SRPSKI KOLO KOLO, KLUB ZA KOJI ŽIVE ŠABAČKO SELO I POLA ČILEA: MONDO reportaža iz Žabara - Sanjamo put u Južnu Ameriku!

Kada se u prvoj polovini oktobra u najjačim fudbalskim ligama Evrope zaustave takmičenja, a pažnja bude usmerena ka utakmicama reprezentacija, u Engleskoj na snagu stupa jedan relativno nov događaj - "Non-League Day".

Taj "Dan niželigaškog fudbala" smo na MONDU već jednom obeležili pre dve godine. Rešili smo da i mi, kao i oni u "kolevci fudbala", potražimo autentične priče sa niželigaških terena u Beogradu i pokažemo kakva je vrednost praćenja fudbala na "malim" terenima.

Od tada su prošle već dve godine. Priče o GSP Polet Dorćolu, Resniku, Boki Seniors i mečevima u "beton ligi" su potvrdile našu teoriju - niželigaški fudbal u Srbiji ima pregršt zanimljivih priča da nam otkrije. Ali sada je došlo vreme za neke nove.

Zato sam rešio da i ovog oktobra, tokom reprezentativne pauze, potražim nešto neobično, ali van Beograda. Kolega fotograf Uroš i ja sedamo u kola i kišnog nedeljnog dana odlazimo u pravcu Šapca.

Destinacija: selo Žabar. Povod? Utakmica Međuopštinske lige "Pocerina". Naš domaćin: Fudbalski klub Dobrava. Ili za ljubitelje fudbala u Čileu - "srpski Kolo Kolo". Da, ovaj klub iz šestog ranga je već dobro poznat u Čileu. Njihov grb je isti kao nekadašnjeg šampiona Južne Amerike i kluba koji je 1991. godine izgubio u finalu Interkontinentalnog kupa od Crvene zvezde.

"NAJLAKŠE JE OKRENUTI SE I OTIĆI... SELO OŽIVI KAD JE UTAKMICA"

"Jeste, po tome smo poznati. Imamo grb kao Kolo Kolo, pa su nas preko Instagrama po tome primetili i u Čileu", otkriva nam trener ekipe Vladimir Đurđević. Na popularnoj društvenoj mreži, FK Dobrava ima preko 16.000 pratilaca, 15.500 više nego što selo Žabar ima stanovnika. Naravno, mahom se radi o Čileancima, fanovima njihovog najvećeg kluba.

Dobravin Instagram profil je u potpunosti na španskom jeziku, kako bi ih pratioci sa drugog kraja sveta pomno podržavali iz nedelje u nedelju. Neretko ostavljuju i euforične komentare.

Ali kako je sve počelo? I kako je ovaj klub iz šabačkog sela od jedva 500 stanovnika stigao do toga da u svojim vitrinama ima isto trofeja koliko i godina postojanja?

Zbog tih pitanja smo se zaputili u Žabar.

Na ulazu u selo, ispred trošne kuće mesne zajednice, dočekuje nas Stevan Pantelić. Čvrsto pruža ruku momak malo stariji od mene i ulazimo u pomenutu kuću. Na njenim prozorima stoji prelepljeno "BIFE - FK DOBRAVA". Dakle ovde se slave pobede i posle mečeva dolazi na roštilj i pivo...

Stevan je kapiten Dobrave i jedan od onih koji najbolje oslikavaju ljubav prema rodnom mestu i fudbalu koja postoji među meštanima Žabara. Sa 29 godina, suprugom i dvoje dece, nema nameru da napusti svoje selo. U njemu je oživeo i lokalni klub.

"Nema ovde u selu ništa. Ne dešava se ništa, sve odumire polako. Jedino ta utakmica nedeljom, tada se okupi celo selo, dođu i ljudi iz okolnih mesta i bude i po 300-400 ljudi", priča Pantelić za MONDO.

Do skora ni te utakmice nedeljom nisu postojale. Nekadašnji klub su lokalni momci rešili da obnove u leto 2020. godine. Teren u selu je ponovo dobio svoju funkciju i više nije zarastao kao do pre par godina.

"Najlakše je okrenuti se i otići. Ovde sam napravio kuću, tu iza, a osnovali smo i klub da se družimo. Fudbal nam je veza da pravimo druženja posle utakmice", priča Stevan dok polako krećemo ka obližnjem terenu na kojem njegova ekipa nastupa.

Nemanja Radišić, takoreći portparol ekipe - "Sve radim oko kluba, samo fudbal ne igram" - otkriva zašto baš grb Kolo Koloa, čileanskog velikana.

"Uzeli smo taj grb praktično zbog tog Indijanca koji je karakterističan, ali nam je donosio i malo sreće na kladionici (smeh). Uvek su s naše strane postojale simpatije prema njima", šaljivo priča Radišić za MONDO.

Nemanja nam otkriva i koliko selu znači FK Dobrava.

"Znači mnogo, naročito mlađima. Kad je sve to krenulo, to je bila takva euforija da ne mogu da opišem. Utakmice, navijanja, skandiranja... Samo mesto kao mesto ima o čemu da priča. Znate kako to ide - komšijske kafe, jutarnja tema ponedeljkom, šta se dešavalo... "

Kola parkiramo skoro pa nasred puta, kao i svi ostali. Silazimo na teren, a blizu aut linije primećujem parkiranog starog Golfa. Iza gola vidim i nekoliko reklama.

"Jeste, to su firme koje su nam pomagale. Neki su nam na primer obezbedili pločice, s kojim smo renovirali svlačionice. Tu ničega nije bilo, a sada te svlačionice liče na nešto i mnogo bolje izgledaju. Mnogo stvari oko kluba ima koje smo mi sami uradili", upućuje me kapiten Pantelić u sva dešavanja oko kluba.

Veoma je hladno i vetrovito, a padala je i kiša. Zato pre meča očekujemo dve stvari - manje gledalaca i mnogo blatnjavih dresova i šortseva. Dobravin rival ove nedelje su Šipurske livade.

"Dobra su oni ekipa", kaže nam trener Đurđević.

"Nije loše u višoj ligi. Prošle godine smo u prvoj sezoni osvojili titulu, dobili smo i trofej na kraju sezone i sada igramo u višem rangu. Bolji su protivnici, ali solidno se snalazimo", priča nam trener kojeg su fanovi iz Čilea putem Instagrama već prozvali "El Profe".

Do početka utakmice ostalo je još manje od sat vremena. Pojedinci su na terenu u farmerkama i običnim patikama i šutiraju na gol. Gosti iz Šapca uskoro stižu, a Dobrava još nije kompletna.

"Ma on je bio na svadbi, neće on danas doći", čujem u prolazu pojedince kako zbrajaju na koga će sve moći da računaju u važnoj utakmici. Neće igrati ni "Zeka", visoki momak koji je povredio koleno.

"Ispao mi meniskus, ne mogu da igram", dobacuje momcima koji na klupi pored terena očekuju početak utakmice grickajući semenke.

EVROGOL, KIKSEVI I CIGARA NA POLUVREMENU

Domaći u žuto-crnim i gosti u zeleno-belim dresovima izlaze na teren, a glavni sudija nadimka "Limar" vrši prozivku igrača. Sa njim su svi na "ti".

Meč počinje odlično po Dobravu, jer već u sedmom minutu kapiten Pantelić postiže gol za 1:0. Odmah pokazuje zbog čega nosi kapitensku traku i na leđima broj 10.

Utakmica je dosta zanimlijva - mnogo trčanja na obe strane, solidnih duplih pasova, ali i oštrijih faulova. Već posle petnaestak minuta, Šipurske livade izjednačuju na 1:1 posle prelepog gola igrača sa brojem 13 na leđima. Golman Dobrave, popularni "Pekar", ne uspeva da odbrani.

"Uh kakav gol", viču jedni. "Mogao je ovo da odbrani, išlo je po sredini gola", dobacuju drugi navijači Dobrave.

Do poluvremena, Šipurske livade preokreću posle centaršuta iz slobodnog udarca. Golman "Pekar" je napravio kiks o kojem će se pričati i posle utakmice, a domaći navijači su u neverici - 1:2!

"Vidiš one navijače tamo blizu ograde", dobacuje mi u tim trenucima Miloš, momak kojem je noga u gipsu jer mu je u šumi drvo palo na nogu. "E oni su ti iz sela pored... Oni bi više voleli da nama crkne krava, nego njima da se njihova oteli", slikovito mi dočarava da ima i zadovoljnih što Dobrava gubi na poluvremenu.

Igrači Dobrave ni ne odlaze u svlačionicu tokom pauze koja je možda trajala čitavih 10 minuta. Posedali su na klupu, a neki su predah "hvatali" uz cigaru. Naravno, na igračima su smrknuta lica dok smišljaju plan za nastavak utakmice.

"Pa spusti loptu da igramo fudbal malo", govori im kapiten Stevan.

"Oni nas biju i ne dobijaju kartone", žali se jedan od mlađih igrača.

Oko klupe nema koga nema - lokalni gospodin koji je već u poznoj starosti ima šta da dobaci, fotograf Uroš "lovi" kadrove, a tu je čak i jedan dečak koji kao da podseća na Stanoja iz filma "Montevideo, Bog te video".

U drugom poluvremenu Dobrava uspeva da bude ofanzivnija i da spreči napade gostiju, ali ne uspeva da dođe do gola. 

Kako vreme odmiče, tako je nervoze sve više. Publika sve više dobacuje igračima i sudiji, a posle svakog faula, kakav god bio, nastaje gužva koju prave igrači dva tima. Neretko gužva počne na sredini terena, a završi se ispred jednog od dva šesnaesterca.

"Šta je golmane? Tu stani i nemoj da mi širiš ruke", jedan od pristalica domaćih "prijateljski savetuje" golmana Šipurskih livada da se ne buni na sudijske odluke.

Do kraja meča, Šipurske livade uvode igrača koji igra u drugačijoj garnituri od ostatka ekipe - sa dresom na vodoravne pruge, umesto uspravnim. Nikome to ne smeta, a gosti čak uspevaju da posle odličnog solo prodora Mirkovića dođu do 1:3 i velike pobede.

Baš smo maleri - došli smo na prvu utakmicu koju je Dobrava u poslednjih godinu dana izgubila na svom terenu. Raspoloženje među igračima Dobrave je vidno loše, ali sportski pružaju ruku rivalima.

"Bravo momci, svaka čast, odlična utakmica", čestita snažni Branislav Stanković "Mraz" gostima po ulasku u njihovu svlačionicu.

Igrači polako skidaju blato sa kopački i presvlače se. Njihovo nezadovoljstvo rezultatom se jasno može čuti. Ovo je niželigaški, amaterski fudbal - ovde nema floskula niti skrivanja emocija, ovde poraz boli još više, jer ta utakmica nedeljom je sve što se čeka čitave sedmice.

Igračima na licu jasno "piše" koliko ne vole da izgube, zato su međusobne kritike saigrača česte.

"Ne možemo sve lopte da šaljemo na Stevana", čuje se ispred svlačionice posle meča. "Moraš više da trčiš, ostao si tamo gore i nikom ništa", jedni drugima objašnjavaju. Tako to ide na "malim" terenima - oštro i direktno, bez ustezanja.

"NAŠ SAN JE DA ODEMO U ČILE - ZA TO ŽIVIMO!"

Dobrava je izgubila, sada je vreme za odlazak u "Bife". Tamo će igrači zalečiti poraz.

Uroš i ja poslednji stižemo na mesto okupljanja. Igrači, članovi kluba, pa čak i sudija "Limar" sede unutra. Pripremaju se tanjiri i pribori, a tu su i čaše i flaše piva i sokova. Posle jedne prijateljske utakmice prošle godine, u "Bifeu" je bilo popijeno 11 gajbi piva. Ovoga puta nema povoda za takvo slavlje.

Na zidu naspram ulaza su okačene zastave Srbije i Čilea, jedna uz drugu. Pored stola je peć u koju par momaka ubacuju drva, ne bismo li se svi malo zgrejali posle hladnog dana.

"Sve me bole rebra kad udahnem", žali se Stevan koji je zaradio svoju dozu "pozdrava" od protivničkih štopera. Uz ćevape, ražnjiće i bele vešalice, nastavljamo priču o Dobravi i selu Žabar.

"Ja sam iz Šapca", priča mi Vladimir, jedan od igrača koji uporno nudi Uroša roštiljem. "Ovde ima njih nekoliko koji su baš iz sela i igraju za klub. Ali svi radimo u Šapcu, ne može drugačije. Radimo tamo po firmama, u selu baš ništa nema."

Baš kao što smo Uroš i ja gosti Dobrave ovog oktobra, tako je proletos u Žabar dolazio jedan Čileanac koji živi u Beogradu.

"Jeste, Esekjel, bio nam je gost dva puta", priča trener Đurđević, a "portparol" Nemanja se nastavlja.

"Imali smo i kontakte sa klubom, pričao sam sa njihovim tadašnjim predsednikom kluba. Oni su fascinirani da uopšte u Evropi postoji neki klub koji je omaž Kolo Kolou. I ta stara i ova nova uprava kluba su nam obećali da će nam poslati dve garniture dresova. Čak nam je i jedna štamparija dresova iz Čilea tražila dozvolu da štampaju majice i dresove FK Dobrava, pa da ih tamo prodaju", smeje se Nemanja u neverici dokle je njihova priča o lokalnom seoskom klubu otišla.

Ovo sigurno niste očekivali kada ste obnavljali klub?

"Ma kakvi. Oni su fanatici za fudbalom, cela nacija im je fanatična. Kad je to tamo 'puklo', davao sam toliko intervjua da više ni ne znam koliko ih je bilo. Čak smo ranije ove godine na našem terenu bakljadom proslavili 96. rođendan Kolo Koloa i to okačili na Instagram", priča Nemanja Radišić za MONDO.

Dobro, šta je onda naredni cilj kluba? Niko ni ne pominje borbu za opstanak ili odlazak u viši rang. Igrači Dobrave imaju mnogo veći san koji žele da ostvare.

"Uprava Kolo Koloa je izrazila interesovanje, kada sve ovo sa koronom prođe, da se organizuje prikupljanje sredstava u Čileu da mi odemo tamo i budemo njihovi gosti. To su podržale i njihove dve-tri najveće navijačke grupe sa kojima smo u kontaktu. Neverovatno, ali je zaista tako", otkriva nam Nemanja.

Mislim da sam ga dobro razumeo... Seoski klub iz blizine Šapca, iz zemlje 12.500 kilometara udaljene od Čilea, da bude gost slavnog Kolo Koloa, jedinog čileanskog kluba koji je postao prvak Južne Amerike?

"Baš tako! I mi želimo odemo u Čile, ali ne samo zbog putovanja kao takvog. Nego zamislite generacije posle nas! To bi se prenosile priče s kolena na koleno, kako su tamo neki momci dvehiljadedvadeset i neke godine, iz štale i sa njive, seli u avion i otišli u Čile. E, za to mi živimo", smeje se Nemanja, i sam u neverici da je tako nešto moguće.

I sve to nakon što je par momaka vernih rodnom mestu rešilo da ostane u selu i makar malo ga oživi radeći ono što voli. Snaga fudbala u selu Žabar nipošto nije potcenjena - ona bi mogla da ih odvede u daleki Čile...

A dok im se taj san ne ostvari, momci otvaraju nove flaše piva, raspredaju o sudijskim odlukama i bolnom porazu na svom terenu. Do sledeće nedelje i gostovanja Mrovskoj.

I tako iznova, do neke nove ture u "Bifeu", kada će selo opet malo živnuti i imati nove fudbalske teme za priču...

Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.