On je znao za njegov talenat kada ga niko nije poznavao. Od šofera Partizanovog autobusa dobio je broj, pa je rizikovao posao da bi odveo svog klinca dalje od grada koji je prerastao. Pročitajte priču iz prve ruke o tome kako je rastao mali Aca sa Lipske rampe!
Dugo je Srbija čekala napadača u koga bi mogla da se pouzda i za koga bi bila sigurna da će u dresu nacionalnog tima zatresti mrežu kad god je to potrebno. I onda je dočekala svog novog rekordera, Aleksandra Mitrovića.
Dobila ga je u maju 2016. godine na meču sa Kiprom, kada je krenula neverovatna serija "Mitrogola", koja je trenutno zastala na onom istorijskom golu u Portugalu, kojim nas je odveo na Svetsko prvenstvo.
"Mitrogol" je postao gol-mašina kakvu naša reprezentacija nikad nije imala, a ovo je priča o tome kako je se kalio njegov talenat od džombastih terena u Smederevu, pa do odlaska u Partizan, gde je "diplomirao" fudbalsku školu i započeo veliku seniorsku karijeru.
Kada je Mitar na stadionu u Lisabonu odveo Srbiju na Mundijal, njegovom prvom treneru Vojkanu Rakiću sve to je bilo poznato. On za MONDO otkriva da je njegov najdraži učenik takav gol dao i na jednom od svojih prvih mečeva, još kao dete.
"Tako, je, to je bilo baš ovde na ovom golu. Čoveče, iz gužve! Ovi stariji igrači nisu mogli da daju gol, a ja sam rekao: 'Aco, ustaj!' i uveo ga u igru. I on je dao gol! Ja sam bio na klupi, a njegovi saigrači su skočili na njega i poklopili ga, uplašio sam se za njega u tom momentu", počinje Rakić svoju priču za MONDO, dok nam pokazuje prostor pred golom u Mitrovom rodnom gradu.
Bilo je to na ovom terenu:
Kao i tada, i sada je pogodio u Portugalu, a njegovom pevom treneru odmah su se vratila sećanja.
"Kad je dao gol, odmah sam se toga setio. Kad su skočili svi reprezentativci na njega kad je dao gol, pomislio sam - šta će sad da bude, da li će živ da izađe odatle", priča nam Rakić.
Prvi je video Mitrovićev talenat, rizikovao je i svoj posao u jednom trenutku samo da bi poslao budućeg špica Srbije na pravo mesto. Kada je došao gol koji ćemo svi pamtiti, preplavile su ga emocije.
"Skočio sam, uvek ja tako za njega! Velika je to stvar i emotivno sam opterećen posle onog gola... On je najhrabriji Srbin mogu da ga uporedim sa Đokovićem, Jokićem, Grbićem, Divcem, Piksijem, to su ljudine... Treba da se rodi takav čovek", emotivno nam priča Mitrovićev prvi trener.
IVIČIN MALI U DRESU BRAZILA - BAŠ KAO BRAZILAC!
Seća se Rakić i prvog treninga na kome su mu deca iz ulice dovela klinca koji će dvadesetak godina kasnije obradovati celu Srbiju.
"Sećam se kada je došao sa grupom igrača iz ulice i rođacima. To je bilo predivno, baš je bio interesantan i imao je već neko znanje sa uličnog fudbala", ističe Rakić, koji je odmah znao da se u njemu krije talenat.
Jer, kako kažu, krv nije voda, a on je dobro znao da su Mitrovići talentovani za fudbal.
"Čim sam čuo kad je došao da je Ivičin, znao sam da ima potencijala. Mi se znamo, igrali smo zajedno za Smederevo i on je isto igrao u špicu. I stric Boban mu je bio jako dobar fudbaler", priča nam Rakić.
Svoje prve fudbalske korake Aleksandar Mitrović je napravio u teško vreme. Imao je pet godina kada je došao na treninge u FK Jedinstvo, a te 1999. godine tek je prošla NATO agresija koja je uticala na sve, pa i na fudbal. U toj situaciji Mitrović i njegovi drugari zaigrali su kao Brazilci.
"Podršku sam uvek imao njegovog oca i majke, oni su uvek priskočili da pomognu. Jedva smo skupili neku opremu posle rata, to je bila ’99 godina, težak period. Igrali smo u dresovima Brazila i igrali smo kao Brazilci".
"MORAO SAM DA GA MOLIM DA ODE"
Na terenu je bilo lako sa njim, od malih nogu je bio vođa i redovno je davao golove, a najteže od svega bilo je oterati Mitra kući.
"Voleo je fudbal, on se nije odvajao od lopte. Ostajao je i posle treninga, a ja sam imao obavezu u dogovoru sa njegovim ocem da ga odvodim i dovodim na treninge. Morao da ga čekam često posle treninga, da ga molim da idemo kući, jer je uvek hteo da još igra", priča nam njegov prvi trener.
Od prvog dana igrao je sa starijima, videlo se da je talenat i uvek je bio "gladan" pobeda.
"Uvek je voleo pobedu! Mi smo bili tada prvi u ligi petlića, a on se uvek izdvajao. Sećam se da je u Petrijevu, kad je dao gol, izvadio zastavicu i mahao je. Svaki drugi put bi smislio neko drugo slavlje".
Vrlo brzo je mladi Aleksandar prerastao teren malenog FK Jedinstva i bilo je vreme, da bar za kratko, zaigra u Smederevu.
"On je tu bio sve do svoje osme godine, a onda sam ga odveo u Smederevo. Tamo je na prvom treningu dao tri gola, oduševio trenera Dragana Mladenovića i odmah krenuo da igra sa dve godine starijima. Imao je tek osam godina, ali je u toj ligi je on dao 27 golova i bio najbolji strelac među starijim igračima. Imao je takav talenat da je odskakao od svih. Nije bilo nikakvo čudo kada pogađa, davao je na svakoj utakmici po tri-četiri gola", priseća se za MONDO Vojkan Rakić.
Ovakvog Mitra pamti sa terena...
"Krasila ga je ta brzina, bio je jak dosta i imao je osećaj za ulaz u šansu. Šutirao je i levom i desnom nogom iz svih pozicija, kao što i sad radi. Samo je sad mnogo drugačije jer je prošao tu školu Partizana i sve u karijeri... Ali ni ovo nije limit, ja mislim da će on još više da napreduje. On je sada već zreo igrač i mislim da će tek sad da bude tek onaj pravi", siguran je čovek koji mu je trasirao fudbalski put...
... Čovek koji je vrlo brzo video da je Smederevo malo za to kakav će Aleksandar Mitrović biti igrač.
RIZIKOVAO POSAO I IMA PORUKU – SVI MORATE TAKO!
"On nije imao ni 10 godina kada je otišao u Partizan. Bio je oko godinu dana u Smederevu i tu se pokazao, ali onda sam ja, iako sam radio u klubu, rizikovao posao da ga odvedem u Partizan. Video sam da je to - to, da mora da ide dalje", kaže naš sagovornik.
Tražio je način, pitao je svuda i onda je prilikom jednog gostovanja Partizana u Smederevu od vozača autobusa crno-belih našao broj telefona koji je bio potreban.
"Molio sam svugde da nađem broj direktora škole Partizana Nedeljka Kostića i dogovorili smo se da dođe na probu. To je moralo nešto tajno, imao sam ja i mali problem, jer su me prijavili Smederevu, ali sam već dao klubu mnogo igrača, pa je to zaboravljeno. Malo sam oštetio Smederevo, to priznajem, ali sve zbog njegovog uspeha. Svaki trener kad ima takvog igrača treba da ga odvede u pravi klub", otkriva Rakić za MONDO.
Tako se iz Smedereva kao Beogradu zaputila prava delegacija: roditelji, trener i naravno igrač oko koga se sve vrtelo.
"Bio sam zajedno sa njegovim roditeljima i stricem na toj prvoj utakmici. On je dao pet golova i ljudi iz Partizana su se oduševili. Malo je Smederevo kočilo za tu ispisnicu, pa je Bjeković zvao i dogovorili su se. Mislim da je čak bilo neko obeštećenje", priča nam on i ističe:
"On sa 10 godina je imao takav talenat da je mogao da igra za prvi tim Partizana, jer je znao sve o fudbalu".
Samo nekoliko meseci po odlasku Aleksandra Mitrovića u Partizan, crno-beli su poslušali još jedan savet našeg sagovornika i u Beograd su odveli Marka Živkovića, igrača koji sada igra drugi put za klub iz Humske. A sada je tu Marko Milovanović, mladi gorostas u špicu, koji je krenuo stopama svog slavnog prethodnika.
MITAR DA BUDE MAFIJAŠ? NE BI MU DALI!
Malo je poznato da je i mlađi Aleksandrov brat, Milan, bio odličan golman u selekcijama FK Jedinstvo.
"Sa Mitrovićem sam u kontaktu preko njegovog brata Milana i njegovih roditelja. Nisam ja takav da ću da mu dosađujem, ipak on čovek ima puno obaveza. Njegov deda bi mi ranije uvek donosio novine i tako bi se družili", priča nam Vojkan Rakić.
Svi znaju da je Mitrović gol-mašina kakvu nismo imali, a njegov prvi trener ističe i da je sjajan čovek.
"On je toliko dobar, pa mene je oduševilo kad je pokrio onog klinca Engleza sa jaknom. A to što on kaže da bi postao mafijaš da nije postao fudbaler, nema šanse da bi mu dozvolili roditelji. Ta njegova priča pada, ipak je on uvek imao neku granicu", kaže nam Rakić.
Sada je lako videti kakav je igrač Aleksandar Mitrović, ali bilo je i teških momenata.
"Kad je on plakao i meni su suze išle, ja znam suštinu priče. Recimo, Ivica i ja smo išli u Kruševac da ga gledamo, a igrao je 15-20 minuta. Ali kad nije igrao, švercovao sam ga da nastupa kod mene. Bila mi je opsesija da on uspe, da ga vidim kao što sam ga video ovde, malog. Da moja zamisao ispadne kakva jeste".
Na kraju, sve se isplatilo i Rakiću se ogroman trud vratio. Ne finansijski, ne kroz novac, već kroz čoveka koji je obradovao celu naciju. Kroz to što se vizija ostvarila, što je mali Aca sa Lipske rampe postao legenda.
"Ja sam zaista zapostavljao i svoju porodicu zbog te dece i zbog fudbala. Nisam ja živeo od toga, iako je tu bilo nešto para, članarine su uvek bile najniže. Ko je imao da plati, imao je, ko nije, nije morao", priča nam prvi Mitrov trener i na kraju šalje poruku:
"Voleo sam pobedu, voleo sam tu dečiju igru... To uživanje posle pobede, to ne može da ti plati niko!", zaključuje svoju priču Vojkan Rakić.
I zbog toga, kada god dođe neki veliki uspeh i kada slavite velike pobede ekipe Dragana Stojkovića, setite se i onih "malih", javnosti nepoznatih trenera, koji su često iz svog zadovoljstva, uz pomoć štapa i kanapa stvarali te šampione, te igrače bez kojih uspeh ne bi bio moguć.
Setite se Vojkana Rakića.
Postanite deo MONDO SPORT zajednice na Viberu.