Legendarni fudbaler Partizana i aktuelni selektor "orlića" Zvonko Živković u razgovoru sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem pričao o svojoj velikoj karijeri. Od Galenike, do Partizana, Benfike i reprezentacije Jugoslavije.
U karijeri često nije imao sreće. Kako drugačije objasniti njegov nesuđeni debi za reprezentaciju Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine.
"Imali smo trening oporavka dan nakon dolaska u Saragosu. Letnji period, nesnosna vrućina… Igrali smo ševu u uglu terena, blizu korner zastavice koje u to vreme nisu bile od plastike kao danas. Bile su zabetonirane dole ispod trave. Došla je jedna visoka lopta, ja sam skočio da je primim na grudi i u doskoku se nabodem na zastavicu. Imao sam sreće da mi sva rebra ostanu čitava".
Teško je dolazio do daha i trebalo mu je par dana da se oporavi i vrati u trenažni proces.
"Ispao sam iz kombinacije za duele sa Severnom Irskom i Španijom. Da smo se kvalifikovali za naredni krug, verovatno bih dobio šansu da igram. Nažalost, Jugoslavija je već posle meča sa Hondurasom spakovala kofere i vratila se kući".
Dobrodošli u ’Mojih TOP 11’ sa Zvonkom Živkovićem, jednim od najomiljenijih fudbalera Partizana svih vremena i aktuelnim selektorom mlade reprezentacije Srbije.
PARTIZAN 1977 – 1986
Kandidati iz Partizana:
Golmani: Petar Borota, Rade Zalad, Radmilo Ivančević, Ranko Stojić, Darko Belojević, Fahrudin Omerović
Odbrana: Dragan Arsenović, Borislav Đurović, Ivan Golac, Tomislav Kovačević, Refik Kozić, Rešad Kunovac, Vlada Pejović, Miodrag Radović, Nenad Stojković, Dragi Kaličanin, Sead Mašić, Zvonko Popović, Ljubomir Radanović, Slobodan Rojević, Vladimir Vermezović, Stevica Kuzmanovski, Nikola Marjanović, Miodrag Bajović, Vlado Čapljić, Bajro Župić.ž
Vezni red: Jusuf Hatunić, Miodrag Ješić, Nikica Klinčarski, Dževad Prekazi, Aleksandar Trifunović, Moca Vukotić, Ilija Zavišić, Slobodan Pavković, Vladimir Jocić, Admir Smajić, Zoran Dimitrijević, Novica Kostić, Radomir Radulović, Sead Sarajlić, Kujtim Šalja, Goran Stevanović, Jovica Kolb, Goran Bogdanović, Milinko Pantić, Isa Sadriju
Napad: Boško Đorđević, Pavle Grubješić, Milovan Jović, Slobodan Santrač, Miloš Đelmaš, Zvonko Varga, Dragan Mance, Slobodan Krčmarević, Milonja Đukić, Slađan Šćepović, Nebojša Vučićević
Malo je poznato da su na vrata Galenike prvo zakucali ljudi iz Crvene zvezde.
"To je bilo u dečačkim danima. Tada nije bilo kadetskog uzrasta, već se iz pionira odmah prelazilo u omladince. Zvezda me je pratila i izrazila želju da me dovede, pregovori su trajali skoro godinu dana. Problem je bio sa usklađivanjem obaveza, pošto sam redovno pohađao školu i bilo je suviše komplikovano da putujem svaki dan na treninge. Pri tom, cela moja porodica je navijala za Partizan, ja sam od malih nogu partizanovac i bilo je logično da se zahvalim pozivu crveno-belih i da odaberem ovu drugu soluciju".
Prvu seniorsku sezonu u Partizanu krunisao je osvajanjem šampionske titule.
"Došao sam šest meseci pre toga i imao sam sreću da na klupi zateknem vrhunskog stručnjaka Bićeta Mladinića. Nisam igrao puno, ali je titula doprinela da dobijem ogromno samopouzdanje i da sa mnogo motiva nastavim svoj fudbalski razvoj. Već naredne sezone je moj učinak bio daleko konkretniji, postao sam standardni prvotimac, ali je Partizan odlaskom Mladinića zapao u krizu iz koje je jako teško uspevao da se izvuče. To je period koji bih najradije zaboravio, jer su loši međuljudski odnosi u klubu uticali i na stagniranje moje karijere".
Kriza je bila toliko velika da je Partizan u dva navrata jedva izbegao selidbu u niži rang.
"Nije bilo vizije i kontinuiteta. Ja sam jedan od onih koji su najviše ispaštali zbog toga, menjao sam pozicije, od desnog beka, do krila i centarfora. Jedino nisam branio. To je ključni razlog zašto i u reprezentaciji Jugoslavije nisam odigrao više utakmica. Recimo, na Svetsko prvenstvo u Španiju sam otišao kao alternativa na mestu libera, a celu tu sezonu u Partizanu sam igrao špica ili ofanzivnog veznog. Postizao sam mnogo golova… u jednoj sezoni 8, u drugoj 12 ili 14… ali šta vredi kada nisam imao kontinuitet na jednoj konkretnoj poziciji u timu“.
Najbolja sezona na individualnom planu bila je 1980/81.
"Odigrao sam 32 utakmice u prvenstvu i postigao 14 golova. Ali je i to sezona sa mnogo turbulencija u klubu i vrlo lošim plasmanom na tabeli. Sve smo naplatili dve godine kasnije kada je pod vođstvom Miloša Milutinovića osvojena još jedna titula šampiona Jugoslavije posle žestoke borbe sa zagrebačkim Dinamom. Bio sam u najzrelijim fudbalskim godinama, kada igrač može i fizički i psihički da izvuče maksimum iz svojih kapaciteta. Pamtim i pobedu protiv Vikinga od 5:1, bio sam dvostruki strelac".
Sjajan gol u Derbiju sa Crvenom zvezdom je ostao u senci Šestićevih majstorija i ubedljive pobede večitog rivala.
"Padala je kiša, teren je bio loš. Taj gol mi je drag iz više razloga. Dao sam ga kontra nogom. Ja sam bio dešnjak, ali sam znao da se postavim, da zategnem stopalo, zažmurim i pomolim se da pogodim loptu onako kako treba. Tako sam i postigao gol, Trifunović je centrirao iz kornera, zahvatio sam fenomenalan volej levom nogom i Stojanović je bio nemoćan. Šele mi je pokvario slavlje, dva puta je na velemajstorski način zatresao Stojićevu mrežu i Zvezda je slavila sa 4:1".
Bilo je mnogo pobeda u dresu crno-belih, ali dve ’četvorke’ imaju posebnu draž.
"I u obe utakmice sam uspeo da se upišem u strelce. Jedna je svakako onaj antologijski revanš protiv Kvins Park Rendžersa. Niko nije verovao da posle 2:6 u gostima, možemo da priredimo senzaciju na JNA. Izašao sam par dana pre utakmice iz vojske, bukvalno sam iz čizama uskočio u kopačke. Atmosfera je bila spektakularna, osetilo se već posle prvog gola da nas ništa neće zaustaviti na putu ka velikom podvigu. UEFA je taj duel svrstala u 100 najuzbudljivijih u istoriji evropskih kupova".
A druga četvorka…
"Protiv Želje u Beogradu. Čuveno poslednje kolo koje je Šajber poništio i naredio igranje novih utakmica. Naravno, ja sam se odmah posle meča spakovao i otišao, kao i većina igrača Partizana. Nije nam padalo na pamet da učestvujemo u farsi, bili smo cele sezone na čelu tabele i zasluženo osvojili titulu. Mislim da su više neki drugi rezultati uticali da se regularnost kompletnog kola dovede u pitanje. Postigao sam te sezone 12 golova, protiv Hajduka u obe utakmice, protiv Sarajeva, Sutjeske, Čelika, Dinama iz Vinkovaca, Vojvodine… bio sam vrlo efikasan i dao sam ogroman doprinos osvajanju prvog mesta".
Veličanstvena partija protiv KPR-a nije valorizovana u duelima sa mađarskim Videotonom.
"Iskreno, kada poredim te dve utakmice, nije to bila ista energija i ista atmosfera u našoj svlačionici. Protiv Engleza se u vazduhu osećalo da je čudo moguće i čudo se na kraju dogodilo. Protiv Mađara smo bili nekako ispumpani. I psihički i fizički. Čak ni u poluvremenu, kod vođstva od 2:0, nismo delovali kao ekipa koja je spremna za još jednu senzaciju. Nedostajalo je entuzijazma i na terenu i na tribinama. Sve je prokockano u prvoj utakmici kada smo bili daleko od nivoa ozbiljne ekipe. U svakom pogledu… pristup utakmici, analiza protivnika, motivacija… pa taj famozni šoping u Mađarskoj… Ne mogu da kažem da struka nije bila na visini zadatka, mi igrači smo najveći krivci za jedan od najtežih poraza u istoriji Partizana (0:5, op.aut)".
TOP 11 – Momčilo VUKOTIĆ (vezni red)
"Moca, kratko i jasno. Jače zvuči nego Vukotić. Moca je simbol Partizana. Za njega me vežu najlepše moguće uspomene. O igračkim kvalitetima je mnogo toga rečeno i napisano, ja ga više pamtim po tim cigaretama koje je palio i u poluvremenu utakmice. Ode u onu kuhinjicu koja je bila preko puta svlačionice, povuče par dimova i vrati se na teren. Znam da to nije nešto čega bi on voleo da se seća, ali tako je. Da li je bilo još pušača u ekipi? Kako da ne. Bolje da ste pitali da li je bilo nepušača (smeh)".
BENFIKA 1986 – 1987
Kandidati iz Benfike:
Golmani: Silvino, Neno, Manuel Bento
Odbrana: Antonio Veloso, Žoze Karlos, Antonio Oliveira, Dito, Alvaro Magaljaeš, Samuel Kvina, Edmundo, Antonio Bastos Lopes
Vezni red: Žoze Luis, Karlos Manuel, Tueba Menejane, Čikinjo Karlos, Vando, Adelino Nunjez, Rui Pedro, Dijamantino Miranda, Šeu
Napad: Mihael Maniš, Rui Aguaš, Cezar Brito
Uhvatio je poslednji voz za odlazak u inostranstvo.
"Napunio sam 28 godina i prvo sam se našao na meti Nanta. Vahid Halilhodžić je odlazio u Pariz, imao je jake pozicije u francuskom fudbalu i predložio je mene za naslednika. Imao sam nesreću da je Argentina te godine postala svetski prvak i čelnici kluba su se odlučili da Buručagu upare sa još jednim gaučosom (Hulio Olartikoečea, op.aut). Posle se zainteresovao Geteborg, koji je u to vreme bio ozbiljan evropski klub, osvajač Kupa UEFA. Uslov je bio da centarfor Ekstrem pređe u Barselonu, što se nije dogodilo i ja sam se posle tri dana boravka u Švedskoj vratio u Beograd".
I usledio je poziv iz Lisabona…
"Predsednik je bio oduševljen mojom igrom na utakmici Partizan-Portimonense, želeo je po svaku cenu da me angažuje, ali je par dana uoči našeg sastanka morao na operaciju katarakte. Direktor kluba me nije toliko dobro poznavao i rekao je da moram da odigram probnu utakmicu. Ok, nije problem. Kad sam već tamo, zašto da ne. Benfika je igrala prijateljsku utakmicu protiv Sautemptona i gde ćete veću motivaciju od činjenice da se borite za ugovor sa jednim slavnim evropskim klubom i treba da se pokažete u meču sa jednom renomiranom engleskom ekipom".
I…
"…da ne budem lažno skroman, ja sam se bukvalno poigravao sa Englezima, to mi je najbolja utakmica u celoj karijeri. Moje slike su sutradan bile na naslovnim stranama svih sportskih listova u Portugalu. Ali menadžer koji je vodio celu priču, rekao mi je da dogovor nije postignut i da se vraćamo za Beograd. Bio sam u čudu… znam kako sam odigrao, kako me je publika ispratila sa terena, kako su mediji opisali utakmicu… a pakujemo kofere i napuštamo Lisabon. Nešto tu nije kako treba. Čim smo sleteli u Beograd, zove me Zoran Filipović i kaže ’Žile, pa gde si ti, ovde ti svi čekaju da potpišeš ugovor’. Tako sam bez menadžerske agencije završio jedan od najunosnijih ugovora u životu“.
Odigrao je samo 11 utakmica, što ga nije sprečilo da ostavi dubok trag u dresu Benfike.
"Mnogo je tu objektivnih razloga zašto nisam dobio veću šansu. Trener je bio Englez, Džon Mortimor. U timu je bilo mnogo igrača reprezentativnog kalibra… nekoliko sjajnih Brazilaca koji se u Portugalu nisu vodili kao stranci. Ali uprkos žestokoj konkurenciji, ja sam posle nekoliko treninga video da je meni mesto u startnoj postavi. Došlo je u jednom trenutku i do povrede aduktora, koja zahteva duži oporavak… pa problem sa adaptacijom, nije bilo puno Jugoslovena, samo naša ambasada i Vaš kolega novinar Popović na koga sam mogao da se oslonim. Jednostavno, nisam imao tretman kakav sam po svim merilima zasluživao".
To su bile zlatne godine portugalskog klupskog fudbala.
"U toj prvoj sezoni Benfika je osvojila Duplu krunu, Porto je bio šampion Evrope. Godinu dana kasnije, Benfika je stigla do finala Kupa šampiona, ali sam ja već na polusezoni otišao na pozajmicu u Dizeldorf. Sećam se jedne utakmice u prvenstvu, kada se lomilo da li ću postati standardni prvotimac, morao sam već posle par minuta da zatražim izmenu… odigrao sam u prvom minutu dupli pas, izašao jedan na jedan sa golmanom, ali nisam mogao da šutnem koliko me je bolelo. Bio sam rastrzan, znao sam da gubim životnu šansu i da su ta utakmica i taj gol mogli da budu prekretnica u mojoj karijeri".
TOP 11 – ŠEU
"Moj veliki prijatelj, kasnije i sportski direktor, rekorder po broju utakmica za Benfiku. Bio je zaista veliki autoritet u timu. Kada sam stigao u Lisabon, prvi me je prihvatio, učio jezik, non-stop je bio sa mnom. Mnogo godina kasnije, kada je naša mlada reprezentacija igrala na Evropskom prvenstvu u Portugalu (2006), ja sam radio kao selektor omladinske selekcije u FSS i zajedno sa nekim prijateljima među kojima je bio i otac Simona Vukčevića, spustio sam se rent-a-karom do Lisabona da popijemo kafu i prošetamo. Put nas je naveo na stadion Benfike i kada sam portiru objasnio ko sam i šta sam, odmah je pozvao Šeua. Ovaj je dojurio iz grada, oduševio se kad me je video, proveo nas da obiđemo stadion, zvao nas na ručak… To mi je bila velika satisfakcija. Nisam ostavio toliki trag u portugalskom fudbalu kao File, ali me ljudi pamte i kad god sam tamo, ljubazni su i nađu mi se na usluzi".
FORTUNA DIZELDORF 1987 – 1988
Kandidati iz Fortune:
Golman: Jerg Šmadke
Odbrana: Sven Bekhaus, Holger Fah, Ralf Lose, Gerhard Štrak, Rudolf Vojtovič
Vezni red: Andreas Kajzer, Bruno Kern, Dirk Krumpelman, Majk Linder, Jirgen Luginger, Mihael Šuc, Tomas Zeliger, Din Tomas, Jozef Vajkl
Napad: Sven Demant, Henrik Ravn Jensen, Mihael Prec, Peter Radojevski.
Morao je da nađe sredinu u kojoj će fudbalski ponovo oživeti.
"Klub velike tradicije kao što je Benfika, ne trpi kad igrač pauzira 3-4 meseca. Otišao sam brzopleto u Dizeldorf, sa ciljem da ubrizgam novu energiju u svoju karijeru. Ekipa je bila mlada, imala je nekoliko igrača koji su branili boje nemačke reprezentacije u Čileu 1987. godine kada je Jugoslavije osvojila titulu svetskog prvaka. Tu pre svega mislim na golmana Šmadkea i Mihaela Prica. Igrao sam veznog igrača, više po krilu, ali sam uspeo da postignem nekoliko vrlo efektnih golova… protiv Alemanije Ahen, Štutgart Kikersa, Berlina, Oznabrika… Sasvim dovoljno imajući u vidu da nisam bio istureni špic".
TOP 11 – Holger FAH (odbrana)
"Izuzetno talentovan. Zatekao sam ga u klubu, ali je vrlo brzo promenio sredinu i potpisao za Šalke. Imao je solidan kvalitet, čak se izborio za status reprezentativca i odigrao je nekoliko utakmica za A tim Nemačke. Po završetku karijere opredelio se za trenerski poziv i sedeo je na klupi nekoliko bundesligaških ekipa… Borusije Menhengladbah, Volfsburga, Augsburga…".
DIŽON 1988 – 1991
Kandidati iz Dižona:
Golmani: Dominik Deplanj, Fabris Žol
Odbrana: Mohamed Buašri, Paskal Guset, Eduard Enrio, Igor Herbet, Žan-Iv Keržan, Žak Lopez, Kristof Forest, Filip Milo, Didije Patalin, Dominik Polo, Patrik Soler, Paskal Rober, Frederik Zago, Bertran Burnije, Olivije Žako, Kristof Telan
Vezni red: Alen Duran, Zoran Andevski, Emanuel Hamon, Tijeri Popar, Fransoa Soler, Farid Benstiti, Patris Kola, Antuan Di Fraja, Zoran Dimitrijević, Dominik Lefevr, Žak Kanozi
Napad: Samuel Lobe, Abdelaziz Mansuri, Žoze Morales, Pol Ravej, Alen Rolan, Andrej Zgučinski, Ali Dia, Filip Levev, Žan-Roh Testa, Erik Gaborijo, Frederik Luno, Mario Relmi.
Francuska mu je prijala, iako klub nije bio ni približno renomeu Partizana ili Benfike.
"Tamo se znaju propisi… svaki grad može da ima samo dva kluba u elitnom rangu, pa tako i jedan Pariz nije izuzetak. Dižon je mali klub, ali sam od starta prihvaćen kako treba, nije bilo povreda, dobre plate, dobra pojačanja… Zaista sam uživao, bez obzira na probleme koji su nas kasnije koštali selidbe u niži rang. U Francuskoj nema šale sa budžetima, ako klub uđe u minus, federacija ga automatski izbacuje iz lige. Nauče vas na vreme da ne možete da trošite ono što nemate".
Dižon je na Zvonkovu inicijativu angažovao i nestašnog dečka jugoslovenskog fudbala, Čavu Dimitrijevića.
"O Čavi ima milion anegdota. Kad je došao na probu, bili smo na pripremama i trčalo se oko nekog jezera… dva kruga, desetak kilometara… merili su nam vreme i ja sam ga podsticao ’izdrži ovo i sigurno potpisuješ ugovor’. A Čavi duša u nosu, pošto mu fizička sprema nikada nije bila jača strana. I kad god bi prošao pored mene, dobacivao je ’bato, kad će kraj… bato, kad će kraj…’. Naravno, znao sam da će ga uzeti, bez obzira na rezultate testa, ali sam hteo da istrči to u što boljem ritmu. A kad je sleteo u Pariz, pošto nije znao reč francuskog, zvao me je telefonom da mu objasnim kako da dođe do Dižona. Rekao sam mu uzmi taksi, odvezi se na Garden Lion, sedi na de-že-ve i ja ću te čekati na stanici u Dižonu. Stigao je na vreme i kad sam ga pitao kako se snašao, objasnio mi je da je iscimao radnika koji gura kolica, rekao mu je de-že-ve Dižon i nije ga puštao dok ga nije smestio u voz. Čava je bio takav, snašao bi se u svakom delu zemljine kugle".
TOP 11 – Dominik DEPLANJ (golman)
"Žao mi je što se ne sećam imena momka koji je bio sa mnom u ekipi, posle mu se izgubio trag i kad sam pre par godina bio u Francuskoj, slučajno sam na televiziji video muzički spot i prepoznao njega kao vođu jednog vrlo popularnog benda. Fudbal mu baš nije išao od ruke, očigledno da se bolje snašao sa mikrofonom. Staviću Deplanja. Ne mogu da kažem da je bio vrhunski golman, reprezentativnog kalibra, ali je bio odličan momak i branio je solidno. Karijeru je završio u Monpelijeu gde je ostao da radi kao trener golmana, Džodić ga dobro poznaje".
REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE 1982
Kandidati iz reprezentacije Jugoslavije:
Golmani: Ratko Svilar, Ranko Stojić, Ivan Pudar
Odbrana: Slavoljub Nikolić, Nenad Stojković, Ive Jerolimov, Nijaz Ferhatović, Faruk Hadžibegić, Zvjezdan Cvetković, Boško Đurovski, Zoran Vujović, Mirsad Baljić, Ljubomir Radanović, Davor Jozić
Vezni red: Aleksandar Trifunović, Zvonko Živković, Ivan Gudelj, Blaž Slišković, Miodrag Ješić, Mehmed Baždarević, Predrag Pašić, Nenad Gračan, Marko Mlinarić
Napad: Stjepan Deverić, Mitar Mrkela, Zlatko Kranjčar, Fadilj Vokri, Zlatko Vujović, Boro Cvetković.
Prošao je sve mlađe selekcije državnog tima, ali je dugo čekao na prvu utakmicu u A reprezentaciji.
"Problem je što su mi treneri u klubu često menjali pozicije. Igrao sam desno krilo, libera, beka, polušpica…. Odigram odlično desetak utakmica, pa me premeste. I onda dođem u reprezentaciju, treba da igram špica, a tu imate jednog Bajevića koji ceo život igra na toj poziciji i ima sve karakteristike klasičnog centarfora. Pa imate Halilhodžića, Sušića… šta vi onda tražite. Kako očekujete da dobijete šansu ako vas non-stop rotiraju. Ili me predvide kao alternativu za libera, pored Zajeca, Nikole Jovanovića, Nenada Stojkovića… Pa se povredim i pojavi se Hadžibegić, koji celog života igra centarhalfa. Imate kvalitet, a nikada ne znate na kojoj poziciji ćete da igrate. Moj problem i potpuno sam bio svestan toga".
I konačno, 18. novembar 1982, Sofija, kvalifikacije za Evropsko prvenstvo protiv Bugarske.
"Ko čeka, dočeka. Ja sam od 1978. godine projektovan kao reprezentativac, ali sam četiri i po godine čekao šansu. I verovatno, od silne želje da odmah pokažem da mi je mesto u reprezentaciji, povredim se već u 17. minutu, istegnuće zadnje lože. Uđe Mita Mrkela i postane najmlađi debitant u istoriji jugoslovenskog fudbala. I ne samo to, u drugom poluvremenu namesti pobedonosni gol Neši Stojkoviću za 1:0. To su one kvalifikacije koje su kulminirale golom Ljube Radanovića u poslednjem minutu meča na Poljudu, upravo protiv Bugara".
Prvenac u nacionalnom dresu Živković postiže u spektakularnoj utakmici protiv Velsa 4:4.
"To je taj isti kvalifikacioni ciklus… decembar… ne igra se u Beogradu na dobrim terenima, već u Titogradu. Kiša lije danima, nema pomoćnog igrališta, na tom glavnom i treniramo i igramo. Blato do kolena. Odigrao sam celu utakmicu na levom krilu, dao sam gol, imao sam još dve-tri šanse… odlična utakmica. Vodili smo 4:2 i u poslednjih 20 minuta utakmice primili dva gola. Sećam se da nam je čuveni Jar Raš zatresao mrežu. Pored mene, strelci za naš tim bili su Zvjezdan Cvetković, Cico Kranjčar i Miodrag Ješić".
TOP 11 – Blaž SLIŠKOVIĆ (vezni red)
"Hteo sam da stavim Velimira Zajeca, bili smo cimeri u reprezentaciji, ali nisam znao da on i ja nismo odigrali nijednu utakmicu zajedno u A timu. Sjajan igrač, ne toliko brz, ali jako inteligentan. Deverić je takođe briljirao tih godina, bio je ubedljivo najbolji igrač Jugoslavije. Pošto mi fali jedna klasična desetka u TOP 11, između Meše Baždarevića i Bake Sliškovića, opredeliću se za ovog drugog. Sa njim, ovaj moj tim dobija na formi i suštini. Možda nije najbolje izbalansiran, ali bi svojim individualnim potencijalom mogao da izađe na crtu bilo kom protivniku".
DOPUNA TIMA:
TOP 11 – Nenad STOJKOVIĆ (odbrana)
"Daleko od toga da je Neša na tehničkom planu bio vrhunski fudbaler, ali ta energija koju je nosio sa sobom, način na koji je igrao i sve što je postigao u karijeri, čine ga jednim od najboljih igrača u istoriji Partizana. Na kraju krajeva, dva puta je biran za Igrača Jugoslavije i to kao defanzivni fudbaler. Nešini nastupi za Tim Evrope i sveta dovoljno govore o njegovim kvalitetima. On je klasičan primer da u fudbalu talenat ne igra ključnu ulogu. Sve je u životu postigao radom i upornošću. Iz poštovanja prema svemu tome, jednostavno ne mogu da ga izostavim iz svoje ekipe“.
TOP 11 – Nikica KLINČARSKI (odbrana)
"Ovde će presuditi emocije. Možda sam mogao da stavim i Alvara Magaljaeša, igrali smo zajedno u Benfiki, reč je o proslavljenom portugalskom reprezentativcu. Ako se ne varam, gostovao je pre par godina kod Vas u emisiji. Fenomenalan levi bek, kasnije je počeo da se bavi menažderskim poslom. Inače, Alvaro ima fizičku anomaliju… kada sam došao u Lisabon, rekli su mi ’prebroj mu prste na rukama’… ispostavilo se da ih ima po šest na svakoj ruci. Divan momak, jedno od najzvučnijih imena portugalskog fudbala. Ipak, emocije me vežu za jednog drugog maratonca na terenu. Nije bio klasičan levi bek, ali je mogao da igra bilo koju poziciju u timu. Gde god ga staviš, siguran si da će pružiti maksimum i da će biti najkorisniji igrač u ekipi. Naravno, Nikica Klinčarski".
TOP 11 – Antonio VELOSO (odbrana)
"U Partizanu smo često kuburili sa pozicijom desnog beka, Mića Radović je kao desno krilo morao da se povlači nazad i da prinudno odrađuje taj posao. Zato ću staviti još jednog mog prijatelja iz Benfike, Antonija Velosa. On je otac Migela Velosa, koji je za razliku od Antonija, fudbalsku slavu stekao u redovima ljutog rivala, Sportinga iz Lisabona. Antonio je bio fenomenalan defanzivac, a za njega je vezan jedan neverovatan kuriozitet. Verovatno znate da je brazilski fudbaler Mozer, koji je igrao i sa Piksijem u Olimpiku, dva puta tokom karijere gubio finale Kupa šampiona. Jednom sa Benfikom i jednom sa Marsejom. Ali verovatno ne znate da su obe finalne utakmice rešene promašajem sa bele tačke igrača sa brojem 2. U Štutgartu 1988, golman PSV-a Hans van Brukelen je odbranio šut Antonija Velosa, a u Bariju tri godine kasnije, Dika Stojanović je zaustavio udarac Manuela Amorosa".
TOP 11 – Karloš MANUEL (vezni red)
"Opredelio sam se za sistem koji smo mi nekada igrali i fali mi još jedan igrač koji bi na sredini terena mogao da odgovori zadacima u oba pravca. Neka bude Karloš Manuel, legenda Benfike sa kojom je osvojio četiri šampionata i šest trofeja u Kupu Portugala. Ostavio je dubok trag i u reprezentaciji svoje zemlje, bio je strelac ključnih golova u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1984. i Svetsko prvenstvo 1986. Upravo je na Mundijalu u Meksiku postigao pobedonosni gol protiv Engleske, ali su Portugalci zbog poraza od Maroka morali da se vrate kući već posle prve faze šampionata".
TOP 11 – Slobodan SANTRAČ (napad)
"Razmišljao sam o Ruju Aguašu, sinu legendarnog Žozea Aguaša koji je sa Benfikom osvojio dva Kupa šampiona početkom šezdesetih godina. Reč je o pravoj sportskoj porodici, Rui je takođe bio fenomenalan igrač, centarfor sjajnog skoka i udarca glavom. Njegova sestra je u to vreme bila jedna od najpopularnijih fado pevačica u Portugalu. Ipak, daću prednost Slobodanu Santraču. Nismo igrali dugo zajedno, bio je već na zalasku karijere, ali je za to kratko vreme u Partizanu pokazao o kakvom se golgeteru radi. Njegovi golovi u prolećnoj polusezoni 1977/78 rešili su šampionsku trku sa Crvenom zvezdom. Bilo mi je zadovoljstvo da dve godine delim svlačionicu sa najboljim strelcem jugoslovenskog fudbala svih vremena".
TOP 11 – Dragan MANCE (napad)
"Jednostavno, ne mogu da odolim izazovu, zamislite napadački tandem Mance-Santrač. Dragan je bio fenomenalan momak, mnogo je tu anegdota. Sećam se kada je kao gost omladinske škole Partizana putovao na neki turnir u Italiju… trener je bio pokojni Baja Marić, kasnije pomoćnik u stručnom štabu Fahrudina Jusufija. Igrali su karte u autobusu, Mance mu je uzeo sve pare koje je imao u džepu, pa čak i mantil koji Baja morao da uloži. U Italiji je bilo hladno i kišovito, Baja ga je molio da mu vrati bar mantil… Sa Draganom je uvek bilo smeha i radosti".
Kandidati za trenera:
Ante Mladinić, Florijan Matekalo, Jovan Miladinović, Josip Duvančić, Tomislav Kaloperović, Miloš Milutinović, Nenad Bjeković, Džon Mortimor, Aleksandar Ristić,
Iv Herbet, Žan-Klod Dubuil, Todor Veselinović, Miloš Milutinović.
TOP 11 – Biće MLADINIĆ (trener)
"Bez premca. Trener koji je napravio revoluciju u jugoslovenskom fudbalu. U Hajduku je učio od Kaliterne, kasnije i u omladinskoj školi iz koje je izašla najbolja generacija Splićana svih vremena. Mladinić je bio preteča modernog fudbalskog stručnjaka, toliko usredsređen, toliko informisan i napumpan iskustvom da si od njega svaki dan saznavao nešto novo. Radio sam i kasnije sa dobrim trenerima, ali su svi oni bili na početku karijere i brkali su sve i svašta. Zato Biće zauzima posebno mesto i apsolutno zaslužuje da sedi na klupi Mojih TOP 11".
Zvonko ŽIVKOVIĆ – Mojih TOP 11: Deplanj – A.Veloso, Klinčarski – Fah, N.Stojković, Karlos Manuel – Slišković, Šeu, Vukotić, Santrač, Mance. Trener: Biće Mladinić.