/piše: Marko Jović, mladi fudbalski trener/
Sećam se te 2017. kao da je bila jedan vek ranije, kroz ružičaste naočare koje na tadašnje vreme spuštaju nekakvo božansko blještavilo. Iako nije bilo previše davno, bilo je previše davno, jer sve što se između tada i danas desilo ne bi moglo da stane u 10 sezona najbolje (ili najgore?) latino sapunice.
Sećam je se po mnogo čemu lepog, da vas ne davim ličnim stvarima, sama pomisao na fudbal u toj godini budi neke žmarce koji su mi juče probuđeni posle skoro dve godine apatije:
Pun stadion, ej!
I dok gledam kroz TV misleći kako Portugal ne koristi ni pola potencijala kojim raspolaže, a Mađari, o kako Mađari nemaju sreće što su u grupi u kojoj su, nesvesno zanemarujem šutiranje lopte i fokusiram se na tribine tražeći najluđe obučenog lika u masi navijača. Ili neku novu Larisu Rikelme... To je fudbal koji volim, ali da ne skrećem s teme.
Pored toga što su stadioni imali ljude na stolicama i ispred stolica u 2017, ta godina nam je označila novu fudbalsku eru. Ma ni taktički, ni novim pravilima. Ni tehnologijom, ni Bog zna kakvim odlukama vodećih ljudi u najudobnijim foteljama FIFA i UEFA.
Ne, ta godina je donela Kilijana Mbapea, najpotcenjenijeg igrača današnjice.
Dok sam sinoć gledao duel između Francuza i Nemaca, glavni utisak mi je bio - očekivano! Kasnije sam razgovarao sa kolegom Milutinom, čovekom čiji je glavni utisak bila upravo francuska desetka, a koji mi je postavio pitanje: "Je l’ bi pisao o Mbapeu?".
Kakav nezahvalan zadatak. Ali, nisam ni razmišljao, iz topa sam rekao - DA. Pisati o takvom tipu je privilegija, koliko god da je teško, i koliko god gneva ili potvrde drugih možeš da izazoveš.
Hajde da pričamo o Mbapeu. Najbolji igrač Francuske u ovom veku - oprostiće mi N'Golo Kante - naterao je fudbal da se promeni ne znajući da to zapravo radi. Pomerio je granice i primorao trenere i rivale da misle van šablona, izađu iz kalupa i počnu da budu brži i luđi nego što su verovali da ikada mogu biti. Sve što radi je surovo teško, a opet će svako u kafani, dok gleda u TV bez zvuka, biti najglasniji u tvrdnji kako fudbal izgleda lako kad ga igraju majstori, sa sve kažiprstom uperenim ka napadaču PSŽ-a dok vodi loptu kroz dvojicu, trojicu, petoricu...
Još jedna potvrda da je, pored toga što je najbolji u svojoj reprezentaciji, malo najbolji i u Evropi i na celom takmičenju, došla je tokom jučerašnje utakmice sa Nemačkom. Lagani trk, izvlačenje na levi bok, Mbape je primio loptu, a Ginter i Humels sami. Bocnuo je preko noge prvog, gurnuo s desne strane drugog, nije stigao ni da pogleda kako je udobno protivničkim štoperima dok uživaju na gluteusima, imao je neka posla...
Ne jednom, ne tri puta, ma da vam ne nabrajam koliko, dovoljno da Milutinov glavni utisak bude tačniji od mog - KAKAV JE IGRAČ OVAJ MOMAK!
Odmah nakon prvog, sledi i drugi utisak, ovaj put ne toliko dobar, koliko ispodprosečan. Kakva je šteta što ga ne gledamo često i kako ne volim francusku ligu, kombinacija koja dovodi u pitanje njegov kvalitet kod prosečnih gledalaca ovog sporta i govori u prilog iluziji da je Kristijano Ronaldo i dalje drugi najbolji fudbaler današnjice.
Nije to bilo 2017, ali tek koju godinu kasnije Mbape je "prestigao" Portugalca, makar u mojim očima. Nejmar je bio toliko daleko da si tek mogao da ga uočiš u daljini zbog blještavih minđuša koje nosi, a ostali - ko će o njima i misliti.
Onaj trk na SP protiv Argentine, a zatim i dizanje "boginje" koje će ga cementirati u istoriji... Bilo je jasno da nam je pred očima nešto veliko, generacijski talenat koji je sve što je novi Ronaldo nekada bio, i koji podseća na sve ono što je stari (brazilski) Ronaldo nekada radio. Budi pametan pa reci u čemu je dobar, ili budi glup pa pogreši u čemu je loš.
Prava je šteta što smo u prilici da svedočimo ovim rečima tek ponekad, tek pokoja sreda u Ligi šampiona, tek poneki slučajni vikend kada PSŽ igra sa Lionom, Lilom, Monakom. I to je to. Sve dok ponovo ne dođe neko veliko takmičenje, pa reflektori osvetle samo jednog lika na pozornici, sa brojem 10 na leđima i petlom na majici, dok ostali učesnici u bekstejdžu grizu usne, nokte i čupaju kosu.
Načinom na koji napada prostor, eksploatiše svaku rupu u protivničkoj odbrani dobrim osećajem za igru, brzinom i tajmingom, pozicionirao je sebe nadomak Leu Mesiju u svetskoj hijerarhiji, ali ponovo uspeo da dogura do toga da bude nedovoljno cenjen. Voditi loptu tako precizno i sa takvom kontrolom pri brzini u kojoj on to radi je poezija, a juče smo mogli to da vidimo makar dvocifren broj puta. Pored toga, Mbape je upotrebljiv i u međuprostoru, podigao je svoju link-ap igru na vrhunski nivo i protivnicima stoga ne ostaje ništa više nego da čvrsto "drže gaće" i nadaju se da mu tog dana neće biti dan.
Eh, stvarno je šteta što ga ne gledamo češće, što ne možemo (ili ne želimo, zbog toga što ipak igra u Francuskoj) frekventnije da gledamo kako se zaleti, pa povede loptu cevanicom, zaustavi petom, promeni pravac, pa promeni pravac, i onda, nekako u brzini lopta dođe iza leđa golmana, a Mbape i dalje trči...
I ne brinite, neće mnogo vremena proći do momenta kada će Mbape postati najbolji igrač na svetu, i kada će svi govoriti kako je bio i jeste dobar, ali uvek će nam ostati žal za time što ga nismo gledali koliko je trebalo.
Ali neka, bar nam se, ovako, češće od nekih nebeskih tela, kao prava zvezda kakva jeste, pojavi blještav dovoljno često da ga ne zanemarimo.
Zato volim velika takmičenja, teško je sakriti bilo šta, bilo to dobro ili loše, kada ceo svet gleda. Francuz se ne trudi da pobegne od pažnje, već pokušava da je prigrli i ljubomorno zadrži samo za sebe, kao dečak koji je igračku nedeljama gledao u izlogu, a onda napokon uspeo da uđe u prodavnicu i ubedi majku da mu je obezbedi. Tu igračku zaslužene popularnosti.
I ako od avgusta ponovo krene po starom, i budemo kivni što hitronogog napadača možemo da gledamo tek katkad, dok u ljutnji mrštimo facu i nadamo se da će uskoro otići u neku "interesantniju" ligu, u neki nama draži klub, trenutno znamo da pred sobom imamo bar još mesec dana uživanja.
Mesec dana u kojima će Mbape nekako uvek dobiti loptu, a pet protivničkih defanzivaca ostati sami.
Ne bih im bio u koži...