta god se dogovorimo, polako, sutra ćemo. Teška sredina. Kada mi je propao transfer u Hihon, probio sam klip motora na kolima, dok sam u Levanteu dobio herpes od nervoze. Pazi, ja sam stigao odmah posle Johana Krojfa. Klub je bio finansijski demoliran tim astronomskim ugovorom koji su potpisali sa slavnim Holanđaninom. Imao sam problem i sa zadnjom ložom. Najmanji sprint, nešto me zateže. Sve dok mi jedan fizioterapeut nije objasnio da ne mogu tako brzo sa roštilja da pređem na morske plodove. Momentalno sam se vratio na jagnjetinu i prasetinu".
TOP 11 – Visente VIDAL (odbrana)
"Čisto da ispoštujem vaše propozicije, inače iz Levantea ne bih stavio nijednog igrača. Vidala se sećam kao zanimljivog centarhalfa… bio je hitar, imao sjajan skok… nešto poput Serhija Ramosa. Znao je da se ubaci kod prekida i često je postizao golove".
CRVENA ZVEZDA II 1990 – 1991
Kandidati iz Crvene zvezde:
Golmani: Stevan Stojanović, Milić Jovanović
Odbrana: Miodrag Belodedić, Goran Jurić, Siniša Mihajlović, Ilija Najdoski, Duško Radinović, Refik Šabanadžović, Rade Tošić, Goran Vasilijević, Slobodan Marović
Vezni red: Vladimir Jugović, Robert Prosinečki, Dejan Savićević, Vlada Stošić, Ivica Momčilović
Napad: Darko Pančev, Vladan Lukić, Ljubiša Milojević
Gde će, šta će, nazad u Beograd. Ali je prvo zakucao na vrata Partizana.
"Družio sam se sa sinom pokojnog Jove Popovića koji je imao bitnu funkciju u Humskoj. I Miško kaže ’ajde kod ćaleta u Partizan’. Ćurković i Zečević se slože sa predlogom, ali na Izvršnom odboru samo njih dvojica glasaju protiv (smeh). Ja u novinama pročitam njihovu izjavu kako je Bina problematičan i da kao takav nema mesta u Partizanu. I naravno, nisam mogao da oćutim. Odem na stadion i dignem toliku frku da su sekretarice bežale na sporedni izlaz kancelarije. Sa Zvezdom sam završio posao u tren oka. Bilo je dovoljno da Silva Glišić pozove bilo koju državnu instituciju, svi su stajali mirno. Danas verovatno spuštaju slušalicu ili foliraju da je pogrešan broj".
Početak istorijske sezone na Marakani nije bio ni bajan ni sjajan.
"Remizirali smo sa Grashopersom, a tri dana kasnije izgubili od Budućnosti. Već su počele priče da je Zvezda promašila sa pojačanjima, da Ljupko treba da ode… Ceh su platili Švajcarci u revanšu. A sa njima i Ćućuz, onaj novinar koji nas je masakrirao tih dana u frankfurtskim Vestima. U Beogradu ga je spasao Miša Marinković, dobio bi već tada šta je zaslužio. Ali u Cirihu… pao mi je mrak na oči kada sam ga video u našoj svlačionici. Voja Kis je šatro pokušavao da ga odbrani, a udarao ga više od mene. Izbacili smo ga kao vreću u hodnik, pred noge švajcarskom policajcu koji nije mogao da veruje šta se dešava".
Bina je sve do finala u Bariju nepogrešivo pogađao rezultate Zvezdinih utakmica. Posle pobede protiv Olimpija dobio je i pehar "na korišćenje".
"I to sam pogodio, postoji štampani dokaz na posteru Tempa koji je izašao na dan meča sa Marsejom. Džaja me je pozvao u kancelariju i zamolio me da mu kažem rezultat. Rekao sam da hoću, ali pod jednim uslovom: da mi po povratku u Beograd ustupi pehar na sedam dana i da mogu sa njim da radim šta mi je volja. Tako je i bilo. Nosio sam ga svuda po Srbiji. Nastao je haos u niškom hotelu kada sam ga izneo pred kuma Partizanovca na svadbenom veselju. Ili zastoj na autoputu, da bi se narod slikao sa trofejom. Samo se proneo glas, eno ga Bina sa peharom Kupa šampiona. Svi su ugasili automobile i izašli da se fotografišu“.
Protiv Rendžersa 3:0 i 1:1.
"Kažu kako nismo imali težak put do Barija, a zaboravljaju da je Glazgov Rendžers u tom ciklusu bio jedna od najjačih ekipa u Evropi. Odgovorno tvrdim da su Škoti bili jači od Bajerna i Marseja i da su po kvalitetu morali da budu sa nama u finalu Kupa šampiona. Englezi su te sezone bili pod suspenzijom i pola engleske reprezentacije je igralo u Rendžersu. Poenta priče je da smo ih glatko dobili prvu utakmicu sa 3:0 i svima je taj dvomeč brzo pao u zaborav. Odigrali smo fenomenalno, lako davali golove… jedan smo dali iz tri poteza…".
Strelac, a ko bi drugi, Darko Pančev.
"Vratio sam se na njihov korner, izbio glavom… Pančev je prihvatio loptu na našoj polovini, ja u punom sprintu, imam da me spoji sa golom… on mi po običaju gurne u stranu da bih ja morao njemu zadnju da dodam (smeh)… uvek je bilo tako, bez dvosmerne ulice… jedan jedini put u životu je on meni namestio gol na utakmici protiv Grashopersa u Beogradu… i nikada više. Elem, ja ljut što mi je odigrao u stranu… on namazan, zna da ću da mu centriram, cimne na drugu, vrati se na prvu, bez veze ga udari u nogu i uđe u mrežu. Ali takav je… što je znao da postigne gol, to niko nije znao… može nas pet da se poređa u šesnaestercu, on će stići šesti i lopta će tu kod njega da padne. To se više ne rađa“.
Posao protiv Dinamo Drezdena je takođe završen u prvih 90 minuta.
"Oni nisu mogli da podnesu koliko smo ih ponizili u Beogradu. Pa tamo nije ni završena utakmica. Dejo je posle revanša u Nemačkoj izjavio ’jesmo pobedili, ali smo igrali po principu ko doda loptu umreće mu majka’. Znali su pojedinci suviše da komplikuju. Pa setite se kako smo primili prvi gol u Minhenu. Robi i njegovo čuveno zalamanje u širinu. Darko koji čeka loptu u noge. Treba sve to da uklopiš u jednu skladnu celinu. Na kraju je pojedinačni kvalitet došao do izražaja. Imaš mene koga niko ne može da stigne, Robija koji zna da doda, Mihu kome ne možeš da odbraniš slobodan udarac, Deju koji te gazi… Darka koji je uvek u pravo vreme na pravom mestu“.
Kao u Minhenu za 1:1.
"Bilo mi je dovoljno krajičkom oka da pogledam i da shvatim gde ta lopta jedino može da prođe. Mora da bude oštra, za Aumana kratka, a da je Koler ne preseče… Meni je onaj drugi gol mnogo interesantniji, gde ljudi ne vide koliko je Dejo brz sa loptom. Setite se kako je zgazio Kolera. Iz dva dodira ga je ostavio dva metra iza sebe. Na treningu, kada igramo jedan na jedan preko celog terena, ja sam najviše muka imao protiv Deje. Toliko nezgodan, dribla te na stajnu nogu, uvek ti gurka tamo gde ne očekuješ… ono njegovo, kao da će da poklekne, on baš tada gurne loptu. Ali zato pred utakmicu, sa njim nikada ne znaš na čemu si. Da vidi da li može… pa ga zateže zadnja loža… pa ima proliv… muku je doktor Nešović imao sa njim. Nemoj Dejo kikiriki i koka-kolu, on namerno kikiriki i koka-kolu. Zato protiv Rendžersa nije ni igrao revanš u Škotskoj. Posle 3:0 u Beogradu, bilo je ‘e sad sačekaj, odmori malo’ (smeh)".
Revanš sa Bajernom se smatra jednom od najuzbudljivijih utakmica u istoriji Kupa šampiona.
"Tu je bilo najviše sebičnosti sa naše strane. A sve zbog pritiska i tenzije u danima uoči meča. Možete li da zamislite scenu u kojoj fudbaleri Crvene zvezde koje očekuje najvažnija utakmica u istoriji kluba, čekaju u redu ispred blagajne da bi kupili ulaznice. A svako od nas je imao pravo na samo 14 karata. Pa sad ti objasni prijateljima, drugarima i familiji da ne možeš da ih uvedeš na stadion. To se odrazilo na psihu igrača i moglo je da nas košta plasmana u finale. Vidi se na snimku jedna situacija kada sam se iznervirao na Pančeva što nije uklizao i postigao gol. Zato sam u par navrata šutirao nerezonski iz mrtvog ugla, uvek bi malo odskočila i pogodila spoljni deo mreže".
I onda taj 90. minut…
"Malo nas je i bog pogledao… ona šansa za Volfarta, lopta pogađa stativu i odbija se između mene i Efenberga. Tamo gde nema nikoga i tamo gde je jedino smela da se odbije. Utakmica se u poslednjih 15 minuta pretvorila u duel dva fudbalska gladijatora. Prsa u prsa. Oni po starom dobrom običaju, počinju da nas vređaju i provociraju. Taj Efenberg mi je non-stop govorio 'šajze, šajze'. U meni kuva, a ne smem da ga udarim. Dobiću crveni karton, ostavljam drugove na cedilu… čak i ako prođemo, ne igram finale. E, kad smo dali gol, ima na snimku, on leži na travi, ja mu priđem s leđa, uhvatim ga za kosu i kažem ’ko je sada šajze’".
Finale je bilo sušta suprotnost beogradske drame sa Bajernom.
"Meni je do dan danas ostala misterija zašto Radinović nije bio u startnoj postavi. Kad god sretnem Ljupka, postavim mu to pitanje i nikada mi nije bio dovoljno ubedljiv sa odgovorom. Navodno, mučila ga je povreda. Pa bili smo po ceo dan zajedno, valjda bih znao da je imao problem. Ideja nije bila da igramo toliko zatvoreno. Tek kad je video da ovaj probija Šabana, rekao je meni da se vratim i zaigram defanzivnije. A Darka kad ostavite samog u špicu, to ne vodi ničemu. Ne mogu da prežalim onu situaciju kada sudija nije video da je Mozer igrao rukom. Čak je meni pokazao žuti karton. Nikada se neću oteti utisku da smo u Bariju morali da napadnemo Marsej".
Ni priču o Zvezdi ne možemo da završimo bez epizode posvećene Hajduku iz Splita.
"Moja druga sezona u Zvezdi i opet gubim Kup Jugoslavije u finalnoj utakmici. U jednoj predratnoj atmosferi gde Skoblar vređa naše igrače, Mihu vuku za kosu, biju nas po celom terenu… Četiri dana kasnije, prvenstveni duel sa Hajdukom, ja kažem ’ljudi, mene nisu tukli, ali ajde da im vratimo za one batine na JNA’. Počinje utakmica, oni opet biju nas. I ja se zaletim… prvo sam Štimca udario… i čekam klupu da mi krene Skoblar. Ali u onoj euforiji, ja nemam pojma da su oni promenili trenera. Postavili Poklepovića i čovek je ni kriv ni dužan dobio po nosu. Jurio sam i sudiju, jedva me je Vladan Lukić nekako umirio i odvukao do tunela. U poluvremenu kažem Mihi ’ja ovo bre zbog tebe radim’. Posle je i on dobio crveni karton".
TOP 11 – Siniša MIHAJLOVIĆ (odbrana)
"Nije bilo šansi da zakasni u karantin ili na sastanak. Uvek dođe pola sata ranije, kupi novine i čeka dok ostali ne stignu. Mene je to malo iritiralo. Bili smo cimeri i jednom prilikom, rešim da ga uplašim. Ubacim ćorke u pištolj, upadnem u sobu i kažem ’cinkarošu jedan, sad ću da ti pokažem’… on u panici ’nemoj Bino’… ja opalim, a Miha skuplja noge i mrda prstima da vidi da li je ranjen… pa gviri pod jorgan, čudno mu što nema krvi na čaršavu".
"Jednom smo zajedno isprepadali Vladicu Popovića ispred hotela Jugoslavija. Zaustavio se pored nas na semaforu i znate kakav je Vladica… sve fino kako ste momci, šta ima novo… a ja imao u vratima neke petarde od Nove godine. Bacim ih krišom pod auto i uperim pištolj u Vladicu… kažem ’muka mi je više od vas trenera’… povučem oroz u trenutku kada je eksplodirala petarda… dam gas i gledam u retrovizor… Vladica je zalegao na suvozačko mesto… pali se zeleno, pa crveno… pa opet zeleno… ali Vladica nikako da se pojavi za volanom".
SLAVIJA PRAG 1991 – 1993
Golmani: Jaromir Blažek, Zdenek Janoš, Stanislav Vahala
Odbrana: Radek Bejbl, Jaroslav Klušaček, Karol Praženica, Martin Penička, Jan Suhoparek, Jaroslav Šilhavi, Tomaš Hunal, Jirži Lerh,
Vezni red: Patrik Berger, Petr Holota, Karel Jarolim, Bartolomej Juraško, Mihal Petruš, Jirži Povizer, Vladimir Tatarčuk, Vladimir Šmicer
Napad: Pavel Kuka, Jirži Novak, Štefan Rusnak, Tomaš Herman, Radim Nečas.
TOP 11 – Pavel KUKA (napad)
"Da li se sećate utakmice Jugoslavija – Češka u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo? To je dve godine nakon mog oproštaja od fudbala. Bodovi od neprocenjivog značaja za našu reprezentaciju. Kuka se ispromašivao, a Jugoslavija slavila sa 1:0 i otišla u Francusku. E, pazi sad. Ovo ljudi ne znaju. Dolaze oni u Beograd i zovu me da im organizujem provod u diskoteci. Čekaju njih četvorica ispred Hajata, ja im šaljem vozača i vodim ih kod Jelketa u Kabare. Pošto sam u Pragu vozio isključivo Ferari i Porše, oni očekuju da ću poslati neki Linkoln ili limuzinu… a ja poslao Fiću. Jedva su ušli u njega… stižu pred Kabare i vozač ih izbacuje u onu masu, da se oznoje dok ne dođu do diskoteke. Ostali smo do zore, zakasnili su na doručak. I seti se utakmice… Kuka je sa gol linije šutirao preko prečke“.
APOEL 1993 – 1994
Kandidati iz Apoela:
Golmani: Andros Petridis, Sokratis Marangos
Odbrana: Kostas Miamiliotis, Kostas Kosta, Dimitris Kleantus, Dimitri Kudinov
Vezni red: Vili Nvakama, Nikos Haralambus, Aristos Aristokleus, Hristo Punas, Jorgos Aloneftis, Nikos Magnitis, Lukas Hacilukas
Napad: Kostas Fauslijotis, Vesko Mihajlović, Andreas Sotiriju, Janos Joanu
TOP 11 – Lukas HACILUKAS (vezni red)
"Levo napred. Solidan igrač. Mene je podsećao na legendarnog fudbalera niškog Radničkog Mikija Aleksića. Jake noge, a brz. Imao je foru da u punom sprintu udari nogu o nogu i padne kao iz aviona… sudija obično nasedne i dosudi penal. Sa mnom je igrao i Vesko Mihajlović, bio je najbolji stranac na Kipru. Tada je bilo tako, moraš da budeš najbolji da bi imao prednost u odnosu na domaćeg igrača. A kod nas je bornuta situacija… stranci su najviše plaćeni, a kvalitet i nije toliko bitan“.
NAGOJA 1994
Kandidati iz Nagoje:
Golman: Dirk Havenar, Juđi Ito
Odbrana: Hizataka Fuđikava, Šigemicu Egava, Garka, Tošijuki Kosugi, Kazuhiza Iđima, Šejći Ogava, Naoki Mori
Vezni red: Žoržinjo, Tecuja Asano, Mićihiro Tsuruta, Narijašu Jasuhara, Tecuo Nakaniši, Makoto Jonekura, Dragan Stojković
Napad: Gari Lineker, Šigeo Savairi, Jašujuki Morijama, Taro Goto, Elivelton, Takaši Hirano, Takafumi Ogura.
TOP 11 – ŽORŽINJO (vezni red)
"Radilica na sredini terena. I njega mogu da uporedim sa nekim našim igračem… recimo sa Žaretom Đurovićem. Samo što je više znao sa loptom. Izvodio je i prekide, jer je Piksi imao problem sa kolenom i nije puno igrao te prve sezone. Protiv Urave Red Djmonds, pobedimo 4:2, ja dam dva gola i na konferenciji za štampu kažem da trener Gordon Miln ne može da vodi ni moju ulicu, da je Lineker bez sumnje veliki igrač, ali da ne može više da igra jer ima polumetalni palac. Oni oteraju Milna, Lineker ode na kraju sezone i Piksi preuzme ulogu apsolutnog lidera u ekipi".
REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1990 – 1991
Kandidati iz reprezentacije:
Golmani: Tomislav Ivković
Odbrana: Zoran Vulić, Predrag Spasić, Davor Jozić, Faruk Hadžibegić, Ilija Najdoski, Željko Petrović, Robert Jarni
Vezni red: Robert Prosinečki, Dejan Savićević, Dragan Stojković, Mehmed Baždarević
Napad: Darko Pančev
Odigrao je svega tri utakmice u dresu A tima, od čega dve protiv Severne Irske.
"Ne bih ni to odigrao da opet nisam podigao glas. Imao sam problem sa Osimom i to sada mogu da kažem. Čak sam ga i fizički napao, jer me je strašno iritiralo da pola Željezničara bude u reprezentaciji u trenutku kada je Zvezda prvak Evrope i sveta. Baš pred tu utakmicu protiv Severne Irske, konferencija za štampu u hotelu Hajat… on kaže da ima dve dileme, Vulić ili Najdoski i Boban ili Binić… ja sačekam sastanak i kažem ’jednu dilemu nemaš, ja igram sigurno… znači, postoje dve opcije: ili me ne zoveš i nema ljutnje… ili me zoveš i ja igram… jer da izvine ovi moji drugari, ovde nemam kome da budem rezerva’. I tako sam odigrao te dve utakmice, dao gol i bio jedan od najboljih na terenu“"
TOP 11 – Robert JARNI (odbrana)
"Dobar igrač… pravi momak… kod nas sportista nikada nije bilo mržnje. Možemo da se zakačimo na terenu, ali sve se zaboravlja kada sudija odsvira kraj. Ne može neko ko je loš čovek da napravi veliku karijeru. A Jarni je bio fenomenalan igrač. Meni je neshvatljivo da mu Osim ne pruži šansu na Svetskom prvenstvu u Italiji. To je za ozbiljnu analizu. Svi kažu da smo tada napravili čudo. Kakvo bre čudo, mi smo sa onakvim timom ispali u četvrtfinalu. Da on ne vidi Šabanov karton nad Maradonom… da mu ne igraju Jarni i Bokšić… da Deju ubacuje tek po nekoliko minuta. Skandal“.
TOP 11 – Robert PROSINEČKI (vezni red)
"Ima zanimljiva fotografija iz tog perioda, on i ja na ivici bazena, ja ga guram u vodu. Bili smo dobri. Naravno, umeo je da pretera sa driblinzima što je mene izuzetno nerviralo. Ali je bio vanserijski igrač i nije slučajno završio u Realu i Barseloni. Imao je taj dribling ’ala Ivica Osim’. Kad prebaci loptu sa leve na desnu, to deluje jednostavno, ali mu je nemoguće oteti loptu. Jako pošten momak. Kako i da na bude, kad mu je majka iz Čačka. Šalim se… i ćale mu je dobar čovek, znao sam ga lično. Divna familija".
Kandidati za trenera:
Miljenko Mihić, Ivanović, Dušan Nenković, Josip Duvančić, Velibor Vasović, Ljupko Petrović, Slavoljub Muslin, Roberto Alvarez, Jozef Jarabinski, Takis Antoniju, Gordon Miln, Ivica Osim.
Pitali su ga svojevremeno ko je od trenera najzaslužniji za njegov uspeh, on je odgovorio ’apsolutno niko. Od Ivanovića i Duvančića, do Ljupka Petrovića. Niko mi nije bogzna kako naudio, ali me nije ni proslavio. Ni sa jednim nisam bio u lošim odnosima, ali ni u posebno dobrim. Trener mora da bude na distanci sa igračima. Ako to pređe u prijateljstvo i druženje, onda nema ništa od igre i profesionalizma. Samo uzajamni respekt koristi ekipi, sve drugo je iluzija’.
TOP 11 – Ljupko PETROVIĆ (trener)
"Ne sećam se te svoje izjave. Sve što znam o fudbalu, naučio sam od trenera Ivanovića. To je rođeni brat pokojnog redio-reportera Jordana Ivanovića. Ipak, opredeliću se za Ljupka Petrovića. Mudro je vodio ekipu i doveo je do evropskog vrha. Umeo je da sedne sa tobom, da popriča… znao je suštinu problema kod svakog igrača. Nije se mešao tamo gde ne treba, bavio se konkretnim detaljima i na kraju uspeo. Svaki njegov trening je imao neki smisao. Nije se dešavalo da stojimo i da se hladimo… bez obzira da li je sat i po ili dva sata, radilo se punom parom. Jedino mi se nije dopalo kada je uveo one lastiše. Video je valjda negde na zapadu, pa ajde da pokuša. Kao, moderan metod da se usinhronizuje zadnja linija. Ma ajde bre… to učiš kao dete. Odmah smo to izbušili… jedan cimne levo, drugi desno… napravimo sprdnju od treninga i brzo je odustao od toga“.
Dragiša BINIĆ – Mojih TOP 11: Simović – Jarni, Vidal, Mihajlović – Le Guen, Prosinečki, Žoržinjo, Stojković – Hacilukas, Kuka, B.Cvetković. Trener: Ljupko Petrović.
"Da ne bude zabune, ja sam sa svim tim ljudima sa kojima sam imao konflikt ostao u mnogo dobrim odnosima. Vasoviću sam jedini pružio podršku kao predsednik Obilića kada se kandidovao za funkciju u FSJ. Sa Osimovim sinom sam se često družio u Japanu. Nemam ja ništa protiv njega, meni je samo smetao način na koji je birao reprezentativce. I skidam mu kapu kako je gurao svoje, kamo sreće da tako rade i neki naši treneri. Sećate se frke sa Zoranom Petrovićem na Derbiju Zvezda-Partizan, nasrnuli smo jedan na drugoga… a i njega sam kasnije odveo u Japan da uči japanske sudije kako se sude utakmice. Poklepoviću sam se odmah izvinio zbog nokauta, žao mi je što sam ga pobrkao sa Skoblarom. Boban je spavao par puta kod nas dok je bio u vojsci, nabavljali smo mu garderobu… Sa Zekom sam možda u najboljim odnosima. Tvrdim da bez njega i Cveleta ne bi bilo Partizana i Crvene zvezde".
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.